Ljudska prava Prenosimo

Espreso: Bili smo u zabranjenoj zemlji za osobe sa invaliditetom, a nismo mrdnuli iz Beograda

Prenosimo vam članak sa portala Espreso o preblemima sa kojima se susreću osobe sa invaliditetom u Beogradu.


Sat vremena u invalidskim kolicima, dok smo se šetali Beogradom, ostavio je gorak ukus u ustima, i odgovor na pitanje: zašto ne viđamo više ljudi u kolicima?

ljupka-mihajlovska

Beograd je prelep grad. Lep je za sve nas koji možemo njime slobodno da se krećemo. Čini se da su svi u gradu zdravi, a da bolesnih gotovo – nema. Ipak, naš grad kao takav krije tešku istinu. Tešku, najtežu za one koji ne mogu samostalno da se kreću.

Naš grad nije ni nalik Parizu, Rimu i drugim uređenim metropolama. Osobe sa invaliditetom koje žive u Srbiji na ulicu gotovo da ni ne izlaze. Razlog tome su to što im je već otežano kretanje po gradu – potpuno onemogućeno. Oni ne mogu da uđu u prodavnice, apoteke, gradski prevoz jer na većini mesta nema rampi za teško pokretne osobe.

Seli smo u invalidska kolica i pokušali da se krećemo po gradu – shvatili smo da je to nemoguće. Evo kako je to izgledalo:

Dok nešto ne osetite na svojoj koži, ne znate kako je. Sat vremena u invalidskim kolicima za nekoga ko stalno juri, trči žuri je, slobodno mogu reći – pakao.

Sela sam u invalidska kolica, koja je gurala koleginica Jelena. Prepreke su nas snašle već na početku. Neprilagođen ivičnjak je bio prvi. Rampe nema, pa se Jelena pomučila da me podigne na trotoar.

Ništa bolja situacija nije na zatekla ni ispred crkve svetog Marka. Prilaz crkvi je nemoguć jer je pretvoren u parking za vozače i taksiste, a na trotoar je nemoguće popeti se.

Osobe sa invaliditetom imaju prava kao i svi mi. Kako kaže pravilnik, oni imaju prava kao i svi mi. Ipak, kako izađu na ulicu shvataju da je to samo mrtvo slovo na papiru. Prepreke su svuda.

Uskraćeno im je ono osnovno. Ne mogu, faktički, ni po hleb i mleko. Marketi su im potpuno neprilagođeni. Pokušale smo da uđemo u jedan. Jelena je ljubazno prišla i pitala prodavačicu „Kako da uđemo, ona je u kolicima“? Odgovor me je povredio. Tada sam shvatila kako je korisnicima invalidskih kolica. Prodavačica je rekla: „Nikako!“

Kako je došla jesen, temperature napolju su pale. Bila je hladno pa smo put morali da skratimo autobusom. Sve bi to bilo lako da rampa u GSP-u funkcioniše.

Vozač autobusa imao je dobru volju ali je rampa bila zaglavljena. Imali smo tu sreću da smo kod ljudi probudili empatiju, pa su nam pomogli da uđemo u autobus. U suprotnom – išli bi peške.

Logično, pitali smo GSP zbog čega rampe u autobusima ne funkcionišu.

Dobili smo odgovor da ih ima u svakom autobusu, na drugim vratima vozila.

Neprijatnost oni doživljavaju čak i na mestima koja su im – neophodna.

Svako od njih MORA u apoteku. Tako smo i mi pokušali da uđemo u „Apoteku Beograd“, ali nas je tamo sačekao – stepenik.

Prepreke su, kako smo za dva sata ustanovila, svuda. Stubići, parkirani automobili, stepenice. Smetaju im, ne dozvoljavaju da se kreću. Zato negde i ne čudi ona najtužnija činjenica – mnogi odustaju.

I to odustaju tako što iz svojih domova – ne izlaze.

– Mladi ljudi su snalažljivi. I meni se jednom desilo da sam hteo da koristim gradski prevoz, hteo sam da uđem u trolu i vozač me je pitao samo: „Izvini druže, jel imaš ti šrafciger?“

– Kad sam ga pitao zašto, rekao je da ne može da spusti rampu jer nema šrafciger!

– Imam mnogo drugara koji koriste gradski prevoz, a u šteku drže po jedan šrafciger da ih niko ne bi prešao i da bi mogli da koriste prevoz – priča uz osmeh Mikica.

I – čak ioako ste pomislili da je uvek i svuda ima povlašćenih verujte da NEMA.

Sa problemima se susreće i poslanica pokreta „Dosta je bilo“, Ljupka Mihajlovska.

– Barijere se nalaze na svakom mestu, pa čak i u najvišem zakonodavnom telu – Skupštini. Od samog ulaza u zgradu suočavate se sa preprekom već na parkingu jer ne postoji parking mesto obeleženo za osobe sa invaliditetom koje voze automobil. Pored toga, na sednicama ne mogu da sedim sa svojom poslaničkom grupom jer je mesto potpuno izmešteno u takozvanu „magareću klupu“, koja se nalazi IZA POSLEDNJEG REDA! U skupštini postoji pristupačan toalet, ali on – nije u funkciji – priča poslanica za Espreso.

Zaključak je da – povlašćenih nema. I, kao da im nije dovoljno teško što su u kolicima, nego im je kretanje onemogućeno zbog tehničkih stvari.

Ipak, jedino ohrabrujuće je to što se empatija kod ljudi, barem kako se nama pokazalo, izuzetno velika.

I dalje smo onaj srdačan narod, koji je uvek spreman da pomogne nekome ko je u nevolji.

Borimo se jedni za druge kao pojedinci. A šta nam drugo preostaje kad je država na one najugroženije zaboravila?

Izvor: Espreso
Autor: Suzana Trajković

DJB Mladi

DJB Mladi

Ostavite komentar

2 Komentara na "Espreso: Bili smo u zabranjenoj zemlji za osobe sa invaliditetom, a nismo mrdnuli iz Beograda"

avatar
2500
Sortirajte po:   najnoviji | najstariji
Nenad
Gost
Nenad

Naslov je preterivanje i nije primeren. Da postoje problemi ali ko procita naslov dobije sliku da se zaboga ovde ljudi u kolicima streljaju nije u redu.. A da pomenem da je vecita prica o Beogradu gde ljudi kako tako i mogu da funkcionisu a u ostatku Srbije i ljudi bez invaliditeta ne mogu da se krecu,jer nemaju prevoz a ako imaju nije redovan i skup je.. Naravno mislim na ljude na selu gde cesto imaju svega 2-3 prevoza dnevno… Samo malo umerenije razumem ja problem jeste ali nemojte nas prepadati.. 🙂 Pozdrav… 🙂

Ana
Gost
Ana

Nenade, teško mi je kad pričitam komentar kao što je ovaj vaš i ne mogu da se ne upitam koga želite da odbranite, da opravdate, da li želite da umirite sopstvenu savest ili naprosto ne želite da budete uznemiravani. Zatvaranjem očiju se ništa ne postiže, a situacija je, kao što se u prilogu može videti, više nego jeziva. Ko to ne vidi, treba ozbiljno da se zapita šta ga u tome sprečava.