Autorski tekst Politika Spoljna politika

I Turska na beogradskim izborima

„Turci odoše odavde posle 500 godina, tucanikom, na konjima i magarcima… Vratiće se uskoro asfaltnim putevima, u luksuznim automobilima…“ Ovim rečima su na kompjuterskim društvenim mrežama propraćeni najnovija poseta srpskog predsednika Aleksandra Vučića Turskoj i razgovori koje je vodio sa tamošnjim šefom države Redžepom Tajipom Erdoganom.

Reklo bi se, jedno od onih putovanja koja šire razumevanje između dve države i njenih naroda, unapređuje saradnju. Ali u kontekstu predstojećih stranačkih izbora u Beogradu koje Vučićeva Srpska napredna stranka već doživljava kao plebiscit, odlazak u Istanbul poprima specifičnu težinu. I to ne samo za žitelje srpske prestonice, već i za Srbe uopšte. Posebno one sa druge strane Drine, u Republici Srpskoj.

Krenimo redom.

Kao što je nedavno od premijerke Ane Brnabić, a za sopstvene predizborne potrebe, „oteo“ posetu japanskog premijera Šinza Abea, sličan manevar Vučić je izveo i kada je reč o turskom predsedniku. S tim što je u ovom drugom slučaju barem zadovoljen protokolarni nivo. Mnogo toga je obećano, najavljeno, potvrđeno… I sve za sitne pare. Ali u situaciji kada na svaki način morate da „pogurate“ stranačke kolege u Beogradu koji se baš i nisu dokazali ličnim autoritetom, znanjem i poštenjem, svaka slamka je dobrodošla. Zato na izbornim plakatima SNS-a i nema nikoga drugog do njenog vođe.

Ono što se najglasnije čulo tokom razgovora u Istanbulu su obećanja o otvaranju u Srbiji mnoštva proizvodnih pogona i najava dinamičnijeg dolaska investitora iz Turske. Za početak, pominje se najmanje 2.500 novih radnih mesta. Nešto tiše se dodaje da je reč o tekstilnoj industriji koja je Turcima posebno interesantna, ali u kojoj su, kako nas iskustvo uči, plate radnika, mahom žena, ubedljivo najniže a uslovi rada najteži.

Još tiše se pominje da poslovanje „džina sa Bosfora“ često odudara od principa kojima se vodi Evropska unija, a u koju se kunu i Vučić i njegovi sledbenici. Jedan od tih principa svakako je – poštovanje ljudskih prava. Turska je prečesto na meti kritičara upravo zbog otvorenog totalitarizma koji praktikuje. Ni Srbiji nije lako: kritike iz Brisela zbog prečestog kršenja tih istih ljudskih prava, likvidacije uglednih političara, maltretiranja novinara, bahatosti i samovolje noslica vlasti nisu ništa manje. Podsetimo, Poglavlje 23. u pristupnim pregovorima sa EU, a koje se bavi upravo ovim pitanjem, jedna je od glavnih kočnica našeg ulaska u evropsko društvo. Zato se nameće dilema: Da li su onih obećanih novih 2.500 radnih mesta i sve što je nabrojano zaista „korak ka EU“, ili je zaobilaženje evropskih vrednosti jedini način da Srbija opstane i posle beogradskih izbora

Ali nije to sva muka. Naime, ko je u Istanbulu vodio glavnu reč, a kome je dozvoljeno tek da klima glavom moglo se videti iz činjenice da je suretu Vučića i Erdogana prisustvovao i Bakir Izetbegović, član predsedništva Bosne i Hercegovine. Kakva je sudbina određena ovom prilikom za bivšu centralnu jugoslovensku republiku niko ne saopštava. Iako je jasno da pomenuta trojka ni o čemu drugom nije imala šta da razgovara. Pri tome, Izetbegovićevo gostovanje bi se moglo oceniti kao – poluprivatno, jer on ne samo da za razgovore nije imao mandat, već o tome nije ni obavestio ostale članove predsedništva. Ipak, nije propustio da ushićeno izjavi kako bi se trojni susret u Turskoj mogao pokazati kao – istorijski.

Posle svega rečenog nameće se slutnja da su za Aleksandra Vučića beogradski izbori toliko važni da je spreman zarad njh da žrtvuje mnogo toga u Srbiji, ali i srpski narod u BiH. Možda je zaista tako…

Piše: Slobodan Samardžija