Јуче је Виолета Петровић, радница Јуре из Лесковца, поново изгубила посао у овој фабрици. Ова радница је већ једном раније изгубила посао, јер болује од рака.
Лоше је за друштвену солидарност и достојанство радника да руководства фабрика отпуштају раднике због болести. Ипак, људи који остану без посла треба да буду предмет државне бриге и социјалне политике.
Када би се државни новац трошио одговорно, било би довољно новца за пристојну социјалну помоћ с којом би људи као што је Виолета Петровић могли без стреса да потраже нови посао. По нашем предлогу универзалне социјалне заштите (тачка 17), Виолета Петровић би могла да рачуна на 20.000 динара док не нађе нови посао.
Систем универзалне социјалне заштите укратко
O OVOME SU MOGLI I PRE IZBORA …VEC SAM SKRETALA PAZNJU DJB-u NA MASOVNO KRSENJE LJUDSKIH PRAVA I ZAKONA U O0DNOSU NA PONASANJE SOCIJALNE SLUZBE…..Prvo, daju sebi za pravo da smanjuju minimalnu, zakonom zagarantovanu cifru, uz to, ljudima isplacuju 9 meseci, dok su 3 meseca na nekoj, takozvanoj pauzi, bez dinara ….FUCKA IM SE, DA IM JE STALO, MOGAO IM JE TO BITI ADUT NA IZBORIMA ….SKORO MILION LJUDI SU KORISNICI SOCIJALE + NJIHOVE PORODICE ……..o zakonu o radu da ne govorim, prosao je, bez ,,ispaljenog metka,, – ne mislim bukvalno, VEC NA RADNIKE, SINDIKATE, NGO… itd, itd
vise od pola srbije nema posla al ima nekretnine,pa barem njivce ima u svojim rukama a to znaci od socijale nista..go golcijat moras da budes da bi dobio socijalu..tako je u svetu..lepo je ovo od vas al malo bajkovito..
Nije bajkovito. Vrlo je izvodljivo.
Izvodljivo je ali ne valja i ne treba da bude izvedeno.
Univerzalna socijalna pomoć je vrlo loš predlog. Loš je iz više razloga.
Prvi: Predlog je zasnovan je na socijalističkoj zabludi da državni aparat treba da „brine“ o sirotinji. A državni aparat nema podsticaj da to radi efikasno i vrlo selektivno, nego naprotiv, da stalno povećava domen i troškove svoje aktivnosti trošeći pritom porez nenamenski i koruptivno. Neće neki novi državni službenici biti ništa bolji jer su izabrani na konkursu, a ne partijski postavljeni – podsticaji su isti i vrlo brzo će i ishod biti isti. Državni aparat ima svoje nadležnosti – vojska, policija, sud – jednom rečju: bezbednost. Ekonomske nedaće (siromaštvo, nezaposlenost, itd) rešavaju se slobodnim udruživanjem u udruženja za uzajamnu pomoć (mutual aid societies), privatnim donatorstvom i dobročinstvom, koji su za razliku od države daleko selektivniji tj. pažljiviji u određivanju ko je odgovoran i zaslužuje pomoć, a kome ne vredi pomagati jer je autodestruktivan.
Drugi: Predlog je zasnovan na lažnoj hrišćanskoj mantri da uspešni iz nekog razloga „duguju“ neuspešnima, pa u suštini (novčano tj. kroz poreski sistem) kažnjava uspešne i nagrađuje neuspešne. I usput tovi masnu gusku državne birokratije, svu silu zavoda, centara, „sigurnih kuća“ i sličnih konstrukcija. Ako se ne može istragom dokazati da je bilo kriminala – bogatstvo je stečeno legitimno i nikakav dug prema sirotinji ne postoji. Otimanje (silom) i oduzimanje (uz pretnju primene sile) vrednosti stečene legitimno je nepravda, bez obzira na izgovore i „dobre namere“, čak i onda kad se ova nepravda ozakoni. Rešenje za loš rad sudstva i policije nije otimanje vrednosti tamo gde je ima (kao što rade kriminalci), nije održavanje prenaduvanog hiper-ambicioznog državnog aparata prirodno sklonog korupciji, već ukidanje nepotrebnih funkcija koje će samo gomilati nove probleme i koncentrisanje na kvalitetno vršenje osnovnih funkcija.
