KONICA MINOLTA DIGITAL CAMERA
Ауторски текст Војводина Политика

За промену је потребна контрола власти

Данашња политичка клима у страначком животу у Србији, несумњиво је изазвала померање у односу странке на власти и опозиције. Странк(а)е на власти свесне потребе да у наредном периоду морају да буду агилне, јер нам се приближава време избора, не могу више своју владавини заснивати на обећањима.

Сада су спремне да понуде и могућност запошљавања: „Ми можемо пружити могућност која ће вас учинити привлачним за јавна и државна предузећа, за случај да сте решили да промените припадност или сте неопредељени. Наравно, ми ћемо вам такође, пружити подршку за случај да једном будемо приморани да смањимо број запослених.“

Правно гледано конкурси за попуњавање места за рад у државној служби, било да се ради за јавна предузећа или у државној администрацији морају да буду јавно расписани. Ово свакако представља помак у односу на пре двадесет година, али добри познаваоци прилика тврде да је ово само промена на површини. Тврде да се ништа суштински није променило. Главна претпоставка у вези са запошљавањем стручних људи остаје иста и остаје погрешна.

ОВЛАШЋЕЊЕ ЗА УПОТРЕБУ ЈЕДНОУМЉА

Та општеважећа претпоставка за каријеру у државној служби гласи да морате бити власник чланске карте владајуће странке или гарнитуре на власти, у зависности од ресора. За подршку потребна вам је чланска карта која не доказује стручност, знање, и све остале спецификације потребне за попуњавање разно-разних положаја, већ која доказује припадност. Тај услов је довео до тога да имамо колекционаре тј. људе са више различитог искуства (читај карата) и који се дуго не задржавају у једној „кожи“.

Временом, промене су неизбежне, нарочито кад се приближавају избори или после „разговора у четири ока.“ Тако да кандидати скачу из улоге у улогу, са положаја на положај, и биографија им постаје веома шарена. Могу се мењати закони и постављати неки нови услови и обећавати да се неће страначки запошљавати, али пракса показује исто. Морате да будете „искуствено шарени“ ако желите да им западнете за око и да вам пруже могућност да покажете не своје знање, нити стручност, нити способност, већ лојалност и слепу послушност и могућност да не размишљате много. Има ко ће размишљати за вас. Данас то је услов свих услова да дозволиш да други размишљају за вас, да даш овлашћење за употребу једноумља.

 

ПРУЖИ СЕБИ ШАНСУ

На најважнија, најодговорнија и најплаћенија места постављени су неспособни и послушни партијски кадрови са купљеним дипломама назови школа и факултета. Почев од председника државе. Најважнија јавна предузећа уместо профита бележа губитке. Једини пут до посла је преко партијске књижице. Преко 100.000 партијских кадрова на измишљеним административним радним местима у јавном сектору. Не лекара или просветних радника или радника у комуналним предузећима. Партијских кадрова на измишљеним радним местима. То кошта преко милијарду евра годишње.

Многи се, наравно, не слажу са тим. Припадност владајућој гарнитури је можда за некога важно али није кључно за добијање могућности да се уради нешто што би довело до промене описаног система. По њиховом мишљењу, прави начин за успешну промену јесте самоанализа. Да се једном дође до правих резултата ко је на ком радном месту и колико их има. Други услов је евалуација резултата. Да се види колико је ко допринео својим присуством на том положају, уз одређивање правих индикатора успешности, а не поседовање разно разних чланских карата. Трећи и најважнији услов је потпуна транспарентност. Без ње се не може доћи до ваљаних резултата.

Постојање потпуне транспаретности, омогућава увид јавности у ваш рад а самим тим и контролу квалитета вашег рада од стране људи који су вас изабрали и дали вам поверење да владате у наредном периоду. Зато је време да се каже, доста је било страначког запошљавања, доста је било страначког кадрирања, доста је било једноумља на политичкој сцени и јавности. Доста је било да они размишљају за тебе. Уради нешто за себе, пружи себи прилику и својој будућности, да ли је ово твоја земља или само њихова држава?!!!

Др Срећко Стаменковић
члан Општинског одбора Покрета “Доста је било – Саша Радуловић” за Инђију
председник Института за менаџмент људских ресурса

Саша Радуловић

Рођен 1965. године. Одрастао у Сарајеву где завршио основну и средњу школу и Електротехнички факултет 1989. године, смер аутоматика и електроника. Након дипломирања добио је посао у Сименсу у Немачкој где је радио на нуклеарним електранама. Каријеру је 1993. наставио у Канади и САД где је био је активни учесник бума Силицијумске долине. У Србију се вратио 2005. године.

Са Верицом Бараћ и Мирославом Миленовић борио се против корупције и радио на случајевима 24 пљачкашке приватизације. Био је финансијски експерт тужилаштва за стечај и берзу, држао тренинге за тужиоце и полицијске инспекторе за привредни криминал. Пет месеци био је министар привреде у Влади Србије и за то време спречио пљачку браћеВучић, Синише Малог, Млађана Динкића, који су наставили тамо где је Тадићева власт стала.

Уверио се да је Александар Вучић центар корупције, изашао из Владе и са сарадницима основао покрет “Доста је било” чији је циљ да победи и уведе систем, правну државу јаких институција и слободних медија, заустави партијско запошљавање, уведе транспарентност и чисте рачуне.

Саша Радуловић је доказано највећи борац против режима Александра Вучића и партократије која убија Србију. Ако Александар Вучић некога не сме да погледа у очи, онда је то Саша Радуловић. Спречио га је у пљачки тада, спречиће га у пљачки и сада.

Коментари

Кликни овде да поставиш коментар

  • Слажем се са написаним, али бих додао нешто што је још битније.

    Стара кинеска пословица каже да је стратегија без тактике најспорији пут до победе, док је тактика без стратегије само копрцање пре пораза. Описани облик контроле је одличан за прављење добре краткорочне политике илити тактике ,међутим оно што је такође потребно је контрола која прави добру дугорочну политику или стратегију. Ако хоћемо да правимо одрживо, напредно друштво ,не само за нас већ и наше унуке, није довољно само направити функционалне институције већ и научном методом дефинисати дугорочни циљ који те институције требају да постигну. У супротном, колико год да су нам институције добре, пре или касније ћемо упасти у неке нове проблеме због стихијске уместо планске природе њиховог рада.

    Које је ваше мишљење о томе?