Ауторски текст Државна управа Политика Правосуђе Привреда

Србија заробљена у корупцији

Корупција је један од најкомплекснијих изазова са којим се суочава отворено друштво. Она кочи привредни развој и онемогућава изградњу демократских институција, негира европске вредности, подрива социјалну стабилност и нарушава поверење јавности. Корупција је веома сложен феномен и због тога за њу и нема прецизне и свеобухватне дефиниције. Обично се под овим појмом подразумева подмићивање државних службеника, но то је исувише поједностављен поглед на корупцију. Светска банка дала је једну веома кратку дефиницију, која се иначе најчешће употребљава. Према њој, „корупција јесте злоупотреба јавног овлашћења ради стицања приватне користи“.

Корупција се све више сматра великом препреком економском развоју. Према једном скорашњем истраживању Светске банке, више од 160 јавних званичника и грађана из 60 земаља у развоју навело је корупцију као фактор број један у сметњи економском расту и развоју њихових земаља. Према процени Светске банке, трошкови корупције на глобалном нивоу износе пет одсто светске економије или више од 1,5 трилиона америчких долара годишње.

Светска банка је у време када је почела транзиција реалсоцијалистичких држава у земље слободне тржишне привреде лансирала појам заробљене државе (captured state), подразумевајући под тим појмом државе које имају висок степен корупције и у којима су институције подређене приватним уместо општим интересима. Заробљена држава настаје када криминалне групе и олигарси продру у државне послове, или када се створи чврста спрега политичких партија, криминалних структура, извршне и судске власти ради потчињавања општих интереса приватним интересима.

Власт сама изазива корупцију

Србија без сумње спада у ове земље јер висока корупција је перманентно присутна, а о слабостима институција на свим нивоима и о њиховој подређености приватним интересима има безброј примера. Развој Србије, како економски тако и на општедруштвеном плану, корупција спутава деценијама. Треба се подсетити да је у време настанка дугоочекиваних демократских промена, октобра 2000, индекс перцепције корупције био 1,3, на скали од 0 до 10, где 0 означава максималну корупцију, а 10 минималну. Данас, после скоро две деценије од демократских промена, Србија са индексом перцепције корупције нижим од 4 спада у земље где је корупција веома висока, практично ендемска појава која захвата све сфере друштва.

Кључно питање је зашто Србија не може да се избори са корупцијом, као што су то урадиле многе земље у транзицији, па у међувремену постале и успешне чланице Европске уније (Чешка, Словачка и сл.). Србија је – нажалост, више под притиском ЕУ него што су њене власти имале стварну намеру – донела већ две стратегије за борбу против корупције, али је њихова примена остала мртво слово на папиру, управо зато што су донете како би се испунили неки формални услови, а не због чврсте намере да се осујети корупција и сведе у друштвено подношљиве оквире.

Треба се сетити веома честе изјаве Верице Бараћ да је Влада центар корупције. Проблем је заправо у томе што сама власт изазива корупцију, па ако би сузбијала корупцију, она би у том случају сама себе лишавала бројних привилегија. А да би се неко самоиницијативно лишио привилегија, није довољно што се у предизборним кампањама заклиње како ће све своје моћи подредити борби против корупције, него и да у вршењу власти доследно спроводи мере за сузбијање корупције и да за то искаже јасну политичку вољу. Искуства бројних земаља показују да је управо недостатак политичке воље најчешће кључни фактор због којег нема успеха у борби против корупције. Недостатак политичке воље у Србији може се илустровати бројним примерима нетранспарентности, почев од финансирања политичких партија, бројних државних уговора, као и трошењем средстава из буџета на свим нивоима.

Тајност је синоним за корупцију

С мотивом привлачења страних директних инвестиција, држава даје бројне погодности страним инвеститорима, које су далеко од очију јавности. Тако је „Фијат“ дошао у Србију под условима тотално нетранспарентним, па су велики изгледи да овај громко најављивани аранжман доживи на крају прави дебакл, чим се исцрпе погодности које је наша страна обезбедила, а које су остале нетранспарентне за нашу јавност. Каква и колика ће бити укупна штета од овог уговора, неће се сазнати у блиској будућности. Скоро је, после деценијског одлагања, „Икеа“ ипак почела бизнис у Србији, што је од надлежних означено као велики пословни успех, међутим, и овде је изостала транспрентност аранжмана. Грађани Србије не знају под којим условима „Икеа“ инвестира у Србији (недостатак транспарентности, наравно, не значи апсолутно постојање корупције, али оставља сумњу да постоји корупција, јер зашто би неко нешто крио од јавности ако нема разлога за то). Слична ситуација је и са продајом „Јата“ и оснивањем „Ер Србије“, где је целина услова аранжмана са „Етихадом“ остала нетранспарентна. Оваквих примера има много и питање је зашто власт прибегава нетранспарентним аранжманима. Нетранспарентност је синоним за корупцију, било да се ради о пуком подмићивању или о коришћењу страних инвеститора у политичке сврхе, првенствено ради јачања рејтинга партија или појединаца.

Власт у Србији перманентно троши нетранспарентно буџетска средства на свим нивоима. Завршне рачуне о реализацији буџета у Србији Скупштина не доноси у последњих петнаестак година. А да не говоримо о томе да се на сајту не објављују детаљни подаци о потрошњи сваког динара, као што се то ради у развијеним земљама. Примера ради, на сајту града Лондона налазе се детаљни подаци о потрошњи буџета тог града, па грађани могу да оцене да ли је то оправдано или не. Наша државна ревизија још увек не даје одговор да ли се сва средства буџета рационално користе, што је у суштини њен главни задатак. Изостају анализе које показују која је алтернатива за потрошњу одређених средстава најрационалнија.

Дакле, ако желимо да имамо успеха у борби против корупције, морамо се изборити за потпуну транспарентност у доношењу одлука на свим нивоима. У развијеним земљама Запада имате бојне примере да су државни тужиоци у неким случајевима, када је у неком спору требало да се определе за власт или за неког појединца, стали у заштиту појединаца, посебно новинара када дођу до компромитујућих података за државу и да оптуже председнике владе или министре и изложе их суду правде.

У Србији, нажалост, ова могућност још не постоји. Још се није десило да је против неког министра, док је на функцији, подигнута оптужница за неко кривично дело, а с обзиром на ниво корупције, сасвим је извесно да је таквих прилика било напретек. Стање институција код нас је сада тако да је покретање судског поступка против високих државних функционера практично немогуће. У земљи са високим нивоом корупције, каква је у Србији, не може бити битнијих резултата у борби против корупције све док сви грађани не буду једнаки пред судом правде, без обзира на то да ли се ради о куриру, лекару, професору универзитета или председнику државе. Све до тада, Србија ће у неку руку бити заробљена држава.

Пише: Др Данило Шуковић

Преузето из недељника „Београдски глас“: http://beogradski-glas.rs/dr-danilo-sukovic-srbija-zarobljena-korupciji/

Доста је било

Доста је било

Оставите коментар

2 Коментарa на "Србија заробљена у корупцији"

avatar
2500
најновији најстарији
Ziki
Гост
Ziki

Zato je i tolika borba za drzavne funkcije.

Tanja
Гост
Tanja

Mnogo, mnogo dobar tekst.Skeniranje Srbije