Ауторски текст Образовање

ПИСА тестирање – три величине

Медији су нас обавестили ових дана да ученици из Србије нису били тестирани 2015. године у склопу ОЕЦД-овог ПИСА тестирања. Реакције на вест су млаке и депресивне. Зато овде желим да понудим строжи и борбенији угао гледања на три чињенице овог случаја.

skola

1. Величина одговорности. Овако изгледа систематизација радних места у Министарству просвете Републике Србије.

fireshot-screen-capture-219-mpn_gov_rs_sistematizacija

Ако сте помислили да је сваки плави кружић једно радно место односно једна запослена особа, погрешили сте, јер овде има тек стотинак кружића док у Информатору у раду министарства цифра о броју запослених је тешко утврдива али сигурно се налази између 430 и 500. Оно што треба знати је то да међу овим кружићима или међу тих 430-500 људи налази се и особа која носи титулу Национални координатор за ПИСА тестирање. Јавност највероватније неће никада сазнати ко је та особа, шта је радила у протеклом периоду, како је њен рад био оцењиван, као ни колико је новца из буџета примила на име плате. Она је заклоњена у маси са свим осталима, заклоњена иза свог министра, помоћника министра, државних секретара, и највероватније неће сносити никакве последице за крајњи резултат свог рада тј. најновије неучествовање Србије у овом међународном програму (након неколико претходних учествовања). Лако је замисливо да ће иста особа бити на истом месту и за наредни круг тестирања 2018. год. па чак и дуже тј. све до своје пензије. Професионални порази те врсте не утичу на каријеру у министарству. Хипотетички гледано, кад би та особа била у стању да осети личну моралну одговорност, можда би дала оставку, тражила премештај на друго радно место, употребила медије и објаснила дешавања око ПИСА тестирања у светлу како своје тако и туђе одговорности за исход, па чак изнела инсајдерски угао гледања на цео случај. Више је него лако сумњати да ће овде тога бити.

2. Величина изазова. Јавност треба да зна шта је потребно да би се ПИСА тестирање спровело. Овде не говоримо о анализи добијених резултата тестирања, за коју остављамо могућност да је професионално захтевна, већ говоримо само о првом кораку тј. спровођењу тестирања. Укратко, треба направити случајан узорак од око 5.500 ђака узраста 15 година, још прецизније треба договорити да се око 150 средњих школа из целе Србије укључи у програм са по неколико својих одељења. Наставници у овим школама би требало да тим одељењима тј. ученицима објасне сврху тестирања, провежбају са њима садржину тестова из ранијих кругова тестирања, и организују тестирање према задатом међународном стандарду. Тестирање је писано, а део се ради и на рачунарима. Тестови се састављају изван Србије тако да стижу готови. Остављена је флексибилност око датума одржавања тестирања у школама, с тим да је оквирни рок друга половина априла. Материјални издаци су непостојећи или минимални. Задатак (по налогу из ресорног министарства) да ово организује чак и умерено способан директор средње школе би требало да може да одради док се каже кекс. С друге стране, ако се исти директор боји да ће се у његовој школи показати слаби резултати, ако му је циљ да не искаче из масе и не буде уочен, ако га просвета и побољшање система занима као лањски снег, онда ће наћи прегршт изговора. Питање које голица радозналост је да ли се иједан од директора школа у којима је тестирање извршено 2009. или 2012. године сетио да је време за нови круг, да ли се заинтересовао шта се са тим дешава, или се пак ни не усуђује да дигне слушалицу телефона и узнемири министарство са не дај боже неким питањем.

