Ауторски текст Култура Преносимо

О преводу и самопоштовању – међународни фестивал

Средином прошлог месеца завршен је међународни фестивал документарног филма „Белдокс“ на коме је приказано око 100 документарних филмова из домаће и стране продукције које је публика имала прилике да види у Београду.

Као најзанимљивији од свих филмова из програма деловао ми је „Валдхајмов валцер“ филм о Курту Валдхајму ген. секретару УН са нацистичком прошлошћу, који прати период његове предизборне кандидатуре за председника Аустрије 1986. године. Једина пројекција се одржала у Дому омладине Београд у четвртак 10. маја. На пројекцији са био заједно са мојим пријатељима.

Након филма који је био одличан присуствовао сам нечему што показује непостојање елемантарног поштовања према грађанима Србије и недостатак самопоштовања нас као народа и државе у којој живимо када се суочимо са онима који долазе из света.
Наиме, након завршене пројекције којој је између осталих присуствовао и немачки амбасадор гдин. Аксел Дитман, на реду је био тзв. „Q&А“, односно српским језиком речено део у коме публика и модератор имају прилику да редитељки филма, Аустријки Рут Бекерман поставе питања и добију одговоре.

Оно што ме је највише изненадило и шокирало је одвијање „Q&А“ процеса. Након постављеног питања од стране модератора на енглеском језику (логично) и датог одговора, редитељка је (логично) застала и упитала модератора да ли треба да сачека да седискусија преведе на српски језик. Прирородна реакција редитељке, јер се догађај одвија у Србији у којој је званични језик српски.
Модератор у првом моменту није ни знао да ли би требао да преведе разговор, да би након пар секунди одмахнуо руком сматрајући да то није потребно. Мени лично и мојим пријатељима није био проблем да схватим дискусију на енглеском, међутим сматрам да је у публици свакако било и света који не влада у доброј мери или уопште, енглеским језиком. Присутни гледаоци су сасвим природно очекивали превод разговора.

Очигледно да једна Аустријанка (редитељка) и један, претпостављам Србин (модератор) не деле исте вредности. Вредности поштовања културе и језика државе у којој се фестивал одржао.
Постиђен због овако скандалозног поступка организатора потражио сам некога коме би могао да изнесем своје незадовљство у вези ове ситуације. Стицајем околности наишао сам на господина Вушуревића (оснивача и директора) коме сам укратко објаснио шта ми је засметало.

Господин Вушуревић ми је одговорио да је ово пре свега међународни фестивал, као и да на међународном фестивалу није пракса да се тзв. Q&А преводи на језик домаћина. Након мог чврстог ставе да и поред такве “праксе” тај “Q&А” треба да буде превођен управо због људи који не знају енглески, а и због поштовања језика домаћина, господин Вушуревић је изјавио да имају мали буџет и да њиме није предвиђен преводилац за овакве ситуације. Сада већ није у питању пракса, већ буџет. Споменуо сам му као предлог волонтере са рецимо четврте године студија енглеског језика који би про боно одрадили превод, међутим господин Вушуревић се вратио на аргумент праксе. Даљи разговор је био бесмислен.

Укратко ћу читаоцима указати на оба аргумента организатора од којих ни један (пракса) ни други (буџет) не стоје. Пођимо од тзв. „праксе“. У потрази са другачијом праксом не морамо да идемо ван граница наше државе. Другачија пракса се показала на фестивалу који се одржава исто у Београду, међународног је карактера, а гле чуда има и исто име – Белдокс. Реч је о пројекцији филма “Пешмерга” одржаној у Дворани културног центра прошле године. Након пројекције поменутог филма, тзв. Q&А, на коме је учесник био француски филозоф и редитељ филма Бернар Анриј Леви, био је превођен на српски језик. Сведок овое „праксе“ био је господин Вушуревић.

Фестивал је реализован уз подршку Европске уније, Министарства културе и информисања, Републике Србије, Филмског центра Србије, града Београда, Гете института, Краљевине Холандије, Амбасада Бразила, Португала и Израела, Аустријског културног форума, спонзорисан од стране ДХЛ-а, телевизије Ал-Џазира Балканс, Мажестик ресторана… Остављам читаоцима да процене да ли је издатак за преводиоце страног језика био толики па да и поред оволике подршке нису могли да буду део расходних ставки будзета фестивала. Нисам сигуран да када се аплицирало за спонзорство нису наведени и трошкови предметног превођења. Поштовање гледаоца који су купили карту је очигледно било у другом плану, у односу на прилику да се колико толико додатно ушићари.

Кад већ спомињемо праксу, дефинитивно и неупитно је пракса да се грађани Србије не поштују и да нам природно мањка самопоштовања у односу на свет у коме живимо. Горенаписано је само један прилог о свему томе.