Treći: Poruka univerzalne socijalne pomoći je da postoji besplatni ručak. Poruka je da nesposobni i neodgovorni, a naročito potomci nesposobnih i neodgovornih imaju isto pravo na pun stomak kao i vredni i odgovorni i njihova deca. To je pogubno, jer ubija motivaciju. Što da se trudiš i odričeš zadovoljstava sada, kad će država svejedno da te zbrine kad đavo dođe po svoje? U stvari – đavo nikada neće doći po svoje, jer će majčica država da pomiluje, nahrani i napoji grešne. I na ovaj način se kruni i obesmišljava moral lične odgovornosti i štedljivosti. Neodgovorni i lenji moraju da pate, moraju ih prezreti njihova deca, inače – čemu trud? Dugoročno, prisilna pomoć sirotinji dovodi do stanja koje vidimo oko sebe – loša radna etika, osećanje da je bogatstvo uvek kriminalno, da je magarac svako ko radi i štedi, da je država najbolji poslodavac i staratelj.
Čini mi se da je rukovodstvo DJB, iz petnih žila trudeći se da predstavlja politički “centar“, ideološki zbunjeno i dezorijentisano. Ne treba se umiljavati kolektivistima. Ovo nisu komplikovane teorije, svako ko je odgovoran i produktivan ovo shvata i ovako misli, a onaj kome se ovo ne dopada može da izabere sijaset drugih stranaka – sve su od reda kolektivističke.
Koliko razumemo, vi niste za sistem socijalne pomoći zato što brinete kako će biti realizovano, tj. kako će biti pravljena selekcija ko i koliko može da dobija? To ne može biti razlog da se odustane od nečega. Podrazumeva se da se tom delu posveti dobra pažnja. Selekcija ko dobija socijalnu pomoć i koliko, kao i sprečavanje zloupotreba treba da budu deo šire priče koja se odnosi na uvođenje reda u državi. Administracija i birokratija moraju da se dovedu u red, nevezano za ovu konkretnu temu. U protivnom, ništa nismo uradili. U zabludi ste ako mislite da mi ne razmišljamo dovoljno široko, u stilu “smislili smo koncept a sprovođenje nas ne zanima”. Itekako nas zanima, uvođenje reda u državnu administraciju i upravu ide u paketu reformi za koje se zalažemo.
Ne, nisam protiv sistema univerzalne socijalne pomoći kakav predlažete zato što me brine kako će biti realizovan – čini mi se da sam to dovoljno jasno rekao, ali opet – ideološka zbunjenost vrha DJB. Razlog da se odustane od državne brige o sirotinji kakvu zagovarate je moralni, pa tek onda i praktični, i uopšte se ne postavlja pitanje da li ima dovoljno para u budžetu za ovu egzibiciju i kako to realizovati. To što zagovarate je nepravedno, nasilno, protiv dostojanstva i onih od kojih se nasilno uzima i onih kojima se nezasluženo daje. Jednom reči – nemoralno. (Jasnoće radi, ova diskusija se ne odnosi na od rođenja bolesne i nesposobne, to je poseban slučaj, ali se tu ionako radi o stotom delu problema o kome je ovde reč – o ekonomski sposobnom stanovništvu koje je iz nekog razloga sirotinja). Praktičan razlog da se od ovog nemorala odustane je u činjenici da ogroman broj ljudi u siromašnoj zemlji Srbiji radi 3-4 sedmice mesečno za 20 hiljada – ne treba biti genije da se predvidi uticaj poklanjanja tog iznosa petini stanovništva.