3. Величина заблуде. Део српске јавности осећа тугу или срамоту на вест у медијима да наше земље нема на тој ранг листи. Због ранг листе објављене 6. децембра смо и сазнали за цео случај. Забога, то нам квари међународну репутацију, па нисмо ми тиква без корена, овде образовни систем постоји већ вековима, имамо талентовану децу и светски угледне стручњаке итд. Но, тај угао гледања води право у заблуду – заблуду око смисла тестирања. Не служе ПИСА резултати за репутацију земље, него да дају информацију, и то корисну за оне који желе побољшање образовног система. Тестирање се ради ради саме деце, њиховог бољег образовања и у крајњем развоја привреде. Многи су изразили сумњу да је ово пропуштање тестирања чак било намерно јер се желела избегнути очекивана лоша информација тј. лоши резултати тестирања. Међутим, јавност може моментално (децембра 2016. године) да спречи министарство просвете да се крије иза несувислих изговора за нечињење. Пропуштање тестирања није тема, тема треба буде побољшање функционалне писмености у Србији. Независно од ОЕЦД-овог међународног програма, може се захтевати да ресорно министарство уради исто или слично тестирање у школама почетком 2017. године, да припреми анализу резултата до половине 2017. године и да креира препоруке за промену образовног система за имплементацију већ од септембра 2017. године. Може се тражити да повећање функционалне писмености буде приоритет министарства просвете за 2017. годину. На коме ће радити свих његових 430 или 500 запослених. Ламнети над новинским вестима су бескорисни, смисла има само неодложна акција која се мора на сав глас тражити. Ако нема политичке воље да се ради на тако важној теми, онда свима којих се то тиче остаје да дигну глас више и јаче, и да разбију губитничку тишину образовног система.

На крају, ако сте родитељ и желите да видите како вам се дете сналази са задацима са ПИСА теста, а имате рачунар и интернет плус вољу и време, можете на интернет страницу ОЕЦД-а, где се налази тест на енглеском али и на црногорском језику па полако, задатак по задатак. Кажу да траје око 2 сата. Ако систем није брига, нека сте барем ви нешто урадили за функционално описмењивање свог детета.

ДЈБ Млади

ДЈБ Млади

17
Оставите коментар

avatar
2500
8 Comment threads
9 Thread replies
0 Followers
 
Most reacted comment
Hottest comment thread
8 Comment authors
immobilIvanaDušan s DušanovcaBožović VladanDanilo Recent comment authors
најновији најстарији
immobil
Гост
immobil

Da se ne zvaravamo, potpuno je jasno kao dan da je Ministarstvo svesno izbeglo ucesce nase dece na PISA testiranju plaseci se ishoda. Nikoga u aktuelnom (a i onom pre njega, i onom pre njega…) nije zanimalo unapredjenje obrazovnog sistema. Da jeste neke mere bi vec davno bile preduzete. Vasa preporuka da roditelji sa decom proradjuju PISA testove je sasvim OK ali to ne resava problem. Svakako da ima dobrih osrednjh i losih nastavnika. Raspodela je data Gausovom krivom. Mora se pretpostaviti da deca nisu sama sebe ucila vec su ih ucili nastavnici. Rezultati PISA testiranja pokazuju kvalitet rada nastavnika. Rezultati su losi pre svega jer se u nasem obrazovnom sistemu forsira reproduktivno znanje. Dakle bubanje cinjenica. PISA test trazi nesto drugo. E to drugo se satire. Bio sam svedok da dete resi zadatak na sopstveni nacin a da nastavnik uprkos tacnom rezultatu boduje sa nula bodova. Dakle ocigledno je satiranje kreativnosti. Skripi u prosveti vec 25 godina. Srozane plate, unisten ponos i borba za goli opstanak tera sposobne nastavnike van zemlje ili na bolje placene poslove/ Sa druge strane na nastavnicke smerove odlaze najnekvalitetniji studenti. Takvi nastavnici koji su sami sa klimavim 6 zavrsili jedva i kojima samim nije jasno dolaze u prosvetu. Nastavnici se pravdaju: deca su losa, roditelji su losi… sve je lose samo su oni dobri. Koliko je to realno? Svaki prirodnjak reci ce odmah NIMALO. Evo zasto. Osobina sposobnosti, marljivosti kao i vecina drugih osobina unutar populacije data je krivom normalne raspodele tj Gausovom krivom. Ona je ista na bilo kojoj tacki planete. Prema njoj postoji mali broj losih, nezainteresovanih djaka i mali broj ekstremno dobrih. Najveci broj je ocekivanog srednjeg interesovanja i sposobnosti. Kriva dakle ima oblik zvona. Tako je ovde, tako u SAD ili drugde. Deca su svuda ista. Ona su Tabula rasa po kojoj nastavnici i roditelji pisu. Dakle teya nastavnika kojom se brane da su deca losa ne stoji jer pada na statistickoj raspodeli verovatnoce. Da stvar bude crnja tu tezu uglavnom plasiraju nastavnici matematike koji bi po prirodi stvari morali najbolje razumeti kakve nebuloze govore. Sa druge strane prema zakonu o odrzanju energija (pa i rad) se ne moze unistiti niti ni iz cega stvoriti. To najbolje znaju losi djaci koji ne uce pa onda nista i ne znaju. Ipak jako je malo verovatno da 85 % djaka u razredu ne uci. Statisticki je nemoguce. Kada nastavnik podeli 25 jedinica od 30 djaka onda on pokazuje da je rad vecine ispario. Dakle nastavnik je ne znajuci napravio obrnuti perpetuum mobile 1. vrste. To u principu rade dve kategorije ljudi: 1. neuracunjivi i 2. Ljudi sumnjivog morala. Ako pretpostavimo mogucnost da se deljenje jedinica ne obavlja uvek zato sto je nastavnik neuracunjiv onda sledi zakljucak da se verovatno radi o privatnim casovima na kojima se zaradjuje novac sto tu kategoriju nastavnika svrstava u 2. Jedini lek za katastrofalno stanje u prosveti je sledeci a. Povecati plate na ne odlicne (jer nam je privreda takva kakva je) ali bar pristojne. Recimo neka… Опширније »

