Блог Економија

Фекетић економска политика

Тајни пројекат Београд на води добија епске димензије спасиоца целе српске привреде. О њему нико ништа не зна, ни један уговор није показан јавности, никаква економска анализа није урађена, а на све стране пљуште текстови одушевљења од БОТ-политичара, БОТ-новинара и БОТ-аналитичара о новом фантастичном пројекту који ће спасити Србију од економског колапса.

ППВ је у потпуности преузео Динкићеву матрицу економске политике. Перпетуум мобиле економија је само променила име и постала Фекетић економија. Непрегледна река обећања и најава, сликања по фабрикама, отварања радних места, проналажења и довођења инвеститора који решавају све наше проблеме и неминовно невероватно арчење новца пореских обвезника. Уз то, као ППВ новина, иду пратећа пренемагања о томе како мора да се ради, спава на поду, прима инфузија, упада у дубок снег, како нас чекају тешке реформе, ломе се браве, деле се лекције. Наравно, нигде не можете ни реч да чујете о томе ни какве реформе, ни реформе чега су у питању. Осим реформи Министарства привреде, ни једне друге реформе није било.

Шупљина ППВ речи је заглушујућа и застрашујућа. Цело друштво се претворило у један велики Фекетић. Емисија Тешка реч која је емитована у недељу увече на Пинку то најбоље показује. Цар је го. Да би то сакрили, контрола медија иде до неслућених даљина. Да вам је неко пре пар година рекао да је могуће од медија „сакрити“ информацију о томе да је била свадба, да је могуће избацити ментално разгибавање са радија зато што су се зезали о свадби, да ли бисте му веровали? Како брзо заборављамо. Наравно да да, јер су се и тада од медија „сакривале“ сличне информације о вожду. Нови тим је само сировији и бруталнији.

Темеље овог лудила је поставила Тадићева влада. Са истим министром економије у главној улози. ППВ је само усавршио систем и довео га до метастазе лудила. Са истим медијским гуруима који су само променили кабинет и наставили да раде исто. Да граде друштво у коме је живот фикција, а ТВ реалност. У коме странице таблоида обликују јавно мњење и пресипају се и у „озбиљне“ медије. Јавно мњење страха. Знамо да је Тадић формално био само председник, не премијер, али то га није спречавало да одлучује и решава. Сада нам нуди културу и образовање као решење наших проблема. Све остало је решио, само су му још те две ствари остале.

Када смо у октобру месецу зауставили арчење новца из Фонда за развој, Александар Вучић ме је питао о кредиту који је од Фонда за развој требало да добију Агропослови (Фиделинка). Зашто се интересовао баш за тај кредит, није објаснио. Некако у то време се управо и десио састанак са једним опозиционим лидером. Ја нисам зауставио само тај кредит, већ све кредите којим порески обвезници фирмама по ниским каматама дају новац да би те фирме вратиле кредите које нису у стању да отплаћују комерцијалним банкама. Нпр. фирма дугује банци 2 милиона евра које не може да отплаћује, добије од Фонда за развој кредит на 2 милиона евра уз камату од 2%, тим новцем врати банци кредит, а банка јој изда гаранцију на 2 милиона, уз камату од 4%. Александар Вучиће ме је питао:“Пусти тај кредит. То ти може бити корисно. Шта те кошта?“. Мене ништа, нису моје паре, али пореске обвезнике кошта 2 милиона евра. А њихове интересе бих морао да штитим.

Прошле седмице написао сам текст о томе шта је суштина уговора са Мерцедесом. На Утиску недеље се о томе даље разговарало. Ни једна од ових вести није доспела у штампане медије. Слично свадби, изгледа ни ова тема није заслужила да новинари о њој нешто напишу, политичари нешто кажу, аналитичари нешто проанализирају. И још увек не можемо да одлучимо да ли је куповина Мерцедесових шасија са све мотором, мењачем и преносом, у ствари инвестиција. Вероватно зато што још увек нисмо начисто шта је то инвестиција, у ком облику долази и шта нам доноси. Пошто ни то не знамо, није ни чудо што не знамо где ударамо. Можда је и чињеница да нам кинези граде мост преко Дунава, такође кинеска инвестиција.

