Ауторски текст Путокази

Чаршија и политика

Чаршија није политичка организација. Као што није ни права организација. Пре би се рекло да је интересно удружење које настаје спонтано, одржава се свесно-несвесно, делује јединствено и дели се на две или више група, већ према потребама и условима.

Чини се да нема управни одбор, политички савет или централни комитет, да њоме нико не управља, без именованог је владара, председника или диктатора, али се непогрешиво и у сваком тренутку влада према својим ненарушивим правилима и понаша се према одлукама које важе за све чаршинлије.

Правила нико није записао, одлуке нико не потписује. Нема записника, бележака, докумената, архива, досијеа појединаца или група, ничег опипљивог ни доказивог. Нити постоји чаршијски казнени законик, суд, тужилаштво или затвор. Ипак, ниједан чаршинлија не нарушава правила, одлуке сви прихватају без речи и извршавају их јавно или тајно. Јер највећа казна за једног чаршинлију је не бити чаршинлија. У том случају своје полупостојање мора заменити за непостојање.

А невидљиви органиграм, који сви знају а нико га не помиње, који не постоји а добро функционише, доноси изванредне предности. Ако одлуке буду лоше, ако донесу невоље или долазак на руб катастрофе – чаршијске одлуке су већином такве – онда нико није крив. Криви су неки други, по избору или према потребама. Ако се догоди да нека одлука буде добра, онда се зна ко је донео: Тај и Тај и сви ми који се с њим слажемо. Заслуге су његове и наше, треба се само побринути да се наплате.

Мада се не бави политиком, не у виду заната, успутног занимања или професионаног опредељења, чаршија је увек поред политике, испод политике, око политике, под крилом политике, заштићена политиком, награђена политички. Политика је њена страст, њено погонско гориво, њена енергија и њен снабдевач храном, одећом, пићем, пропагандним слоганима, родољубивим заносима и свим што је потребно.

Укључујући и друштвени стасус сваког појединачног чаршинлије. Јер, сваки чаршинлија зна све о политици прошлој, садашњој и будућој, општинској, континеталној и планетарној. Довољно је само да понавља оно што други говоре и пишу, а то мора радити да не би изгубио оно што је добио. Ко има неко друкчије мишљење нека пронађе неку другу чаршију.

Наша чаршија паразитира на политици, на било којој политици. Јер, бар до сада, није одбила ниједну нити се против иједне побунила. Ако се догодила нека непланирана промена власти, ерупција масовног незадовољства, насилна промена власништа коју називамо револуцијама или просто пад једне политичке гарнитуре, чаршија се муњевито прикључује победнику и прва је приликом расподеле плена и привилегија.

Реакције морају бити муњевите као одлуке у хипотетичном нуклеарном рату, ради се о неколико минута. Јер превише је оних који ће реаговати истоветно, можда и мало брже, погодније тренутку и новом јаком човеку или са неком фијоритуром који спорији неће достићи.

Али се наша политика – коју тешко да можемо назвати сукобом различитих мишљења и опредељења – за узврат служи чаршијом и препушта јој обављање разних послова. Мало преко пипака тајних служни, мало преко медија, мало преко овлашћених преносника, атестираних великана, јаких памети и патентираних родољуба, мало преко старог доброг реклаказала. На много начина, уз повремене варијације старих и нових окретних и других игара, и са увек истим резултатом: чаршија ће послушати, извршиће то што се тражи, подржати кога треба, величати кога мора и напасти свакога без одбране или угледа у чаршији.

Синхронизација политике, главних политичара, првог међу једнаким, актуелног вође и чаршије рано је постигнута, никада није поремећена, уравнотежава се и усклађује према ћудима историје, настраностима времена и потебама чаршинлија. Примера има безброј, једино них ниједан историчар или хроничар није послагао и класификовао.

Ево мог скромног прилога тог незапочетом и неопходном послу.

Откако је Цвијић почетком века дефинисао чаршију – узмимо то као тачку почетка – чаршија се слагала са свим властима, изабраним или наметнутим, под две окупације и две дикатуре, за време осам ратова у последњих сто година, после демократских промена или током затварања врата према свету, после револуција и прелажења имовине из једних руку у друге, током транзиција, крађа и прекрађа, усред одбијања новог светског поретка и у доба вербалног прихватања евротланских интеграција.

Укратко, увек, са сваким, без резерве, без отпора, са пуно страсти, галаме и одушевљења, ватрених речи и проверено бесмислених фраза. И са потајном надом да се то тапкање у месту претвори и утврди као историјска константа.

Ви владате, ми овако или онако помажемо, вама све и много, нама подоста и сваком понешто.

Видосав Стевановић

 

Повезани текстови:

Видосав Стевановић – Биографија

Видосав Стевановић

Коментари

Кликни овде да поставиш коментар

  • Carsija nije tako autisticna i dezorjentisana kao sto izgleda na prvi pogled . Njome se upravlja posredno putem ubacivanja pazljivo kalibrisanih informacija sa ciljem izazivanja zeljenih reakcija iste.Najsuptilnije informacije su vicevi
    naklonjeni vlasti [ ali ne otvoreno , vec na kraju to tako ispadne…. na pr. Milosevic je zloca ali mangup pa je presao jos vece zloce iz sveta…]
    Medjutim ima ona i dobrih osobina cak nekih koje njeno postojanje cini neophodnim. Po nekom pravilu svako drustvo formira nekakve vrednosti i norme ponasanja koje cesto nemaju veze sa zdravom pameti [obracamo se jedinki u mnozini… osnovne zivotne namirnice [jeftine kalorije za narodne stomake]proglasene od drzave kao takve ne treba uopste jesti…itd. jako mnogo je primera…]a carsija ih doceka na noz . Zatim mnogi doktori nauka , operske pevacice , umetnici i intelektualci uopste , cesto odlepe dajuci oduska svojoj narcisoidnosti pa se ponasaju infatilno , suludasto sa neopravdanim prezirom prema ostatku sveta [ nikad ne uvidevsi da je na pr. neki zemljoradnik superioran u odnosu na njih po mnogim kriterijumima [ sto je najgore uspeju da uvale zemljoradniku komplekse pa ovaj ne zeli da mu dete bude zemljoradnik vec da ga ugura u suprotan tabor iako opet po mnogim kriterijumima to nije dobro za njega]].Ovakve osobe su bonbonica od cilja na koje se carsija nemilosrdno obrusava i lisava drustvo dodatne kolicine budalastih pravila ponasanja i normi.
    p.s.
    Vidosave , pusenje je stetno po zdravlje .Cinjenica da pusite baca ozbiljnu senku na vase intelektualne kapacitete , licite na engleskog intelektualca sezdesetih godina sto vam je mozda i bio cilj inace los primer za mlade [ da ja reagujem u maniru carsije].Sto se tice teksta po mom misljenju vrlodobar…pozdrav.

  • Pa, čaršija ima svoje glasilo. Zove se Radio Mileva. Pošto čaršija nikad ne spava tako i Radio Mileva neprekiodno emituje. Svako ozbiljan ko želi da bude neko mora da prvo nadgovori Radio Milevu pa tek onda da širi svoje informacije.