“Национализам је тема до 300 евра прихода месечно. Кад плата пређе 500 евра, онда почиње разговор о гардероби и кафићима. Кад пређе 1.000 евра, онда је топ тема здрава храна, летовања и зимовања, а кад се попне на више од 3.000 евра, онда престаје свако паламуђење. Људи онда причају о временској прогнози и љубави.”
Рамбо Амадеус
Економска слобода је основ сваке друге слободе. То је подједнако тачно и у случају државе и у случају грађана. Када појединци у држави једва састављају крај с крајем, живећи у егзистенцијалном страху – подложни су уценама. Када држава није економски снажна и стабилна, изложена је ветрометини геополитичких померања. У односима с великим силама мале и економски стабилне државе преговарају, док мале и економски слабе земље по правилу страдају, на овај или онај начин.
Србија је економски слаба земља, али не зато што је опустошена деведесетих, нити зато што нема ресурса и потенцијала, што су јој грађани лењи или што нема другог избора – на шта се, иначе, изговарају све власти које смо имали од почетка 21. века наовамо. Србија је економски слаба земља зато што има неспособну, неинвентивну, корумпирану и сервилну политичку “елиту” која се већ 20 година смењује на власти под барјаком исте економске визије: страни инвеститори ће нас спасити.
С обзиром да страни инвеститори никад сами не долазе у државу у којој нема правне сигурности која би била гаранција њихове инвестиције, наша политичка “елита” их буквално потплаћује да дођу. Осим што им поклања на десетине хиљада евра субвенција по отвореном радном месту (на коме грађани Србије раде за једва 200 до 300 евра месечно), обезбеђује им и брзо и лако прескакање свих бирократских препрека, поклања им градско грађевинско земљиште, обезбеђује им бесплатну логистику и инфраструктуру, па им се чак додворава и називањем градских улица по власнику компаније, као што се то недавно десило у Чачку.
Домаће фирме, мала и средња предузећа, не могу да рачунају на ове погодности. Њима инспекција седи за вратом и за најмањи бирократски преступ. Од њих се очекује да из својих прихода, а не из субвенција, плаћају неразумно високе порезе и доприносе, под чијим теретом је сваки њихов потенцијални раст и развој у старту онемогућен. Уколико им је амбиција развоја баш велика, евентуално имају могућност да се “ухвате у коло” партократије, тј. плате рекет партији на власти, након чега аутоматски губе своју економску, али и сваку другу слободу.
Резултат овакве економске политике је земља јефтине радне снаге. Иностране, махом немачке компаније само због те јефтине радне снаге и долазе, а развој домаћих фирми је овом нелојалном конкуренцијом потпуно блокиран, те су и запослени код њих осуђени на мале плате. Привредног раста нема без профита домаћих фирми који би се трошио на домаћем тржишту, а профит који немачке компаније остваре у Србији, троши се на тржишту Немачке, подстичући њен привредни раст, а не наш.
За корумпирану политичку “елиту” на власти, ово је двоструко примамљив сценарио наше економске будућности. С једне стране, њихова се лична неспособност и неинвентивност мање види, а с друге стране, економски поробљене грађане који живе у константном егзистенцијалном страху лакше је уценити и увући у коруптивно коло. Послови у државној управи и локалној самоуправи, јавним предузећима, институцијама и установама постали су основни метод уцене: учлани се, па ћеш радити; гласај за мене, иначе ће ти ћерка изгубити посао; ћути и не таласај, иначе ћеш бити пребачен на горе радно место; итд.
Завештање овакве економске визије јесте податак да око 100.000 људи годишње напусти Србију и оде у свет, и то под покровитељством родитеља који су сопствену младост узалудно улупали у економски слабој Србији, ишчекујући суштинске промене до којих није дошло. Наша младост неће да ради у немачким фабрикама за понижавајућих 200 или 300 евра месечно. Шансу за достојанствен живот траже изван граница Србије.
Међутим, то није све. Осим што је одговорна за масовни егзодус становништва, оваква економска политика Србију чини веома подложном страдању у случају великих геополитичких померања. Када смо економски зависни само од једне велике западне силе, као што тренутно јесмо од Немачке, сваки њен геополитички такмац Србију види као плодно тло за међусобно поткусуривање.
Стога економска визија развоја Србије мора у свом центру имати домаће фирме и предузетнике које не треба стављати у инфериоран положај у односу на немачке, нити било које друге иностране фирме. Оне су, наравно, добродошле, али не под повлашћеним условима у односу на домаће привреднике. Субвенције за долазак страних “инвеститора” треба потпуно укинути, а потом пореском реформом растеретити привреднике у Србији, без обзира да ли иза њих стоји домаћи или страни капитал. То је једина здрава основа за привредни раст, а он једини може вратити наду у перспективну будућност у Србији, како би се егзодус становништва зауставио.
Бранка Стаменковић
заменица председника ДЈБ
народни посланик
Vrlo dobra analiza. Sve cinjenice koje DJB apostrofira vec duze vreme sada na jednom mestu.
Ono sa cime se ne slazem je razmisljanje ramba amadeusa koji po meni pati od hronicnog egocentrizma i sve radi da zadovolji tu svoju slabost. Nacionalna ideja je jako korisna za jednu zajednicu. Nikad je ne treba bagatelizirati kao nesto sto je vezano za siromasne i glupave jer je to ideja koja objedinjuje jednu zajednicu u celinu sposobnu da se odbrani i pojedince podstice da se zbog nje medjusobno podrze sto je neizmerliv doprinos napredku i opstanku svake zajednice. Druga je prica kad se ta ideja, kao i svaka druga, zloupotrebi pa se nacionalno svesna zajednica povede u napad i pljacku.
Sto se tice bogatstva i njegovog delovanja na nase osecaje srece ili zadovoljstva amadeusove tvrdnje demantuje realni zivot. Nisu srecni ni bogati ni siromasni vec samo slobodni ljudi koji nisu robovi svoje lenjosti i ostalih slabosti toliko siroko rasprostranjenih kod danasnjeg coveka. Ono sto neslobodne ljude cini srecnim je rast a ne bogatstvo ili siromastvo. Rast, kad vam je sledeci mesec za nijansu bolji od predhodnog. I taj dragoceni rast treba trositi umereno kroz vreme da bi i naredne generacije imale cemu da se raduju.
I jos mislim da je vazno da se nase siromastvo ne oslikava platama od 200 ili 300 evra vec odnosom prihoda i elementarnih zivotnih troskova jedne porodice ili pojedinca. Tako se na mnogo transparentniji nacin slika besmislenost polozaja zaposlenih u Srbiji danas.
Da, verovatno sad već i 100000 godišnje… Od 2012te je možda negde do pola miliona ljudi otišlo iz Srbije u neke bolje zemlje. Od toga je bar par stotina hiljada punoletno. Ti ljudi se svake godine vrate kući i pričaju rođacima, prijateljima i komšijama kako je napolju, u “normalnom svetu”. Pozivam ih da pričaju još više, a da ih ovi kod kuće slušaju još bolje.
To nije zanemarljiv uticaj, a valjda će jednom i dati neke rezultate. Jedino me brine što su u Srbiji ljudima mozgovi toliko detaljno isprani, da oni već sve znaju – i da im je loše i da je drugima bolje, ali nikako im za to ne može biti kriv Vučić i njegovi “doktori”.