Ne mislim da ne razmišljate dovoljno široko, pre bih rekao da razmišljate preširoko, a plitko. Preširoko, jer da biste se usredsredili na ključne državne funkcije (bezbednost: vojska, policija, sudovi) od onoga što nije državna funkcija mora se odustati i ne traćiti energiju i pare na koruptivne šeme. A plitko zato što očigledno ne predviđate posledice predloženih mera u srpskom društvu, nego hoćete ovde da kalemite rešenja viđena na zapadu.
Da neko ne pomisli da samo kritikujem predložiću daleko bolji pristup problemu sirotinje u Srbiji u sledećem komentaru.
Poštovani Andrej,
Drugojačijeg sam mišljenja od vašeg u pogledu univerzalne socijalne zaštite. Ali ne u potpunosti.
1. Da potrebno je da Zajednica brine o socijalnim potrebama (i državni organi jer oni su postavljeni od strane Zajednice koja ih i nadgleda). Zajednicu predstavljaju tri stuba; civilni (građanski), privatni (ekonomsko-komercijalni) i javni (državni). Tek njihovim usklađenim delovanjem Zajednica postaje stabilna i funkcionalna pa tako i u sistemu socijalne zaštite. Niko u svetu te odnose danas ne zove drugojačije nego socio-ekonomski jasno prihvatajući njihovu tesnu povezanost.
2. Uspešni individualci su uspešni u Zajednici bilo kakva ona bila. Drugo uspešni su jer su bar neki % resursa te Zajednice koristili hteli to oni ili ne. Prema tome vaše tvrđenje da je to “hrišćansko uverenje” uglavnom nije tačno. Ovu moralnu obavezu jasno ističu i ateisti i pripadnici drugih religija pa ovo načelo postaje univerzalno.
3. Motivacija se kao kategorija uglavnom rađa kada ste obezbedili hranu i krov nad glavom kao osnov sigurnosti. Da, postoji ona i pre toga ali je uglavnom usmerena na obezbeđenje ove dve potrebe. To je razumljivo.
Rasistički pristup da su deca “nesposobnih i neodgovornih” ista takva za mene nije argument kojim bi ih ostavio bez osnova socijalne sigurnosti.
Kao zaključak “univerzalna socijalna pomoć” samo obezbeđuje neophodan donji prag socijalne sigurnosti. Sve preko toga nije socijalna pomoć već učešće u radu zajednice na njenom snaženju, poboljšanju uzajamnih veza i izgradnji poverenja i partnerstva svih učesnika. Zvuči ambiciozno ali zar to nije poziv na udruživanje, socio-ekonomski pristup izazovima i motivaciju za ispoljavanje kreativnosti, preduzimljivosti i ambicija.
Poštovani Borislave,
Sve sami kolektivistički argumenti i stavovi. Ne sumnjam da Vi iskreno želite da živite u Zajednici (nekada se govorilo: u kolektivu), stabilnoj, funkcionalnoj, tesno povezanoj, poverenje, partnerstvo i tako to. Ali kada se sva ta sanjana lepota još jednom silom nameće – a to je suština ovog predloga univerzalne socijalne pomoći – rezultat će neizbežno biti, kao i zilion puta do sada, otimačina, privredna stagnacija i još veće siromaštvo.
Još nešto – pripisujete mi “Rasistički pristup da su deca „nesposobnih i neodgovornih“ ista takva”. Klasičan straw man pristup – kaštigujete me za nešto što ja nisam rekao. Deca nesposobnih i neodgovornih nisu nužno ni nesposobna ni neodgovorna ni kriva za svoj položaj, ali nisu krivi ni sposobni, odgovorni i njihova deca – a od njih treba oteti da bi se poklonilo deci nesposobnih i neodgovornih. To Vi zagovarate.
Mislio sam se da li da Vam odgovorim. Vaši stavovi ne sadrže argumente. Protiv tako tvrdokornih stavova argumenti obično ne pomažu.
Odgovaram Vam jer nigde nisam rekao da nekome treba otimati. Zajednica u kojoj se otima nije Zajednica u kojoj želim da živim i radim. Načela solidarnosti su Vam strana. Zatim Vaš natpis je kredo neoliberalizma i na ivici je rasizma, a negde i čist i nepatvoren rasizam. Zato Vam odgovaram. I samo toliko.
