Као и комплетну јавност Србије, и мене је потресла вест о самоубиству оца четворо деце само неколико сати наком што му је, због неплаћеног рачуна од 22.000 динара, искључена струја. А када сам у медијима видела да је мајци ово четворо деце из социјалне службе, којој се обраћала за помоћ, речено: Па, што сте рађали децу кад немате новца да их чувате?” обузео ме је страшан бес. То је ужасна и сасвим неприкладна замена теза.
У земљи која пати од беле куге, у којој смо сви забринути због пада наталитета, у којој се на велика звона прокламује званична политика подстицања рађања, ниједан државни службеник не би смео тако нешто ни да помисли, а камо ли да изговори. А најмање би то смео да изговара државни службеник коме је посао да помаже социјално угроженим грађанима.
Шта наша држава уопше хоће од жена и родитеља и зашто нам стално шаље помешане поруке? Ако останемо на једном детету, онда смо себичне и мислимо само на себе, а ако родимо више деце, онда смо недоговорне што их рађајмо и спремамо за сиромаштво?
Дајте, људи, да се уозбиљимо. Ако нам држава пати од константног пада наталитета и суочава се с претњом изумирања српске нације, јер се млади родитељи због сиромаштва или исељавају или убијају – онда они који воде државу морају ПОТХИТНО за то да нађу решење.
Нашој социјалној политици је одавно потребна свеобухватна реформа. Ова Влада Србије нема петљу да се ухвати у коштац с тако обимним и одговорним задатком. Свако њено решење је тек ад хок решење, краткорочно, неодрживо и своди се на “држи воду док мајстори оду” – тј. дај да смислимо нешто на брзака и јефтино, што ће да важи док сам на власти, да од тога имам неку политичку корист, а после тога – бриго моја пређи на другога.
Због тих и таквих ад хок решења и имамо ситуацију да хранитељске породице добијају близу 25.000 динара месечно по детету о коме брину, а из медија смо сазнали да је ова шесточлана породица као социјалну помоћ добијала тек 19.000 динара месечно, тј. мање од 5.000 динара по детету. Да је био хранитељ туђој деци, отац ово четворо деце примао би од државе близу 100.000 динара месечно. Трошкови подизања деце су изузетно високи. Социјална политика ове Владе то препознаје у случају хранитељских породица, али не и у случају деце сиромашних родитеља. ЗАШТО?
Недавно смо донели закон по коме родитељи деце рођени након 1. јула ове године имају право на месечни додатак од 10.000 за друго, 12.000 за треће и 18.000 за четврто дете. Родитељи деце рођене пре 1. јула ове године на то немају право. ЗАШТО? По ком критеријуму делимо децу и родитеље на овај начин? Да је ова породица примала овај месечни додатак за треће и четврто дете, имала би и да плати струју, а вероватно би имала и боље услове живота.
Још већи проблем од ове и овакве социјалне политике јесте неодговорна економска политика Владе Србије која нема никакву визију и не обећава грађанима никакав просперитет, већ практично изнова производи социјалне случајеве, јер нас претвара у јефтину радну снагу великих немачких компанија.
Да је отац ово четворо деце радио у некој немачкој фабрици за 20.000 динара, уместо што је примао социјалну помоћ од 19.000 динара – и даље би имао исти проблем. И даље не би имао довољно да прехрани децу и плати струју.
Зато је за одговорну социјалну политику потребно да коначно престанемо да новац из буџета трошимо на бесповратне субвенције немачким компанијама, да престанемо да бацамо огромне количине новца на сумануте, непотребне и прескупе пројекте фонтана, јарбола, новогодишњих јелки и сличних пројеката које само извлаче новац из буџета у партијске и приватне џепове. Кад новац престане неодговорно да се расипа, имаћемо више за помоћ социјално угроженима. А када будемо имали одговорну економску политику, окренуту домаћим малим и средњим предузећима које треба да подстакнемо да расту – имаћемо и мање социјалних случајева.
Бранка Стаменковић
Народна посланица и заменица председника Доста је било
Da nesrecna drustva poput ovog naseg u uslovima surovog kapitalizma postanu koliko toliko snosljiva za zivot drzava mora svojim merama uticati na pravilniju raspodelu onoga sto stvori drustvo u nekom vremenskom periodu. Drzava bi morala ako nista bar da obaveze poslodavce da radnicima ponudi kao platu odredjeni deo koji bi bio u nekoj proporciji u odnosu na njegovu zaradu. Transparentno “nudim radno mesto odgovarajucem izvrsiocu sa platom jedan naprema pa onda neka proracunata cifra…”.Tako bi radnici odmah prepoznali dobrog ili loseg poslodavca pa bi trziste proradilo i na tom jako vaznom polju. Pritom bi drzava morala da stimulise [ putem poreza] one koji daju pravilniju “proporciju” pa ako ne daju radniku dace drzavi a radnik ce raditi nezadovoljan. Naravno da bi se i radnici u pozitivnom slucaju trudili da svojim zalaganjem povecaju profit firme i tako povecaju i svoju platu…itd. Sa druge strane na svakom proizvodu koji se prodaje drzava bi morala zahtevati da stoji [ pod materijalnom odgovornoscu] fabricka cena, mesto proizvodnje, carina … tako da svaki potrosac ima uvid koliko placa “vazduha” pored samog proizvoda. Zbog ljudskog bezumlja svaki pojedinac tezi ka besmislenom bogacenju a svako drustvo gravitira ka robovlasnickom ako to drzava ne spreci svojim merama. Rob nije radio potpuno besplatno vec je za svoj rad dobijao hranu i kakav takav smestaj. Danas u Srbiji ljudi sa najcescom platom mogu da pokriju najnekvalitetniju hranu i kakav takav smestaj…slicnost je ocigledna. Drustva koja svojim zakonima adekvatno stite i poslodavce i radnike su prosperitetna, sa niskom stopom korumpcije i kriminala jer sve nezeljene pojave su posledica one temeljne a to je nepostena podela zaradjenog. Doslo je do toga da je radnik postao stavka u proizvodnji sto je nepravedno jer covek nije isto sto i sraf, gas ili struja . Nisko placen sraf se ne odrazava na karakter drustva u kojem zivimo dok je nisko placen radnik uzrok porasta kriminala i svakojake patnje svih pripadnika zajednice ukljucujuci tu i one najbogatije.
Poseban aspekt danasnjih drustava je da mi potpuno nepravedno nastojimo da stvorimo sto vise da bi postigli “drustvo izobilja” a zaboravljamo da sve sto trosimo viska uzimamo od narednih generacija i usput zagadjujemo zivotnu sredinu tako vaznu za kvalitet i kvantitet njihovog zivota.