Ауторски текст Политика

Баксуз Вучић увек све поквари

На свечани пријем поводом Дана независности САД кренула сам из Дома Народне скупштине у друштву шефа наше посланичке групе Саше Радуловића. Сачекала сам га у посланичком клубу потпуно празне Народне скупштине, пошто тај дан није било заседања. Радници обезбеђења на улазу пружили су ми кључ канцеларије ДЈБ с изненађењем на лицу. „Нећу дуго, само шофера Радуловића да сачекам“, објашњавам им.

Мени ће ово бити први пут да америчком амбасадору лично честитам национални празник, па се успут са Сашом саветујем у вези с уобичајеним протоколом. По доласку смо се нашли у реду званица које чекају да се на улазу лично поздраве с Кајлом Скотом и честитају му празник.

Само што сам у том кратком реду угледала испред нас неколико народних посланица из владајуће коалиције, зачух благо комешање иза нас. Окрећем се махинално и… не могу да верујем сопственим очима. Истом реду убрзаним кораком прилази Александар Вучић. За њим иде обезбеђење које га моли да га воде директно до амбасадора, а он као неће, него баш хоће у ред! У тренутку у коме је схватио да се у реду испред њега налази Саша Радуловић, више није могао назад, па се укопао у месту на око пет метара раздаљине.

„Зар не треба он као председник државе да иде директно код амбасадора? Зар није такав протокол?“ питам.

„Наравно да јесте. Пренемаже се, по обичају. Као, он чека ред“, одговара ми Саша с осмехом на лицу.

Новинари и фоторепортери су се потпуно распомамили. Севају блицеви на све стране. Сликају баксуза.

„Саша, па ми смо њему упали у кадар! Бићемо му на свакој фотографији!“, праскам у смех.

И тако баксуз Вучић стоји укопан у реду пет метара иза нас и чека да Радуловић заврши своје поздрављање с амбасадором како би онда он дошао на ред. Јер, замисли да сутра осване у свим новинама на слици са Сашом Радуловићем. Не успевам да се зауставим од смеха на саму помисао таквог сценарија.

Након руковања с Његовом екселенцијом и његовим најближим сарадницима улазимо у огромно двориште које је дупке пуно. Убрзо затим слушамо српску и америчку химну, као и говор Кајла Скота. Он посебно наглашава историјске везе између Србије и САД и напомиње да се у историји САД изнад Беле куће застава неке стране земље вијорила само два пута: једном Француске и једном Србије, по налогу 28. председника САД Вудроу Вилсона 1918. године. Најављује и да ће нешто касније бити организовано обарање рекорда у групном кантри плесу, те позива све званице да у томе учествују.

„Црни Радуловићу, где си ме ово довео? Како ћу да плешем кантри на штиклама? Хоће ли да нам се пише као дипломатски скандал ако прескочимо?“, паничим.

Смеје ми се, неискусној. „Не брини“, каже, „не морамо толико да се задржавамо“.

Пробијамо се кроз масу званица и конобара који на послужавницима разносе храну из Мекдоналдса и Кентаки фрај чикена како бисмо дошли до џиновске репродукције плаката за прикупљање америчке помоћи Србији у Првом светском рату, иначе дело Малвине Хоффман. Репродукција је направљена од лего коцки, а амбасадор је најавио и такмичење у погађању њиховог броја.

„Хајде, преброј то часком“, кажем Саши, „да бар освојимо неку награду. Замисли да је ексел табела у питању.“

Он ми се смеје и мења тему не би ли се извукао из тог подухвата: „А како то да ти већ ниси запалила цигарету?“

„Ма, бих ја, него нигде нема пепељаре. Нема смисла да загађујем човекову околину“, одговарам.

Крећемо у поход за пепељаром. На високим столовима просутим широм травнатог дворишта их нема. У моменту угледам два комада на једном ниском столу, за којим видим и две празне столице. Ту седи и новинарка Ало! коју редовно виђам у Скупштини. Након узајамног љубазног поздрављања, жали ми се: „Овде су сместили медије и не дају нам да мрднемо одавде!“ Није ни чудо што после морају да конструишу приче, мислим се у себи, кад им не дају да виде шта се дешава.

Окрећем се и настављам потрагу, успут објашњавајући тај свој потез Саши: „Немој овде, молим те, има да осванемо у Ало! како смо вршили притисак на медије и слободу штампе!“

До краја боравка на пријему успели смо да решимо проблем пепељаре, као и да попричамо с већим бројем званица које су прилазиле Саши да се с њим поздраве, а са мном упознају.

Баксуза Вучића више нисмо видели, хвала Богу.

А у паралелном универзуму по имену Ало! смо свеједно осванули у потпуно исконструисаној причи.

Такав је пос’о, шта ћеш.

Бранка Стаменковић
заменица председника Доста је било
народни посланик

Доста је било

Доста је било

3
Оставите коментар

avatar
2500
3 Comment threads
0 Thread replies
0 Followers
 
Most reacted comment
Hottest comment thread
3 Comment authors
mangojerryParisenžermenjedan Zika Recent comment authors
најновији најстарији
jedan Zika
Гост
jedan Zika

Pozdrav svima iz sve snage.
Da li je Sasa nekoga „gnjavio“ oko Trepce i prava sojine?
Pa i dan Borca je bio cetvrtog Jula. Da le neki istoricar moze objasniti kako su se takvi praznici „poklopili“. Slucajno?
jedan Zika

Parisenžermen
Гост
Parisenžermen

Odličan odgovor za sve imbecile koji veruju da Radulović duguje porez u Americi.
Čovek ladno došao u američku ambasadu i nikom ništa.
Kome ni posle ovoga nije jasno, nikada mu neće ni biti.

mangojerry
Гост
mangojerry

ucinite mi ovu zemlju nemackom
a.hitler po razbijanju kraljevine shs