Dušan s Dušanovca
Гост
Dušan s Dušanovca

Давне 1965. године, на првој години ТТ одсека у Електротехничкој школи Никола Тесла постојало је пет одељења Т11 – Т15. У другој години било је четири одељења (Т21 – Т24)! Исто је било и са претходним школским годинама. То на неки начин говори о строгим критеријумима у тој школи. На прелазу из прве у другу годину, сваки 5. ученик је поновио разред. Други пример, везан је за исту генерацију четири године касније. На целом одсеку било је само двоје ученика (Т43) који су завршили са одличним успехом школу (игром случаја они су касније склопили брак). Остали ученици (међу којима и писац ових редова) су били врло добри и добри. Од ученика који су са тог одсека потом уписали Електротехнички факултет у Београду (11) сви су завршили. Они који из било којих разлога нису уписали, били су без икаквих проблема примљени у Градски телефон одмах из школске клупе, где су се показали као врсни стручњаци. Каква је ситуација данас? Радећи у једној РТВ станици имао сам прилику да примам по 30-40 ученика на стручну праксу управо из те исте школе. Повремено сам се интересовао какав успех имају, јер сам и сам био у тој школи. Огромна већина је била врло добра, нешто мање их је било са одличним успехом, а тек по неки је био добар. Просто су се чудили зашто питам!. Поставио бих им пар питања из домена струке за коју долазе на праксу, и врло ретко сам добијао тачан одговор. Шта ово говори? Да ли су ученици из ранијих генерација били толико неинтилегентни да је тек по неки био одличан, а ови данашњи изузетно надарени? Одговор је да су мање-више исти (са истим мангуплуцима). Само су критеријуми оцењивања знања ученика драстично промењени. На жалост, веома су снижени, што највише штети самом ученику. Прича друга. Електротехнички факултет у Београду је словио за један од изузетно тешких, где никада нисте били сигурни да ма колико да сте вежбали задатке, увек сте морали стрепети, јер су професори увек давали испитна питања са тзв. „цакама“ (проблемима), које вас увек могу одвући на погрешну страну. Чувена је шала када се бруцош заинтересовао како је на факултету, на шта му је старији колега одговорио „тешке су само прве три године, а после када упишеш другу годину већ је лакше“. Исти факултет и данас је један од најтежих и ужива висок реноме у иностранству, али се након увођења болоњског начина студирања ипак лакше завршава што је и био циљ реформе, али утисак је да је ниво знања нижи. То сам имао прилике лично да се уверим код појединаца који су долазили на праксу, а такође и у непосредном разговору са многобројним студентима и професорима. Није то неки проблем, јер се наши тек свршени студенти врло брзо адаптирају и постану врсни стручњаци у свом послу, али су проблем поједини приватни универзитети на којима студент који не успе на државном с лакоћом пролази. Да не говоримо о томе да је суштинска разлика између америчких и наших приватних универзитета да је код америчких примарно знање, а код наших новац!… Опширније »

