Блог

Трудноћа и порођај у Србији 2: Епидурал

Природа све углавном ради сама?

Па, не бих се баш заклела. Кад је порођај у питању, била сам крајње религијски настројена, верујући дословно у Реч Божју, по којој су жене кажњене да у болу рађају децу. Мој је став био крајње јасан од самог почетка: или епидурал, или мењам име у Георгина!

„Ви знате да се то додатно плаћа?“ фркну на мене СПМД (Силом-Прилика-Моја-Докторка). Нисам је бирала добровољно, већ принудно. МД (Моја-Докторка), која ми је трудноћу водила, ради у приватном сектору коме закони ове државе не дозвољавају да порађају. На порођај се мора у ДБ (Државну-Болницу). МД у ДБ не пуштају. Трудница мора у ДБ-у изабрати једну од докторки да јој буде СПМД. Ако има среће, трудница ће успети да међу СПМДовкама пронађе СППВМД (Силом-Прилика-Преко-Везе-Моја-Докторка). Ја сам била те „среће“.

„Па, знам, ено пише на огласној табли болнице: 10.000 динара на жиро рачун…“, наивно ћу ја.

„То је обавезно плаћање, наравно. То иде болници. Али, слушајте, да се не заносимо, ви знате како ствари стоје, анестезиолог се мора посебно платити.“

Нисам се заносила, наравно да нисам. И знала сам како ствари стоје. Па опет, нешто ме пресече по сред труднога стомака. Замишљам Тата-Кенгура како доживљава инфаркт кад му саопштим да су се трошкови на које је рачунао изненада увећали. Већ га чујем: „А јеси ли ти сигурна да ти треба тај епидурал…?“

А ја сигурна. Баш, баш, баш сигурна. Исто као што је држава Србија сигурна да се у борби против беле куге рачунају само деца рођена у болу, али не и она с епидуралом, те стога трошкове истог здравствено осигурање не покрива. И сигурна колико је и анестезиолог сигуран да му на памет не пада пропустити да заради на страху грешне жене коју је Бог казнио да децу у болу рађа.

„Колико?“

„250 еура.“

Сада сам сигурна да ће Тата-Кенгура да опали инфаркт. „Па, са 150 еура болници, то је 400 еура за епидурал, жено божја!“ већ га чујем. Гутам кнедлу.

„Добро“, једва проговарам, а да не заплачем наглас.

СППВМД ми даје визиткарту анестезиолога, хвалећи га свеушеснаест, узгред додајући да она не ради „са сваким“. Ко су ти „сваки“ са којима она не ради – не каже, али оно мало мог мозга што хормони још нису појели закључује да их по болници свакако има, да су опасни по живот и да сам ја имала много, много среће што сам нашла инсајдера који ће ме од њих сачувати. Зашто они опасни по живот уопште имају стално запослење у болници – мој мозак не може да докучи. Центар за ту логику, вероватно, појели хормони.

Излазим из ординације, спремна на суочавање с Тата-Кенгуром. Један поглед на њега је довољан да потпуно бризнем у плач и почнем да јецам.

„Шта је било, јел’ нешто није у реду??“ паничи он.

Схватам да сам га плачем наплашила преко сваке мере. Журим да објасним да је с мојом кенгурском торбицом све у реду, али да се његовој – лоше пише. Ми смо, наиме, родитељство од самог почетка делили, па и кенгурске торбице. Разлика је само у томе што је мене моја шутирала, а њега његова депримирала. Вазда се морао довијати како да напуни новчаник.

„Ма, не брини. Смислићемо већ нешто“, смирује ме Тата-Кенгур.

„А ја се мислим“, окуражих се кроз сузе, „да ми њих пријавимо полицији!“

„Па, ти ниси нормална жена! Ко ће онда да те порађа? Полицајци?“

Сва срећа те Тата-Кенгуру хормони нису појели мозак. Да јесу, можда би прве речи мога сина биле ти-на-ни-на. Овако смо се, између Чика у Белом и Чика у Плавом, ипак определили за Чике у Белом.

Па, кол’ко кошта да кошта!

Наставак:
Трудноћа и порођај у Србији 3: Порођај