Ауторски текст Војводина

Сеоске жене све ређе постоје

Пре неколико дана добила сам мејлом честитку чланица Покрета социјалиста поводом Дана жена из руралних подручја. Ред је био да им одговорим. Учинила сам то овако:

Поштоване другарице из Покрета социјалиста,
хвала на честитци поводом Дана жена из руралних подручја. Прихватам добру намеру и морам признати, било ми је топло око срца када сам видела то „другарице“.
Међутим, желим да вас обавестим да сеоске жене више не постоје.
Оно што је ваш председник видео пре неки дан у Зрењанину, обилазећи Сајам стваралаштва сеоских жена и глумећи Васина, само су наше баке и по која девојка која није успела да напусти село, не својом вољом.

woman-686319_1920
Сеоске жене из мог краја су фабричке раднице које раде по халама које се зими не греју а лети не хладе, за 23.000 динара. Или у хладњачама у којим им је сатница 150 динара, седам дана недељно; ако имају више од пет дана месечно одсуства, сатница им је 120 динара. Нема викенда. Нема нерадне недеље кад сеоска жена у својој кући направи ручак, од жуте супе до ситних колачића. Или раде код Кинеза двократно, неосигуране, за (не карикирам) 10.000 динара месечно. Оне не раде недељом. Можда оне недељом праве жуту супу.
15 година сам водила евиденцију о броју рођених и броју умрлих у мом селу, које сад има 4.000 становника. То сам радила за потребе сеоских новина, јединих у Војводини, док сам била радник у Дому културе и док ме наша влада није отпустила у процесу рационализације, у којој се отпуштају радници примљени за стално, а примају на одређено чланови СНС и коалициони партнери.
Та евиденција је показала да се, у просеку у нашем селу годишње роди 20 деце, а умре 100 особа. Деца сеоских жена које су рођене у мом селу, рађају се тамо где живе њихов мајке – у Новом Саду, Суботици, Канади, Аустралији, Немачкој… Ево неколико примера, да не помислите да карикирам или да причам уопштено: Снежана (1984. годиште, дипломирана правница), родила је девојчицу у Новом Саду, где живи и ради ; Ана (1989, дипломирани економиста), живи и ради у Суботици, и ту је родила девојчицу; Сања (дипломирана правница, 1985. годиште), свог дечака родила је у Новом Саду, где живи и ради; Драгана (1990, дипл. економиста) – у Новом Саду; Александра (1994), у Новом Саду; Светлана, троје деце – у Републици Немачкој; Драгана, двоје деце, у Норвешкој; Сандра, троје деце, у Републици Немачкој… Спремна сам да вам дам и њихове контакте ако желите. И могу да набрајам на три стране.
Само у првој половини ове године, три породице са осморо деце отишле су у иностранство да живе и раде.
У процесу рационализације, сеоске, или, како ви то кажете, руралне средине у општини у којој живим остале су без библиотека и домова културе. Оставили су нам „пола“ педагога, „пола“ матичара, „пола“ зубара… Јавна предузећа преузела су просторе месних заједница и припремају се да наплате закуп културно – уметничким друштвима, добровољним ватрогасним друштвима, удружењима жена. Ни ово не карикирам. То ми је рекао директор јавног предузећа у званичној посети месној заједници.
Приликом махинација у конкурсима које је расписало Министарство рада и социјалне политике пре две године, када су средства подељена у хуманитарне сврхе, сеоско удружење жена је остало без средстава за реализацију дугогодишњег пројекта кроз који се бринуло о деци из социјално угрожених категорија.
Нема више сеоских девојчица. То значи да неће више бити сеоских жена. Ако нема сеоских жена, неће више бити ни села, или, како ви то кажете, руралних подручја. Ваш председник неће више имати где да глуми Васина.
Због тога вас молим да ме скинете са мејлинг листе и да ми више не честитате Дан жена из руралних подручја, јер у мом крају таквих жена више нема.
С поштовањем,
другарица
Драгана Ђапић

одборница покрета Доста је било у  Скупштини Сомбора

ДЈБ Војводина

ДЈБ Војводина

1
Оставите коментар

avatar
2500
1 Comment threads
0 Thread replies
0 Followers
 
Most reacted comment
Hottest comment thread
1 Comment authors
Jelena Recent comment authors
најновији најстарији
Jelena
Гост
Jelena

Odličan tekst. Još gore je po selima u centralnoj i istočnoj Srbiji. Skoro sa sa majkom prošetala kroz svoje rodno selo, sokacima kroz koje nisam prošla godinama i zaprepastila se. U svakoj petoj kući niko ne živi, raste trava iza zaključane kapije a same kuće o zgrade oko kuće propadaju. Na ženama koje ne rade jasni su znaci propadanja, mentalnog i fizičkog. Ostatak nadniči ili u lokalnoj klanici ili u fabrici sokova i alkoholnih pića. Ima i onih koje rade po prodavnicama i ,što autorka reče, kod Kineza. Trpe maltretiranje koje proizilazi iz želje srpskog privatnika ne toliko za profitom koliko za moći nad drugim bićem. I slušaju lupetanja o natalitetu paralelno sa pričom premjera da ko prima 11 + 4.5 hiljade dinara neće da radi jer mu je to dosta. Kome je, bre, 15.5 000 RSD sa dvoje dece dosta? Pa zbog toga neće da radi?
Ako same nisu uspele da odu, sve će učiniti da ćerke i sinove školuju ne bi li ih spasli života u uslovima u kojima se same nalaze. Sećam se u vreme tranzicije kad se masovno ostajalo bez posla zbog propadanja državnih firmi, muškarci su masovno odbijali da rade kod privatnika. Ego nije mogao da podnese gazdu, sebe su zavaravali da će započeti nešto sami i od toga napredovati. U većini slučajeva to je sve bilo uzaludno, i planovi a i po neka realizacija. Za to vreme, ujutru bi se na autobuskoj stanici mogla videti grupa žena, koja sa tašnama na ramenima ide u obližnji grad na rad. I vraća, da posle prekovremenog rada, spremi ručak, počisti, opegla, malo se posveti deci i posle svega strpa u krevet da sutra može sve ponovo.
Poljoprivreda, koja bi u slučaju seoskih žena trebalo da je glavna delatnos, svodi se na to da kad konačno nedeljom ne radi, sedne sa mužem na traktor i taj dan provede u teškom fizičkom radu.