Vojkan
Гост
Vojkan

Što se tiče studenata ETF-a, naravno da generacija koja studira svaku godinu studija po 2 ili tri kalendarske godine ima bolje ocene od onih koji studiraju planiranih 5. Veoma je loše da fakultet ima prosečno vreme studiranja 9 godina. Pa ko će da ih izdržava tih 9 ili više godina? U računarima ljudi sa 5 godina radnog iskustva su već priznati stručnjaci, a ko će nih sa 28-29 godina da primi na prvu praksu?

Ivana
Гост
Ivana

Hvala što ste podelili s nama zapažanja vezana za fakultete. Moj fokus je bio na mlađem uzrastu, tj. osnovnoj školi u kojoj dete treba da dođe do funkcionalne pismenosti, koja se – ne slučajno – meri kod dece u uzrastu 15 godina tj. prvi razred srednje škole. Ako se taj prethodni period ne iskoristi na pravi način, kasnije obrazovanje mlade osobe ima neke druge ciljeve, gde za „nadoknađivanje“ ima malo prostora. Ima u Srbiji dosta funkcionalno nepismenih zrelih ljudi i penzionera, svakako i za njih treba nešto učiniti, ali meni je grehota da deca u osnovnoj školi umesto da uče da uče, uče da misle, uče da zaključuju, umesto da se intelektualno i psihički razvijaju, jednostavno su uskraćena za sve to jer je sistem takav. A u svetu njihovi vršnjaci upravo tada rastu neometano i stiču prednost tj. konkurentnost, jer je sistem dobro promišljen i postavljen.

komsa
Гост
komsa

Srecom internetom se moze ovakav test videti, sto ujedno i potvrdjuje da prosveta uopste nije potrebna nasem drustvu, knjige se razlikuju od skole do skole sto samo po sebi predstavlja haos kakav je nemoguce zamisliti.

immobil
Гост
immobil

Očigledno je da u prosveti mnogo togs škripi. Nezadovoljni su zaposleni, nezadovoljni su roditelji ali najviše prava na nezadovoljstvo imaju deca. Roditelji moje generacije su nama obezbedili dobre škole. Šta smo mi obezbedili našoj deci? I pored nesporne deklarativne želje da obezbedimo svojoj deci sve najbolje moja generacija je dopustila sebi da propusti da obezbedi deci ono najbitnije – dobro obrazovanje. Da ne grešim dušu, svakako da ima časnih ljudi u prosveti. Možda bi se moglo reći i da je većina takva. Ipak jedan deo slučajno zalutalih ljudi u prosvetu baca senku na one koji svoj posao vole i rade ga časno. Mnogo koji učitelj putuje u zabačeno selo, mnogo koji nastavnik putuje na drugi kraj grada spreman za predavanje koje treba da obavi. To su oni ljudi koji vole decu i koji su sami iz ljubavi odabrali svoj poziv. DRŽAVA MEĐUTIM TE LJUDE NITI PREPOZNAJE, niti je interesuju. Ministarstvu je jedina briga da je formalno ispunjen plan. Ljudi, nastavnici, roditelji i deca appsolutno nisu u fokusu interesovanja Ministarstva. Nije moguće formirati bilo koju ljudsku delatnost na kvalitetan način ako se ne obezbedi i kvalitetna zarada zaposlenima. To je ono što se opisuje rečima:“Nema besplatnog ručka“ ili „koliko para toliko muzike“. Posao Ministra prosvete nije da svakodnevno lansira ideje o nekim reformama. Reforme se prave već 25 godina. Rezultat tih reformi vidimo. Posao Ministra je da stvori materijalne i organizacione uslove za rad prosvete ( a u našem slučaju i nauke). To je ono što nijedan Ministar unazad 25 godina nije radio. Dakle nije radio svoj posao. U takvim okolnostima, uz ekonomski sunovrat, siromašenje, pljačku, i nebrigu Ministarstva i nauka i prosveta tonu. To je srećom dug proces. U protivnom prosveta bi bila satrta kao i privreda. Šta nam je onda činiti? 1. Izbiti iz glave reforme. One će svakako biti neophodne u nekom trenutku. Ipak lipteća rana je beznađe. 2. Pronaći novac u budžetu za adekvatne plate nastavnog osoblja. TO NIJE 10, 20 ILI 50%. Primanja nastavnika moraju biti ne samo dostojna njihove uloge u društvu već i dovoljna za pristojan život. 3. Zakonom regulisati kvalitet obrazovanja i zabraniti rad svim prodavcima diploma te onemogućiti razne Tomislave da dospeju na mesto šefa države sa kupljenom diplomom u džepu. 4. Sve ovo neće biti dovoljno da se od ovog haosa napravi red. Potrebno je dakle uvesti kontrolu rada nastavnika po školama. Pošto se pokazalo da inspektorat prosete to ne radi onda treba stvoriti uslove da katedre za metodiku nastave na matičnim fakulztetima to rade paralelno sa Ministarstvom. 5. Treba uvesti reizbor i napredovanje nastavnika. Na taj način nastavnik se stimuliše da se usavršava. Mnogi nastavnici to i rade ali za taj svoj trud nisu nagrađeni. Ovo bi mogao biti način da se trud tih dobrih i vrednih ljudi vrednuje. Pravo postavljanja nastavnika u više zvanje trebalo bi dati fakultetima. To za njih nije problem jer na Univerzitetima ta praksa odavno postoji. Čini se da ako se ovih 5 tačaka ostvare onda nikakve velike reforme trenutno nisu nužne već je samo… Опширније »

