Autorski tekst Politika Spoljna politika

Srpski kurs Evropske unije

Nezavisno sudstvo, poslovanje po zakonu, visok stepen ljudskih prava, informatički visokorazvijeno društvo, slobodan protok građana i robe, kontrolisana i zdrava hrana, nezavisni mediji, reformisan i dostupan sistem školovanja, vrhunska zdravstvena zaštita građana, instalirane visoke ekološke norme zarad očuvanja prirode i zdravlja građana, maksimalno profesionalizovane državne službe, komunalno uređena naselja, tačna železnica i bezbedni putevi… Dodajte ovom spisku sve one vrednosti koje želite da vidite u svojoj državi.

Jasno je da očekivanja da se ovo uradi ujedinjuju sve ljude zdravog razuma u svakoj državi, širom kontinenta i na celoj planeti. U velikom broju, takvi su i građani Srbije. Kao prečica do tog cilja prepoznata je EU, politička tvorevina u kojoj je mnogo od ovoga ustaljena praksa i koja okuplja države u kojima se te vrednosti neguju ili se radi na njihovom uspostavljanju.

Pred Srbijom je put bio nešto duži i teži jer je izašla iz ratom razorene SFR Jugoslavije, nesvesna činjenice da je srušen Berlinski zid i u diktaturi Slobodana Miloševića od koje je međunarodna zajednica Srbiju lečila sankcijama i na kraju bombama. Uprkos svemu, građani Srbije nisu izgubili kompas i u jesen 2000-te su vrlo jasno i snažno rekli da žele putem civilizacijskog razvoja i evropskih tokova integracije.

Put uspostavljanja novih vrednosti zdravog društva i rešavanja balasta prošlosti nije bio lagani dvokorak već maraton gde je trkaču bio potreban adekvatan trening, stručna trenerska ruka, mnogo osveženja tokom trke i stalno navijanje i motivacija. EU je Srbiji obećala sve to, a Srbija je motivaciju našla u očekivanju zagrljaja unije na ciljnoj liniji.

Nakon Miloševića, entuzijazam i duh novog vremena požderali su nesposobni političari nemerljive pohlepe, skloni svakoj vrsti tala koji će im obnavljati mandat. Stvaranje takvih talova prvo je proteralo i poslednje tragove poštenja u politici, a ubrzo je kod građana stvorena rezignacija i ubeđenje da su „svi isti“ i da su promene nemoguće, a svaki trud uzaludan. Šansu da ponovo zajašu Srbiju nisu propustili recidivi Miloševićevog aparata i neprimetno smo se ponovo našli pod vlašću rušitelja države, kriminalaca, inspiratora zločina i vlasnika tapije na mržnju.

Sve ove likove i procese EU je veoma zainteresovano pratila mrežom svojih izaslaništava, nebrojenim izveštajima monitoringa i direktnom diplomatskom komunikacijom. Zbog toga je posebno zanimljivo zbog čega je EU sve vreme podržavala procese koji se kod nas dešavaju. Kako je Srbija sve vreme na dobrom putu, a vratila se u ruke onih zbog kojih je bombardovana i sankcijama pritiskana? Koju evropsku vrednost su ikada na terenu sprovodili lideri Srbije? Kako ta podrška ostaje uniformna bez obzira na to kome se daje? Kojim interesom se hrani podrška EU Vučićevoj Srbiji?

U isto vreme pred Srbijom su kriterijumi za koje se zna da ih ne može ispuniti. Kriterijumi koji nisu postojali prilikom stvaranja EU, niti prilikom proširivanja državama iz našeg neposrednog okruženja. Mnoge od tih kriterijuma neke članice ni sad ne ispunjavaju, a nekima je stalno na vratu dužnička kriza zbog visokih standarda koje ne mogu da ispune. Ako ovome dodamo obavezu rešenja pitanja granica sa zemljama koje su u EU primljene bez obaveze da to sa Srbijom urede pre prijema, postaje jasno da će se famozni datum stalno pomerati u budućnost. Ako smo, de fakto, dvehiljadite krenuli u proces pridruživanja, a formalno osam godina kasnije i ako nam se 2030-ta najavljuje kao cilj, nameće se pitanje šta ne valja.

