Људска права Преносимо

Еспресо: Били смо у забрањеној земљи за особе са инвалидитетом, а нисмо мрднули из Београда

Преносимо вам чланак са портала Еспресо о преблемима са којима се сусрећу особе са инвалидитетом у Београду.


Сат времена у инвалидским колицима, док смо се шетали Београдом, оставио је горак укус у устима, и одговор на питање: зашто не виђамо више људи у колицима?

ljupka-mihajlovska

Београд је прелеп град. Леп је за све нас који можемо њиме слободно да се крећемо. Чини се да су сви у граду здрави, а да болесних готово – нема. Ипак, наш град као такав крије тешку истину. Тешку, најтежу за оне који не могу самостално да се крећу.

Наш град није ни налик Паризу, Риму и другим уређеним метрополама. Особе са инвалидитетом које живе у Србији на улицу готово да ни не излазе. Разлог томе су то што им је већ отежано кретање по граду – потпуно онемогућено. Они не могу да уђу у продавнице, апотеке, градски превоз јер на већини места нема рампи за тешко покретне особе.

Сели смо у инвалидска колица и покушали да се крећемо по граду – схватили смо да је то немогуће. Ево како је то изгледало:

Док нешто не осетите на својој кожи, не знате како је. Сат времена у инвалидским колицима за некога ко стално јури, трчи жури је, слободно могу рећи – пакао.

Села сам у инвалидска колица, која је гурала колегиница Јелена. Препреке су нас снашле већ на почетку. Неприлагођен ивичњак је био први. Рампе нема, па се Јелена помучила да ме подигне на тротоар.

Ништа боља ситуација није на затекла ни испред цркве светог Марка. Прилаз цркви је немогућ јер је претворен у паркинг за возаче и таксисте, а на тротоар је немогуће попети се.

Особе са инвалидитетом имају права као и сви ми. Како каже правилник, они имају права као и сви ми. Ипак, како изађу на улицу схватају да је то само мртво слово на папиру. Препреке су свуда.

Ускраћено им је оно основно. Не могу, фактички, ни по хлеб и млеко. Маркети су им потпуно неприлагођени. Покушале смо да уђемо у један. Јелена је љубазно пришла и питала продавачицу „Како да уђемо, она је у колицима“? Одговор ме је повредио. Тада сам схватила како је корисницима инвалидских колица. Продавачица је рекла: „Никако!“

Како је дошла јесен, температуре напољу су пале. Била је хладно па смо пут морали да скратимо аутобусом. Све би то било лако да рампа у ГСП-у функционише.

Возач аутобуса имао је добру вољу али је рампа била заглављена. Имали смо ту срећу да смо код људи пробудили емпатију, па су нам помогли да уђемо у аутобус. У супротном – ишли би пешке.

Логично, питали смо ГСП због чега рампе у аутобусима не функционишу.

Добили смо одговор да их има у сваком аутобусу, на другим вратима возила.

Непријатност они доживљавају чак и на местима која су им – неопходна.

Свако од њих МОРА у апотеку. Тако смо и ми покушали да уђемо у „Апотеку Београд“, али нас је тамо сачекао – степеник.

Препреке су, како смо за два сата установила, свуда. Стубићи, паркирани аутомобили, степенице. Сметају им, не дозвољавају да се крећу. Зато негде и не чуди она најтужнија чињеница – многи одустају.

И то одустају тако што из својих домова – не излазе.

– Млади људи су сналажљиви. И мени се једном десило да сам хтео да користим градски превоз, хтео сам да уђем у тролу и возач ме је питао само: „Извини друже, јел имаш ти шрафцигер?“

– Кад сам га питао зашто, рекао је да не може да спусти рампу јер нема шрафцигер!

– Имам много другара који користе градски превоз, а у штеку држе по један шрафцигер да их нико не би прешао и да би могли да користе превоз – прича уз осмех Микица.

И – чак иоако сте помислили да је увек и свуда има повлашћених верујте да НЕМА.

Са проблемима се сусреће и посланица покрета „Доста је било“, Љупка Михајловска.

– Баријере се налазе на сваком месту, па чак и у највишем законодавном телу – Скупштини. Од самог улаза у зграду суочавате се са препреком већ на паркингу јер не постоји паркинг место обележено за особе са инвалидитетом које возе аутомобил. Поред тога, на седницама не могу да седим са својом посланичком групом јер је место потпуно измештено у такозвану „магарећу клупу“, која се налази ИЗА ПОСЛЕДЊЕГ РЕДА! У скупштини постоји приступачан тоалет, али он – није у функцији – прича посланица за Еспресо.

Закључак је да – повлашћених нема. И, као да им није довољно тешко што су у колицима, него им је кретање онемогућено због техничких ствари.

Ипак, једино охрабрујуће је то што се емпатија код људи, барем како се нама показало, изузетно велика.

И даље смо онај срдачан народ, који је увек спреман да помогне некоме ко је у невољи.

Боримо се једни за друге као појединци. А шта нам друго преостаје кад је држава на оне најугроженије заборавила?

Извор: Еспресо
Аутор: Сузана Трајковић

ДЈБ Млади

ДЈБ Млади

2
Оставите коментар

avatar
2500
1 Comment threads
1 Thread replies
0 Followers
 
Most reacted comment
Hottest comment thread
2 Comment authors
AnaNenad Recent comment authors
најновији најстарији
Nenad
Гост
Nenad

Naslov je preterivanje i nije primeren. Da postoje problemi ali ko procita naslov dobije sliku da se zaboga ovde ljudi u kolicima streljaju nije u redu.. A da pomenem da je vecita prica o Beogradu gde ljudi kako tako i mogu da funkcionisu a u ostatku Srbije i ljudi bez invaliditeta ne mogu da se krecu,jer nemaju prevoz a ako imaju nije redovan i skup je.. Naravno mislim na ljude na selu gde cesto imaju svega 2-3 prevoza dnevno… Samo malo umerenije razumem ja problem jeste ali nemojte nas prepadati.. 🙂 Pozdrav… 🙂

Ana
Гост
Ana

Nenade, teško mi je kad pričitam komentar kao što je ovaj vaš i ne mogu da se ne upitam koga želite da odbranite, da opravdate, da li želite da umirite sopstvenu savest ili naprosto ne želite da budete uznemiravani. Zatvaranjem očiju se ništa ne postiže, a situacija je, kao što se u prilogu može videti, više nego jeziva. Ko to ne vidi, treba ozbiljno da se zapita šta ga u tome sprečava.