Ivana
Гост
Ivana

Sa mnogo toga što ste izneli mogu se složiti, pre svega slažem se sa tim da je potrebno povećanje plata nastavnika u osnovnim i srednjim školama i sa tim da je važan sistem kontrole kvaliteta njihovog rada (da li onaj koji vi predlažete ili neki drugi, to nek ostane neodređeno). Jedino ne delim vaš odnos prema reformama, jer je na pr. reforma nastavnog programa i te kako važna da se sa pukog reprodukovanja pređe na složenije kognitivne operacije sa gradivom (povezivanje gradiva, analiza problema, davanje argumenata). Sve se svodi na to koliko kredibiliteta može imati ministarstvo da uvodi i brani bilo kakve reforme, nakon mnogo grešaka i propuštenih šansi.

immobil
Гост
immobil

Da se opkladimo da osobe sa ovog klipa nema šanse da urade PISA test bolje od najlošijeg urađenog testa na PISA testiranju u planetarnoj konkurenciji?

https://www.youtube.com/watch?v=M255xxKGdfE

Čini se da ih Ćorbin tekst prilično verno karakteriše.

Danilo
Гост
Danilo

Prvo i osnovno treba biti pitanje zasto se uchi? Uchi se radi znanja koje sutra treba da ti omoguci privrednu konkuretnost. Onaj mali procenat ucenika posebno nadarenih i zainteresovanih moze da uci nauke radi, no, bez jake privrede nema ni sredstava za naucnike. Ali, 90% omladine mora da razume da se uci radi „globalne konkurentnosti“. Koji profesor objasnjava deci ovo? Takodje sta drzava radi da proces ucenja ucini funkcionalnim u saradnji sa privredom? Kod nas i dalje vazi teza „uci sine da sutra ne bi radio“ komunisticka zaostavstina. Kod nas se ljudi ponose diplomama i titulama a da nikada nista konkretno uradili nisu, na zapadu nema toga, tvoje znanje i vrednost odredjuje trziste. Mi moramo da ososobljavamo decu za visokokonkurentan rad pre svega. Kriterijumi za dalju akademsku karijeru, doktorati itsl moraju da budu maksimalno zahtevni a ne da imamo doktora nauka ko viskija za sve i svasta bez 2 ozbiljna rada u naucnim casopisima. Jos kad se tome dodaju privatni magistri, doktori itd pregrst akademaca bez ikakve vrednosti. Inace, nemojte biti tako strogi prema privatnim skolama, moja je procena da su tu pristojne mogucnosti za ucenje ukoliko ko to zeli i da su profesori tu za decu. Motiv je razume se plata. Na drzavnoj ustanovi ih se ne moze naci za konsultacije. Uostalom, vi u USA mozete on line zavrsiti fax ali zna se vrednost takve diplome. Isto i ovde kod nas, vrednujte vise drzavnu diplomu ali konkurentnost ne zabranjujte. Naravno, u drzavnoj upravi zloupotrebe sa privatnim ali i drzavnim diplomama su masovne ali to se ne resava ukidanjem privatnih skola vec zabranom zaposljavanja ljudi bez rezimea. Svak nek bira svoje visoko obrazovanje a trziste ce reci zadnju rech. Uglavnom, vratiti dostojanstvo prosveti, znatno povecati plate, usmeriti znanje i decu na dostizanje konkuretnosti i sa privredom organizovati praksu. Deca a i profesori moraju da razumeju zasto ucimo, radimo i napredujemo. Onda cemo moci lakse i da verifikujemo rad prosvetnih radnika.