Завршићу овај текст једним од одговора председника Српске академије наука и уметности г-дина Владимира Костића у интервјуу датом за недељник Време 2015. године. На питање новинарке шта је терапија српском народу за улазак у друштво просперитетних, Владимир Костић је одговорио: “Самопоштовање. Без журбе и уз самопоштовање.”

адвокат Караџић Стефан

Члан општинског одбора ДЈБ Нови Београд
Форум младих ДЈБ

Текст је претходно објављен у дневном листу “Политика“

Stefan Karadžić

4
Оставите коментар

avatar
2500
1 Comment threads
3 Thread replies
0 Followers
 
Most reacted comment
Hottest comment thread
3 Comment authors
AnaStefan KaradzicДоста је било Recent comment authors
најновији најстарији
Ana
Гост
Ana

Slažem se sa svime što ste napisali u tekstu, jedino mi, gospodine Karadžiću, nije jasno odakle vam ideja da bi bilo koji prevodilac, pa bio to i student četvrte godine jezika (ukoliko pretpostavimo da je uopšte kvalifikovan da u ovoj situaciji pruži adekvatnu prevodilačku uslugu) trebalo svoj posao da uradi besplatno. Da li biste vi, recimo, pružili vašu advokatsku uslugu besplatno ovakvom jednom festivalu? Ideja da prevodilac treba da radi besplatno nije u skladu sa vašom pričom o samopoštovanju. Prevodilac koji radi besplatno ne poštuje sebe i svojim kolegama podbija honorar. Srdačan pozdrav od prevodioca.

Доста је било
Гост
Доста је било

Poštovana Ana, poslali smo Vaš komentar autoru. Zamolićemo ga za odgovor. Hvala što nas pratite. Srdačan pozdrav iz DJB.

Stefan Karadzic
Гост
Stefan Karadzic

Draga Ana, mislim da niste do kraja shvatili sustinu teksta. Meni nije bio cilj da neku kategoriju ljudi, u ovom slucaju prevodioce definisem kao besplatne pruzaoce svojih usluga. Studenti cetvrte godine filologije nisu uporediva kategorija kako sa advokatima tako i sa bilo kojim drugim zanimanjem koje podrazumeva zavrsen fakultet. Ti studenti ne bi sustinski radili besplatno, vec bi imali pravo da recimo prisustvuju isto tako besplatno projekcijama na tom festivalu. Zasto to nije tako osmisljeno, vec ce kao glavni razlog za nepostojanje prevoda spominju finansije pitajte ljude koji taj festival vode. Inace na pravnom fakuktetu studenti cetvrte godine potpuno besplatno na pravnim klinikama pruzaju pomoc siromasnim i ugrozenim gradjanima, te ne vidim zasto Vas je pogodilo pitanje besplatnog prevodjenja. Medjutim da ponovim, nije pitanje besplatnog prevodjenja ovde tema,vec samopostovanje koje je posmatrano kroz prizmu nepostojanja prevoda jednog razgovora na jezik domacina. Srdacan pozdrav!

Ana
Гост
Ana

Gospodine Karadžicu, zaista ne morate da mi ukazujete na to šta je tema vašeg teksta, jer sam u prvoj rečenici mog komentara rekla da se slažem sa svime što ste napisali: dakle, razumela sam šta je vaša poenta i slažem se. Ali vi ne razumete da je prevođenje profesija kao i sve ostale, i da ako su svi koji su radili na ovom festivalu bili plaćeni, nema nikakvog razloga da baš usluga prevođenja, koja je, slažem se, bila neophodna, bude besplatna. Pružati besplatnu pomoć siromašnim i ugroženim građanima, bilo da ste advokat ili lekar, recimo, je sasvim legitimno i poželjno. Ali ovde, nadam se, niko nije bio ugrožen, tako da ne razumem čemu takvo poređenje. Kada budete išli kod studenta četvrte godine medicine da vam izvadi slepo crevo, onda bih možda mogla da vam priznam da ste, ako ništa drugo, makar dosledni. Takođe, smatram da na sajtu jednog pokreta koji pretenduje da menja ovo nakaradno društvo ne moram da se srećem sa podrškom neprofesionalizmu koji ovde kod nas, nažalost, nesmetano cveta. Uzmite samo naše ministre-amatere. Vi možda mislite da student četvrte godine jezika može profesionalno da obavi uslugu o kojoj je reč. E pa, ne može. To vam govorim iz prve ruke. Može da obavi uslugu, ali ne PROFESIONALNO.

Pozivate na poštovanje onoga ko je kupio kartu. Onda bi i vi trebalo da poštujete onoga ko će vam omogućiti da razumete razgovor sa stranim gostima koji su radili na filmu. Prevođenje zahteva stručnost i obučenost kao i svaka druga profesija, nije prevodilac onaj ko „zna“ neki jezik.