У срцу пљачкашке приватизације су тајни уговори. У срцу буразерске економије су тајни уговори. У срцу намештених тендера и јавних набавки су тајни уговори. И тајни анекси. И оффшоре компаније. И њихово нетранспарентно власништво. Да ли препознајете заједнички именитељ? Тајно. Нетранспарентно.

Шта би нам открили ти тајни уговори? Прво да никада не пописујемо сву имовину. И да никада не процењујемо њену фер тржишну вредност. И да је то у основи свих пљачки државе. А онда и да су уговори писани дилетантски. Да нема никаквог надзора. Да нема заштите државе као уговорне стране. Као да су уговори писани једнострано у корист сауговарача. И некако невероватно, у свим тим диловима се јављају разне посредничке консултантске и адвокатске канцеларије блиске људима који заступају државне интересе. И тако дођемо до 24 спорне приватизације.
Да ли су уговори тек за време ове владе постали тајни? Наравно да нису. Ово је матрица у последњих ко зна колико година. Посебно за време претходне Владе. Рецимо Фијат. Или НИС. Или мост на Ади. Или … Лакше је питање, да ли је неки уговор био јаван. И сви политичари који би да „мењају“ Србију на боље, никако да преломе питање тајности уговора.

За последњих 5 месеци у Влади, нисмо допустили да прође ни један штетан, тајни уговор. Укинули смо све субвенције. Укинули смо свако дискреционо трошење новца пореских обвезника. Могуће је. Градили смо систем. Заснован на правилима и институцијама које их спроводе. Систем који је уместо субвенција, требало да смањи намете на рад за целу привреду. Систем који је уместо арчења новца кроз Фонд за развој требало да уз помоћ Гарантног фонда обори каматне стопе за све кредите за привреду. Систем који је требало да изгради Вентуре Цапитал индустрију у Србији. Систем који је требало да заврши вечито реструктурирање 153 предузећа у реструктурирању. Систем који је требало да прекине јавашлук у јавним предузећима, 13.плату, регресе, маркетинг, спонзорства.

Буџет Министарства привреде за арчење у 2013.години је износио око 300 милиона евра. Бивши министар је потрошио 190 милиона до септембра месеца. Нама је остало 110 милиона. Од тога смо потрошили 70, а уштедели 40 милиона евра. И тих 70 милиона евра новца пореских обвезника које смо потрошили, се у ствари односи на плаћање обавеза које је већ преузео претходни министар. Не само то, него је остало још барем 250 милиона евра које тек треба да платимо у 2014.год. за све фантастичне пројекте за које је бивши министар већ преузео обавезе. У Фонду за развој смо оставили преко 150 милиона евра.

Прекинули су нас у послу. У послу демонтаже паразитског партијског система. Да су наши закони прошли, већ би институције које смо ставили на ноге радиле на решавању проблема реструктурирања. Вршачки виногради више не би били могући. Трошка од 750 милиона $ годишње више не би било. Радници више не би били на пругама и мостовима. Све заостале зараде би биле исплаћене. И повезан стаж. И оверена здравствена књижица. Лоши директори би били смењени. Као нпр. директор РТБ Бор који сада води кампању СНС-а у Бору. Увели би регистрацију оффшоре компанија. Лиценцирање директора јавних предузећа. Хоћемо да наставимо посао. Били смо изнутра и знамо како ствари функционишу. То зло морамо да мењамо. Зато и улазимо у политику.