Kada se budete služili argumentima, ma kakvi oni bili, raspravljaću sa Vama. Dotle se mogu samo ne slagati sa vašim stavovima.
Tako je Borislave – nigde niste eksplicitno rekli da nekome treba otimati. Rekli ste da treba davati. Tako piše i u programu DJB. Kako je to divno, moralno uzvišeno i hvale vredno! Tvrđenje da pre davanja treba nekako obezbediti novac koji će biti poklonjen potpuno je neargumentovano! A građani koji neće dragovoljno dati svoj novac da se rasipa kroz “univerzalnu socijalnu pomoć” očigledno su moralne nakaze, mrski neoliberali i rasisti! Od njih će svejedno biti uzeto (silom, kako drukčije, ali to naravno nećemo reći) jer protiv tako tvrdokornih stavova argumenti obično ne pomažu.
Andrej, nismo u vremenu varvarizma pa da svako prisvaja za sebe ono što on misli da treba. Postoji sistem koji mora da se brine o opštem dobru. Dakle ti radiš, stvaraš novu vrednost a deo moraš da daješ za taj sistem koji ti i omogućava da sve funkcioniše. To što daješ ide i na infrastrukturu i na bezbednost i na zdravstvenu zaštitu i na ekologiju itd… Moraš razumeti šta znači opšte dobro. E sad bi ti da od svega toga izabereš šta ti se sviđa, na primer: odvajao bi za puteve jer njih koristiš i trebaju ti ali recimo, zdrav si pa ti se ne odvaja za zdravstvo. E pa ne može tako. Kad bi tako svako birao i odvajao samo na ono što se njemu sviđa onda teško da bi država mogla normalno da funkcioniše. Zato lepo postoji sistem, odvajaš koliko ti se kaže i to se posle raspoređuje kako se raspoređuje. Ne sviđa ti se? Idi na neko drugo mesto. Takođe, razmišljanje tipa “ja plaćam ze nekog drugog” je potpuno bezveze. U masi smo svi ljudi i plaćamo sami sebi. Sutra ako ti budeš imao neki problem, društvo će tebi da pomogne. To je zato što živimo u civilizaciji a ne u varvarizmu.
Sale,
Sistem u kome je svako slobodan da kupi za sebe ono što misli da mu treba je najbolji i najsavršeniji od svih sistema. Mnogo bolji od sistema u kome Vučić i njegova ekipa, ili Sloba i njegova ekipa, ili Tito i njegova ekipa kažu šta će da se kupi i koliko svako, pa i ti, mora da plati, hteo ne hteo, inače batine. I onda kako kažeš: “… lepo postoji sistem, odvajaš koliko ti se kaže i to se posle raspoređuje kako se raspoređuje” tj. kako kaže Vođa i gospodar. Takav sistem ne brine o opštem dobru nego je takav sistem opšte loše. U pravu si – ovakva država ne bi mogla da funkcioniše kad bi svako bio slobodan da kupi ono što misli da mu treba. Ali to ne znači da je ova država normalna. Ovo je država u kojoj “ti i ja plaćamo za nekog drugog” konkretno za SNS-ove protuve sa lažnim diplomama – zar to nije pogrešno? Pre smo plaćali za DS protuva, pre toga za DSS protuve, pre toga za SPS protuve i tako dalje u istoriju. To je sistem koji brine o nama – aha, ubi se od brige.
Ovim si prevazišao samog sebe: “U masi smo svi ljudi i plaćamo sami sebi.” Ovakva naivnost, da ne upotrebim jači i precizniji, ali avaj uvredljiv izraz, navodi me da te podsetim da je Hitler u Nemačkoj došao na vlast legitimnim demokratskim izborima. Ako sledimo tvoju logiku, Jevreji su sami sebe osudili.
“Sutra ako ti budeš imao neki problem, društvo će tebi da pomogne.” Aha, video sam upravo kako sistem pomaže mom ocu kad su ga išutirali iz šok-sobe kao slučaj koji nije za bolnicu. A ceo život je plaćao sistem da mu pomogne kad mu bude teško.