immobil
Гост
immobil

Danilo, dovoljno je pogledati vlasničku strukturu privatnih Univerziteta i sve će Vam biti jasno. Bogoljub Karić BK ili Alfa, Mića Jovanović Megatrend…. Sve cvećka do cvećke, proslavljeni naučnici, akademici Akademije kompjuterskih nauka… Biznis Danilo, čist biznis.

Danilo
Гост
Danilo

@Immobil, slazem se ja da je biznis, nema tu spora, medjutim kao sto rekoh i tu predaju isti ljudi sa drzavnih univerziteta samo za duplo vece pare i svim zainteresovanim studentima mogu preneti isto to znanje na jos kvalitetniji nacin. Poenta je da trziste i uspeh u poslu treba da odredjuju ko zna a ko ne zna. Sa prosecnom ocenom 6 nije problem zavrsiti ni drzavni fakultet, svi mi znamo masu prosecnih ljudi sa diplomama. Dakle, ne smemo ukidati privatno obrazovanje, tu lezi veliki potencijal, pogotovo u oblasti informatike i poslovanja. Ovo govorim iz prve ruke. Znam bezbroj nasih kadrova sa BU koji ne znaju da koriste strani jezik ili funkcionalno se sluze racunarskim tehnologijama. Jedan poznanik bas skoro sa Politickih nauka nije dobio posao u multinacionalnoj kompaniji zbog loseg poznavanja engleskog i excela? verujte mi toga ima koliko hocete. Nista bolje nije po raznim toplanama, rudnicima, vodovodima, fabrikama itd. kompletna infrastruktura prepuna mladih inzenjera koji ne znaju svoju struku kako treba, a najgore je sto nemaju ni od koga da nauce. Verujte mi jako dobro znam koliko je nase znanje globalno nekonkurentno, isto kao sto znam da kod onih nasih ljudi posvecenih poslu i samousavrsavanju slucaj je obrnut i zaista se dokazuju gde god da odu. Ali, takvih je i sa privatnih univerziteta, znam jer saradjujem sa ljudima i izuzetno sam pozitivno iznenadjen. Hocu reci, cilj znanja mora biti globalna konkuretnost, provera znanja mora biti trzisna, garant znanja mora biti vecno samousavrsavanje. LP