Наш циљ за ове изборе је улазак у скупштину. Очекујемо да ће се нова Влада слупати на економским питањима и одсуству реформи у року од две године и да ћемо на наредним изборима као опозиција бити спремни на значајнији резултат. Суочени са непостојећом инфрастуктуром, без новца, без кадрова запослених у јавном сектору, медијским мраком, подметањима свих врста, насловним страницама таблодиа који објављују да правимо коалицију са Цвијаном (????), да смо шпијуни, да малтертирамо возаче, остварити тај циљ је јако тешко. Оно што нам додатно отежава посао је стратешко гласање: многи људи верују у оно што говоримо, али се боје да ће можда бацити глас, односно индиректно дати глас СНС-у, јер можда нећемо прећи цензус. Звучи као самоиспуњавајуће пророчанство. То су изазови кампање. Противник не игра фер. Противник је паразитски систем који сам себе штити од нових идеја и циља његове демонтаже. Али нећемо кукати 🙂 Циљ је да победимо систем. Огромна већина изборних листа за ове изборе не жели демонтажу система првилегија, партијског запошљавања и буразерске економије. Желе само да добију већи део за себе. И при томе препознају и признају да постоји највећи међу њима који је и симбол одржања тог система. ППВ.

Ако вас интересује демонтажа система, онда за вас стратешко гласање није опција. Ако вас демонтажа парзитског система и не интересује, него вас интересује ко је на челу тог система, онда ми нисмо неко на кога треба да мислите. Имате многе друге.

Нада српских политичара у стране инвеститоре као спасиоце Србије је митских димензија. Ту наду успешно преносе и на грађане Србије. Од ње је можда једино већа жеља да избегнемо суочавање са реалношћу. И жеља да се не променимо. Да све остане исто. А да нам неким чудом буде боље. Пошто нисмо у стању да се променимо, логично је да су нам страни инвеститори једино решење. Јер друго немамо. Они су нам омиљени неизречени изговор зашто и није тако страшно што се не мењамо. Неко други ће уместо нас. Уместо да радимо, ми смо замислили да ће странци доћи да развију нашу привреду. Ово је наравно капитална будалаштина.

Ако сами себи не помогнемо, нико нам неће помоћи. За Србију постоје два пута – један је пропала економска политика субвенционисања, корупције, партијског запошљавања, самовоље појединца, тајних уговора, пљачкашке приватизације, паразита који живе на леђима друштва и други, много тежи пут одговорности, напорног рада, домаћинског понашања, пристојности, институција система. Тежи пут на коме је живот реалност, а ТВ фикција.

Саша Радуловић

 

Саша Радуловић

Саша Радуловић

Рођен 1965. године. Одрастао у Сарајеву где завршио основну и средњу школу и Електротехнички факултет 1989. године, смер аутоматика и електроника. Након дипломирања добио је посао у Сименсу у Немачкој где је радио на нуклеарним електранама. Каријеру је 1993. наставио у Канади и САД где је био је активни учесник бума Силицијумске долине. У Србију се вратио 2005. године.

Са Верицом Бараћ и Мирославом Миленовић борио се против корупције и радио на случајевима 24 пљачкашке приватизације. Био је финансијски експерт тужилаштва за стечај и берзу, држао тренинге за тужиоце и полицијске инспекторе за привредни криминал. Пет месеци био је министар привреде у Влади Србије и за то време спречио пљачку браћеВучић, Синише Малог, Млађана Динкића, који су наставили тамо где је Тадићева власт стала.

Уверио се да је Александар Вучић центар корупције, изашао из Владе и са сарадницима основао покрет “Доста је било” чији је циљ да победи и уведе систем, правну државу јаких институција и слободних медија, заустави партијско запошљавање, уведе транспарентност и чисте рачуне.

Саша Радуловић је доказано највећи борац против режима Александра Вучића и партократије која убија Србију. Ако Александар Вучић некога не сме да погледа у очи, онда је то Саша Радуловић. Спречио га је у пљачки тада, спречиће га у пљачки и сада.

Оставите коментар

avatar
2500