Ауторски текст

Тајани „пере руке“

Председник Европског парламента Антонио Тајани покушао је током свог првог боравка у Београду на сваки начин да опере руке од приче о најављеном издвајању Косова и Метохије из састава међународно званично признате државе Србије.

Није ни чудо. Задесио се у нашој престоници у тренутку када из Брисела више не стижу савети или предлози, већ отворени ултиматуми којима се јужна српска покрајина дефинише као потпуно нова држава. Са свим погодностима и обавезама које такав статус предвиђа. Нема сумње, требало је на неки начин сачувати образ, и председник ЕП је у то уложио сво своје дипломатско умеће.

У том смислу, нису изостале ни похвале српском председнику Александру Вучићу у чијим ставовима је европски гост пронашао сасвим довољну потврду да оно што траже налогодавци из Брисела има у Београду саговорника вољног да слуша. Познате фразе да је Србија део Европе, важан чинилац на западном Балкану и да као таква има посебну одговорност, још једном су пале на плодно тло.

Ипак, мало дубље залажење у оно што је поручио Тијани само је потврдило да су се све приче о „потреби нормализације односа између Београда и Приштине“, практично, свеле на два недвосмислена захтева Србији: 1. Дозволити Косову да стекне статус независног међународно-правно субјекта и 2. Признати ту чињеницу! Једном за свагда. У противном уместо Србије то ће учинити Европска унија.

Тајанија је додатно на муке ставило најновије саопштење Шпаније да никада неће признати сецесију јужне српске покрајине, или могућност нелегитимног стварања нове државе, као и могућност да иста, на било који начин, постане пуноправан члан међународне заједнице. У Мадриду, једноставно, не желе да у сопственим оквирима добију сличну мору. А недавно референдумско изјашњавање грађана шпанске покрајине Каталоније о независности могло би да буде управо то.

Жестоку реакцију Мадрида председник Европског парламента покушао је у Београду да замагли изјавом како институција коју он представља није та која ће признати Косово, већ ће то чинити, или нечинити, свака држава засебно. Па и Шпанија.

На крају, све је испало прилично недоречено и са мноштвом питања која просто навиру после сваке посете неког европског или америчког званичника нашим крајевима. Од кључног: да ли се Србија још уопште о нечему пита, до тога: шта нас чека, без обзира на какво решење пристали.

Подсетимо, пре неки месец тадашњи заменик помоћника државног секретара САД, Брајан Хојт Ји узео је такође себи за право да Београду посредно испостави ултиматум у вези са јужном српском покрајином. „Приштина би требало да ојача напоре да нормализује односе са Србијом како би постигла напредак ка евроатлантским интеграцијама и на крају заузело своје место на које има право на међународној сцени“, поручио је тада Ји. Другим речима, резултат је унапред одређен.

А колики и какав „напор“ ће на Косову морати да уложе зарад постизања жељеног циља, оцењиваће онај ко буде имао снаге да дефинитивно расплете тамошње врзино коло. По било коју цену. А по Јиу то могу само САД у чије покровитељство Приштина не мора да сумња.

Зашто баш Американци, или зашто једино они, нема одговора.

Европска унија видно нервозна због чињенице да нису само Косово и Каталонија извори могућих невоља, већ да сличне напетости, са мањим или већим интензитетом, постоје и у другим њеним чланицама очигледно није у стању да много шта држи под контролом. Управо тако је могло да се наслути из свега што је у Београду изрекао Антонио Тајани.

Аутор: Слободан Самарџија