Božović Vladan
Гост
Božović Vladan

Pošto radim kao profesor u gimnaziji mogu da vam kažem da nemate pojma u čemu je suština problema. Prvo i najvažnije su „reforme“. Kako je koja reforma dolazila prosveta je bila sve gora. Ne malo gora, nego je rasulo bilo sve veće i veće. Postoji jedna poslovica za pametne ljude, “ ako nešto radi dobro NEMOJ DA POPRAVLJAŠ“.
U prošlosti profesori su bili autoriteti, časni i dostojanstveni ljudi sa ugledom u društvu. Danas su profesori krpe za brisanje poda, džakovi za udaranje, moneta za potkusurivanje, ljudi bez dostojanstva, kukavice i moralne nakaze. Nekada su đaci imali obaveze, a profesori prava, a sada obrnuto. Država danas tera profesore da uče, dok im đaci ne uče ništa. PROFESOR MORA DA SE USAVRŠAVA I UČI, A ĐAK NE MORA, a da zamenimo mesta, mi da sednemo u klupe, a oni za katedru.
Drugo, i najvažnije, negativna selekcija kadrova. Ko god je bio nesposoban za druge delatnosti, našao je uhlebljenje u prosveti. Da li znate kako se zapošljavaju kadrovi u prosveti: “ a ti si završio taj, i taj fakultet, ulazi u učionicu“, nikakva provera kvaliteta, nikakva provera stručnosti, da li je talentovan za rad sa decom, NIŠTA. O rođacima i partijskom zapošljavanju i da ne pričam. Država ja 30 godina unazad, davala mizerne plate i oterala sve kvalitetne kadrove, generisala loš kadar, a ONDA JE LOŠ KADAR, generisao lošu državu, bravo majstori, izmislili ste perpetum mobile.
Treće, i najvažnije, padne mi mrak na oči, kada mi kažu, da prosveta mora da ima male plate, jer ne radi privreda. Za svoje visoke plate, i za za svoju guzicu, ne pominju privredu, njima se visoke plate isplaćuju od poreza, valjda.

Božović Vladan
Гост
Božović Vladan

Nastavak…gledam mlade kolege koje se ovih dana zapošljavaju. Nesrećnici ne mogu da se zaposle za stalno, zbog pogubnog zakona o zabrani zapošljavanja, već im se produžuje ugovor, i tako se drže na lancu. Ne smeju ni da pisnu, a kamoli da štrajkuju, manji su od makovog zrna. Od ponosa i dostojanstva nema ni pomena. Što je najgore, oni misle da tako treba, jer i ne znaju za bolje. Eto, to je bio cilj reforme. DA LI ŽELITE DA VAM DECI PREDAJU PONOSNI I DOSTOJANSTVENI PROFESORI, ILI POSLUŠNICI DIREKTORA I MINISTARSTVA PROSVETE, izbor je vaš.

immobil
Гост
immobil

Ne znam gde predajete ali ste prilično hrabar čovek i žao mi je što ne predajete mojoj kćeri. Složiću se sa Vama u potpunosti. Stoji taj presek stanja koji ste napravili. Podržaću Vas i u stavu da društvo mora da odluči šta želi – društvo jeftinih manuelnih radnika poput onih u istočnim despotijama ili društvo tehnološki obrazovanog naroda. Kad to odluči ( a jedina je moguća pametna odluka ono drugo) onda mora da shvati da taj cilj može da se dohvati kroz obrazovanje. Racionalno ste primetili da kršiti 1. zakon nije moguće. Dakle perpetuum mobile 1. vrste nije moguć.Ako se želi promeniti ovo stanje slobodnog pada onda se mora promeniti i politika u prosveti. Nastavnik se mora platiti. Kada to shvati društvo onda možemo da razgovaramo o platama. Sadašnje stanje je neodrživo. Vi shvatate da ja ne radim u prosveti ali sam svestan društvene važnosti vašeg posla. Dakle po mom uverenju ako ima novca za sudije ili za javna preduzeća onda svakako ima i za učitelja. Platom jednog Bahatovića moglo bi biti plaćeno 10 nastavnika. Dakle prosveti obezbediti pristojnu platu. Uložen novac danas u prosvetu znači vraćanje višestruko nakon ciklusa od 10-20 godina kroz nove tehnologije…
Dakle Vladane imamo mi pojma šta bi trebalo uraditi. Pojma nema (ili želje nema) Vaš resorni ministar.
Da nastavnik mora i treba da se usavršava i SEBE radi i učenika radi i umetnosti radi. Lekari isto to moraju da rade celoga života. Da je drugačije ne bi valjalo.
Ne mogu da se složim sa ocenom dece. Vladane, dee ima lenje, vredne i osrednje kao i bilo gde na planeti. Ako ste matematičar, fizičar, hemičar ili geograf razumećete šta to znači kad kažem da je raspodela data Gausovom krivom. Dakle svakako da u vašem razredu imate nekoliko bistrih, većinu osrednjih i po nekog nezainteresovanog đaka. Druga je stvar što baveći se ovim poslednjim malo vremena ostaje za one koji najviše zavređuju Vaš trud. Za to opet Vi niste krivi. Ministri su napravili sistem koji favorizuje takvu situaciju.
I još nešto, POTPUNO STE U PRAVU kada kažete da je privreda takva kakva jeste (iako i ona ne snosi odgovornost za svooje stanje. Kriva je vlada koja je uništava) ne sme biti razlog za neulaganje u prosvetu. Prosveta je poslednja slamčica nade za Srbiju. Dakle ako ima za sudiju 1000 e onda mora da bude i za nastavnika.
Građani svakako žele najbolju školu za svoju decu i najboljeg nastavnika. To Vi želite za Vašu decu jednako koliko i ja mojoj. Problem je što režim to ne želi. Zato sam i pozvao DJB da digne dreku zbog lošeg stanja u prosveti. Nezadovoljni su nastavnici, nezadovoljni su roditelji, nezadovoljna su deca. A ko je zadovoljan? Ministar i Premijer!