Ako je za sporazum dve strane potrebno trideset godina, onda tu nešto nije u redu. Manje je bilo potrebno da se dođe do punog pomirenja posle Drugog svetskog rata ili da se značajno iskorene glad i nepismenost u Africi. Nepristojno zvuče poruke koje govore da narod Srbije to sam treba da reši, makar i ulicom. Građani Srbije su, ne tako davno, ulicom menjali režim, a malo pre toga bili su gurnuti u rat za promenu granica. Gurnuti u rat uravo od onih koji su danas vlasnici franšize „Srbija je na dobrom putu“. Ni u jednoj državi nema građana koji na svakih deset godina imaju snage da ratuju ili se na ulici bore za minimun demokratije.

Izborni procesi u Srbiji praćeni su kidnapovanjem medija i ucenom građana, brojnim pretnjama i nasiljem, ali su uvek priznati od EU, a nekad i pozdravljeni čestitkama pre završetka brojanja. Pa čak i u takvim okolnostima statistika pokazuje da većina građana nije za aktuelni režim već da on vlada podržan manjim delom biračkog tela. Ko mu daje taj jezičak na vagi? Svi koji ponavljaju da je Srbija na dobrom putu.

Trenutno, Srbija je na putu poklanjanja najvrednijih resursa i imovine i potpunog demografskog sloma. Investitori koji dolaze u Srbiju, pre svega su privučeni jeftinom radnom snagom, suludim subvencijama, nepostojanjem ekoloških obaveza koje moraju da poštuju i opštim bezakonjem u kom se svi problemi rešavaju talom u koji oni samo treba da unesu mantre koje su afirmativne po režim. „Srbija je na dobrom putu!“ U realnom rastu je jedino ekstremizam svake vste, dobar valjda zbog toga što se, po potrebi, lako može pretvoriti u žarište. Velik broj građana koji svakodnevno napuštaju zemlju je konstanta. To su rezultati aktuelnog režima.
Saučesnici su sva međunarodna tela i organizacije koje se nikada nisu oglasile povodom postupaka kojima se urušava demokratija ili povodom bezbroj laži kojima se vlast hvali kao uspešan međunarodni faktor, svi koji su im rukovanjem ili zajedničkim fotografijama jačali ugled. Ugled onih koji su srušili ugled i dostojanstvo države i njenih građana. Onih koji su diplome kupili na pijaci, a doktorate verifikovali na konferenciji za medije, onih koji su upravu poverili poslušnima, a ne stručnima, onih kojima se potporni zidovi ruše, a deca leče SMS-om, nedoraslim tipovima koji gube lične karte i kojima tetke rešavaju stambeno pitanje.

Ovaj dobar put Srbiju je doveo do tame iz koje se ne vidi svetlo, do očaja građana u kojima nije ostalo optimizma, do poze iz koje je gotovo nemoguće ustati sam. Evropskoj uniji možemo da prenesemo iskustvo sa puta koji je počeo negiranjem činjenica, rušenjem vrednosti, zamenom teza, okretanjem glave od problema i izostankom skrupula u lovu na profit i da uputimo poruku da promene pravac koji ih udaljava od sopstvenih vrednosti. Svima bi dobro došlo. Mi to znamo, jer smo na „dobrom putu“ odmakli ispred svih. Mi moramo da promenimo kurs.

Aleksandar Bujić
potpredsednik DJB

O autoru

Aleksandar Bujić

1
Ostavite komentar

avatar
2500
1 Comment threads
0 Thread replies
0 Followers
 
Most reacted comment
Hottest comment thread
1 Comment authors
Duschman Recent comment authors
najnoviji najstariji
Duschman
Gost
Duschman

Mi kurs nismo ni menjali ali priču menjamo svaki dan.