ТАЈНИ УГОВОРИ – ПИТАЊА И ОДГОВОРИ


1. Шта су то тајни уговори?

То су уговори о сарадњи, партнерству или купопродаји између предузећа чији је власник држава (а посредно и сви грађани) и инвеститора, који нису објављени јавно.

Јавност нема увид у одредбе таквих уговора, а самим тим ни у услове под којима се ова сарадња, партнерство или купопродаја обавља.

2. Зашто су тајни уговори лоши?

Ти уговори односе се на предузећа чији је власник држава (а посредно и сви грађани). Новцем из буџета, дакле новцем свих пореских обвезника, се финансирају овакви подухвати. Са тајношћу долази до губитка јавне одговорности, чиме се повећава могућност злоупотреба, од разних видова корупције, до преузимања неоправданих ризика чије трошкове сноси држава.

Када се ради о државном власништву и новцу пореских обвезника, једино прихватљиво је да одредбе таквих уговора буду јавно објављене и да се њихово преговарање одвија транспарентно.

3. А шта ако су ти уговори углавном добри, какве везе има да ли су објављени или не?

Не можемо знати да ли су уговори добри ако немамо увид у њих.

Немајући увид у то како су преговарани ови уговори нити шта је уговорено, немамо могућност да утврдимо да ли су новац пореских обвезника и државна имовина могли да буду уложени на бољи начин.

Пошто су економски ресурси ограничени, у току преговорања о оваквим уговорима императивно је направити „цост/бенефит“ анализу и изложити је суду јавности. Тиме се обезбеђује одговорност власти за налажење најбољег начина коришћења расположивих ресурса, у интересу свих грађана.

4. Ко крије одредбе тајних уговора и зашто?

Мотиве за тајност уговора може имати и страни инвеститор, али далеко чешће мотиве за тајност имају државни преговарачи и потписници:

• да би се спречио критички суд јавности о томе да ли су уговори лоше испреговарани;
• да се не би видела економска штетност по државу и пореске обвезнике;
• да би се прикриле провизије и други видови корупције.

5. Зашто је важна транспарентност?

Зато што се ради о имовини државе и новцу пореских обвезника, тј свих нас. Пошто грађани бирају на изборима своје представнике и власт која преговара и потписује уговоре са инвеститорима, они желе да знају шта власт преговара и потписује у њихово име.

Када је уговарање нетраспарентно, грађанима се ускраћује право да буду обавештени о томе ста се ради са њиховим новцем и државном имовином.

Осим што смањује корупцију и ненаменско трошење државног новца, транспарентност на дуге стазе доводи до већег благостања грађана.

6. Који су примери тајних уговора?

• Уговор о купопродаји између јавног предузећа Нафтна индустрија Србије и руског Газпрома. Продају је започела влада Војсилава Коштунице, а завршила влада Бориса Тадића.

• Уговор о партнерству фабрике аутомобила Застава и италијанског Фиата. Овај уговор је потписала влада Бориса Тадића, а објављен је пре три године са многим затамњеним деловима који су и до дан данас остали тајна.

• Уговор о сарадњи Југословенског аеро транспорта и Етихада из УАЕ. Овај тајни уговор је потписала влада Александра Вучића.

Многе од 24 спорне приватизације из извештаја Савета за борбу против корупције и Европске комисије су, такође, спроведене путем тајних уговора. Многе нове инвестиције или оне које су још у фази преговарања такође нису транспарентне (ФАП, Икарбус, Вршачки виногради…).

7. Шта је решење?

Решење је доношење Закона којим би се обезбедили транспарентност преговарања и јавност уговора за све организације у државном власништву: републичка, градска и општинска јавна предузећа, државна предузећа, јавне здравствене и образовне установе и остале институције за које је надлежна држава.

Подели са пријатељима:Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0Email this to someone

  1. Ма то је као кад ми супруга каже, узела сам нашу уштеђевину и купила много лепу хаљину по веома повољним условима, а рачун је тајна. Мораш да ми верујеш. И ја шта ћу, као верујем…

  2. Transparentnost ne kosta nista a ima jaci efekat nego skupo i dugotrajno pravno procesuiranje pocinioca. Transparentnost menja zle namere u samom startu, svako ko potpisuje ugovore zna da ce njegove odluke biti propracene kritickim pogledom javnosti i kontrolnih institucija

    1. Zato sto se vracanje opljackanog ne moze uraditi dok se ne dokaze na sudu da je opljackano. Da bi se to uradilo, prvo policija mora da uradi svoj posao. A sadasnji zakoni su takvi da uglavnom nista ne moze da se dokaze na sudu. Dakle – riba smrdi od glave a ne od repa. Prvo izmena zakona a onda mozda neko bude i kaznjen za lopovluk. Ne moze na silu neko da se proglasi lopovom cak i da ga cela drzava uhvati NA DELU. Dok sud ne proglasi, covek je nevin. Jeste mozda na prvi pogled glupo, ali to je jedino sto nas stiti od podivljale drzave koja ljude po sopstvenom nahodjenju, hapsi, osudjuje, pleni imovinu ili na drugi nacin kaznjava a da ne mora nista da dokazuje na sudu.

      Podrska za reforme mora biti razumna i pravicna. Ne treba nista lomiti preko kolena nego lenjirom i skalpelom udariti tacno tamo gde ne valja. Na zalost, ne valja vise od pola zakona ukljucujuci i ustav.

    2. Izvinjavam se sto sam u brzini poceo recinicu sa A – ne morate me ispravljati, uocio sam svoju gresku i priznao je. Tako treba da funkcionise vlast.

    3. Odgovaram u svoje ime. Ocigledno da samo jednokratno kaznjavanje pocinioca pljacke nema sistemski preventivni efekt za buducnost.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *