С времена на време јавност у Србији буде шокирана случајевима вршњачког насиља у школама. Неколико дана траје чуђење и згражавање над тим случајевима, прстом се упире у родитеље и наставнике, и све се брзо заборави.
У кратком временском размаку догодила су се три случаја вршњачког насиља, два у Аранђеловцу и један у Александровцу. Ти случајеви су изашли у јавност, али шта је са онима за које се никада не сазна јер деца не смеју да пријаве? Шта је са случајевима које школе заташкају да не би изашле на лош глас?
Ко је крив због овога? Криви су сви. Дисфункционалне породице у којима су родитeљи преоптерећени бригом како обезбедити егзистенцију па врло често и не примете да нешто мучи њихову децу. Криве су школе које, и поред тога што имају тимове за заштиту од насиља, врло често не примећују насиље које се одвија у учионицама и школском дворишту. Друштво које промовише насиље и насилнике па наша деца мисле да је то нормално, а врло често и пожељно понашање које их може довести до остварења неког циља. Криви су другари који често не реагују на насиље које се врши над другом из клупе, игноришу, или се чак прикључују насилницима.
Последице по жртву су трајне. Жртве које годинама трпе насиље или саме постају насилници према слабијим од себе или постају пасивни чланови друштва који не реагују на неправде и мисле да све баш тако и треба да буде.
Према истраживању које је урадила Библиотека Народне скупштине за потребе рада народних посланика и Службе Народне скупштине, половина ученика у Србији је бар једном доживела неку врсту насиља, а чак 2/3 деце било је изложено нападу. У 85% случајева детету жртви насиља, нико не помогне. Према подацима са сајта http://sbn.mpn.gov.rs , Школа, без насиља, истраживање о врстама и интезитету насиља које је спроведено у првих 50 школа на узроку од 26.947 ученика и 3. 397 одраслих, пружило је податке да је 65% ученика бар једном, а 24% више пута било изложено неком облику насилног понашања у периоду од три месеца.
Са овим подацима били су упознати посланици у Народној скупштини, али то их није спречило да гласају против доношења Алексиног закона. Као да нико од њих нема децу, као да то што се десило Алекси не може да се деси било ком детету, па и њиховом.
Посланици ДЈБ су се лавовски борили за усвајање овог закона. Поднели су више амандмана али ни један није усвојен. На сваки амандман који је одбила, влада је одговорила како он ,, није у складу са концепцијом закона,, или како се ,, ученику не може ускратити право на школовање,, јер је један амандман подразумевао суспензију ученика, односно удаљавање насилних ученика из наставе на неко време.
Алексин закон није усвојен. Да јесте, нека деца би имала безбрижније детињство а родитељи би били мирнији јер бисмо знали да ситем штити нашу децу. Овако, морамо добро да их научимо како да не дозволе да постану жртве и како да не жмуре пред насиљем у свом окружењу.
Мајдак Сања
ОО Палилила
Коментариши