Grešite i ti Borislav, kad me prozivate za varvarizam i rasizam. Moja pozicija je mizantropija ili antropološki pesimizam. Iz iskustva, naročito sa ljudima koji žele da se dočepaju vlasti. Takvima su uvek puna usta Zajednice, opšteg dobra i sličnih idiotarija.
Kao što najavih – Andrejev sistem državne pomoći sirotinji.
Na početku još jednom – ne pišem o ljudima od rođenja mentalno ili fizički nesposobnim. To je drugi problem i druga priča. Ovde je reč o sirotinji sposobnoj za rad i kako im pomoći da se iz bede izvuku.
Opšta bezbednost, pravna i imovinska sigurnost, i niski porezi su najbolji podsticaji privredne aktivnosti i zapošljavanja tokom čitave istorije civilizacije. Bez napora da se hitno popravi sadašnje stanje u vojsci, policiji i sudstvu Srbije sva priča o brizi o sirotinji je prazna. Kriminalci moraju biti kažnjeni, privatna svojina sigurna, a ukupni porezi (državni budžet) na nivou 20% BDP ili manje (sada je budžet preko pola BDP). Znači prvi front borbe protiv siromaštva je sređivanje stanja u bezbednosti (to je razlog postojanja države kao institucije), a drugi odustajanje od brkanja države u sve sfere života građana – znači drastično smanjivanje regulacije i poreza, odustajanje od nametanja državne medicine, državnog obrazovanja, državne štednje za starost i drugih vidova nasilnog tutorstva države po ogromnoj ceni za građane. U najmanju ruku – to znači omogućavanje građanima koji eksplicitno izraze volju da iz ovih nametnutih, a potpuno nefunkcionalnih sistema izađu i da za njih ne plaćaju jer ih ne koriste (opt out).
Dati pare sirotinji “na ruke” i očekivati da će ih racionalno trošiti isto je kao i dati ključeve od auta tinejdžeru. Da su ti ljudi naučili kako se odgovorno živi i troši – ne bi ni bili sirotinja. Ovaj uvid nije plod visoke nauke – zahteva tek elementarno poznavanje ljudske prirode. Iz državnog budžeta sirotinju treba nahraniti (‘leba i mas’ u narodnoj kuhinji), po potrebi okupati, zaprašiti protiv vaški i obući u prikupljenu second-hand odeću iz odgovarajućih kontejnera. Beskućnike treba preko zime smestiti u nužni smeštaj. I to je to. Očuvanje života. To je maksimalni obim moralno odbranjive prisilno (porezom) finansirane brige o sirotinji. Ovaj program košta daleko manje nego rasipnički program univerzalne socijalne pomoći, odnosno mnogo manje para treba oteti od produktivnih građana i privrede. Jer moralno je oduzeti novac da bi se sačuvali životi sugrađana. Nije moralno otimati novac da bi se sirotinji “obezbedila socijalna sigurnost”. Tom otimačinom uskraćuje se socijalna sigurnost svim ostalim građanima i šalje im se poruka da je otimačina u redu. A za sve ambiciozne i darežljive humaniste – slobodno dobrovoljno privatno humanitarno dobročinstvo iz sopstvenih džepova.
Socijalna zaštita.zvuci lepo u ušima naših gradjana jer su navikli da im država rešava probleme, samo što se to uvek radi sa tudjim parama i to od onih koji stvaraju i koji bi trebali te pare da ulažu.. Ubedjen sam da oni to bolje znaju od bilo kog državnog ili partijskog službenika .. Skandinavki sistem jednostavno nije za nas jer mi nismo takvi ljudi , kod njih je posao statusni simbol u društvu i jako mali broj koristi tu sigurnost .. Nama treba Singapurski.. 0% pozezna stopa za obicne ljude.. U vremenu globalizacije rešenje problema treba težiti preko običnih ljudi, naši ljudi bi trebali imati najbolje moguće uslove .. Fokus bi trebao biti na one koji stvaraju