Božović Vladan
Гост
Božović Vladan

Verbić, sa svim manama, je bio mila majka za ovog Šarčevića, imao je bar trunku svoje volje, zato je i odleteo.

Dušan s Dušanovca
Гост
Dušan s Dušanovca

Поштовани г. Божовићу,
ваш коментар да „немамо појма“ мислим да је преоштар. Сви смо ми ишли у школу и имамо децу која су ишла или иду у школу, тако да смо веома добро упознати. Ви сте потпуно у праву када кажете да је наставно особље (учитељи, наставници, професори) понижено до најнижег могућег дна. Свака реформа просвете је доносила све горе и горе стање, тако да нам је анас образовање врло лоше. Мислим да је тако кренуло од времена Гаше Кнежевића и Србијанке Турајлић. Можда данас звучи смешно, али у не тако давна времена, најцењенији људи у селу су били учитељ (наставник), поп и шеф железничке станице (уколико је кроз село пролазила пруга). У изразито руралним подручјима учитељи су били покретачи многих ствари које су доводиле до општег прогреса места (електрификација, изградња путева, …). А данас? И сами сте рекли како је. Ви сте у праву, али су и остали који су се огласили на овом месту.
С поштовањем

immobil
Гост
immobil

Ispričaću poučnu priču!
Velika istina!
Anštajn je jednom prilikom držao predavanje na jednom univerzitetu.
Na početku predavanja su svi profesori prišli tabli a on je počeo da ispisuje tablicu množenja sa devet:
1×9=7, 2×9=18, 3×9=27, 4×9=36, 5×9=45, 6×9=54, 7×9=63, 8×9=72, 9×9=81,
10×9=90*
Prisutni su već u prvom momentu uočili grešku prvog umnoška, prihvatili sa podsmehom i ismejali starog profesora.
Neki su se sašaptavali: „Sigurno je matori počeo da ludi!’’
Na to se on okrenuo i rekao:
’’Znam zašto se smejete, ali nisam slučajno pogrešio u prvom umnošku. Voleo bih da Vas podučim nečem veoma važnom: Evo izvanredan primer, šta će te tokom života da dobijete od ljudi! Vidite! U devet slučajeva sam ispisao dobar rezultat a samo sam jedanput pogrešio. Za džabe sam u devedeset procenata tačan, jer sada svi pričaju o toj jednoj greški i tome se smeju. Naravoučenije: Svet nikada neće da prihvati ono što hiljadu puta učiniš dobro, svi će da ti zameraju kada si jednom pogrešio. Ali nemoj nikada da dozvoliš da te odvuku od cilja! Ne osvrći se na brižne čuvare greški, samo ciljno idi dalje! Ne zavisi od njih da li ćeš da dosegneš cilj!’’
Zavladala je mukla tišina u Sali a mnogi su se postideli.
Naši nastavnici poput ovih pametnijih od nastavnika uglavnom love greške i deci daju lošije ocene ponižavajući ih. Da li b i trebalo i naši nastavnici da se postide? Da ali oni to neće učiniti!