LOKAL Vojvodina Ekologija

Bez čiste životne sredine, nema zdrave nacije!

Danas je gotovo nemoguće prići gradovima u Srbiji, a da vas na tom putu ne presretnu deponije smeća, čije uklanjanje je obećano da bude završeno još pre nekoliko godina. Malo kome od donosilaca odluka danas pada na pamet da se oko toga zabrine, jer ako je plan usvojen i u njemu piše da je rok za uklanjanje te deponije istekao pre nekoliko godina, trebalo bi da je tako i u realnosti.
To što je Srbija udžbenički primer da papir trpi sve, nikome ne smeta. Deponije koje su samo na papiru uklonjene, svako malo se zapale i zagađuju životnu sredinu, ostavljajući za sobom štetne posledice po zdravlje ljudi. Štetne posledice đubreta koje nekontrolisano gori i truje stanovništvo ne predstavlja problem, jer to nije udarna vest i nije ni blizu značajna kao boja donjeg veša NN lica u nekom od najgledanijih programa na nacionalnim frekvencijama.
Ako se ipak opredelimo da skinemo ružičaste naočare i pogledamo životnu sredinu u kojoj preživljavamo, susrešćemo se sa poražavajućom slikom degradacije i uništavanja našeg životnog prostora.
Bez čiste životne sredine, nema zdrave nacije i održivog razvoja!
Smeće koje partijski rukovođena javno-komunalna preduzeća, uz asistenciju privatnog obezbeđenja, uspeju da sakupe, završavaju na đubrištima, na kojima su mere zaštite životne sredine na nivou lepo vaspitane mace, koja nakon završetka nužde, svoje đubre pokuša da prekrije zemljom.
Postoji, međutim ogromna razlika između lepo vaspitanog srodnika lava i debelo subvencionisanih javno- komunalnih preduzeća, koja umesto da novac svih nas ulažu u izgradnju sistema upravljanja otpadom i zaštitu našeg zdravlja, ta sredstva koriste za podmirivanje partijskih interesa i stvaranje koristi za pojedince bliske vlasti.
Sistem upravljanja otpadom u normalnim zemljama, koje brinu o zdravlju svojih ljudi, zasnovan je na minimalizaciji štetnog uticaja otpada na životnu sredinu . Sistem upravljanja otpadom poštuje hijerariju upravljanja otpadom, koja se na prvom mestu bavi prevencijom nastajanja otpada. Kako moderan način života dovodi do produkcije otpada i nije moguće u potpunosti sprečiti njegov nastanak, sledeći korak pravilnog upavljanja otpadom jeste njegova ponovna upotreba.
Nije svaki otpad smeće! Stari kauč koji je za vas otpad, može biti dugo željeni krevet za nekog drugog. Ako nije moguće ponovo upotrebiti nešto što vama više nije potrebno, sistem upravljana otpadom trebalo bi da omogući njegovu reciklažu, tj. dobijanje aluminijuma iz limenke soka ili dobijanje komposta iz organskih ostataka hrane. Kada ste na taj način doveli do selekcije otpada i izvlačenja korisnih materija, ono što je ostalo i nije moguće efikasno razvrstati, kontrolisano se spaljuje (potpunim sagorevanjem na visokim temperaturama uz prečišćavanje nastalih gasova kroz filtere), u kontrolisanom procesu kogeneracije (simultano dobijanje električne i toplotne energije). Tek nakon svih ovih koraka ono što ostane iz procesa kontrolisanog spaljivanja može da se odloži na sanitarne deponije koje su opremljene za dugoročno odlaganje otpada i sprečavaju štetan uticaj odloženog na životnu sredinu i zdravlje ljudi.
Da li ste ovakav sistem videli negde u Srbiji?
Ja nisam.
Video sam samo ogromna đubrišta, koja svakodnevno rastu prosečnom brzinom od 1kg/dnevno po stanovniku, koja nekontrolisano gore i po nekoliko meseci, vrlo često pod nerazjašnjenim okolnostima.
Nekoliko pokušaja regionalnih sanitarnih deponija, koje rade sa promenjivim uspehom, pokazuju niz slabosti.
Nedostatak svesti građana i pritiska javnosti da se ovo pitanje reši, dovodi do toga da uspostavljanje sistema upravljanja otpadom u Srbiji nije prioritet. Samim tim ni zdravlje ljudi ne predstavlja prioritet, jer bez čiste životne sredine, nema zdrave nacije.
Visoki troškovi, kao argument kojim vlast pravda odlaganje uspostavljanja sistema upravljanja otpadom, pada u vodu kada se sagleda nenamensko trošenje sredstava predviđenih za zaštitu i unapređenje životne sredine. Nije tačno da para nema, već se one troše nenamenski i usmeravaju u privatne džepove umesto u javni interes očuvanje zdravlja.
Svako od nas može da doprinese da se ovo stanje promeni, ali je potrebno da shvatimo da niko drugi neće umesto nas naterati donosioce odluka da brinu o našem zdravlju.
Ako ne mi, ko? Ako ne sada, kada?
Uključi se!

MSc Igor Jezdimirović
Član nacionalnog Kluba za zaštitu životne sredine

Oznake