Блог

Трудноћа и порођај у Србији 4: Интензивна нега, дан први

Прво лице које сам видела након што сам очи отворила, било је лице анестезиолога (оног што није „сваки“). Дишем неправилно, грабим ваздух као да штуцам, а он ми држи маску на лицу, док се ја борим с њим да је скинем како бих могла питати:

„Г-г-де м-ми-ми ј-ј-е-је д-д-д-де-де-т-те?“

Враћа ми маску на лице, и одговара:

„Син, 3.800, оцена 9. Све је у најбољем реду. Имате проблема да поново успоставите нормално дисање, морам да вам држим маску на лицу.“

Поново обарам руке с њим и скидам маску. Морам да питам:

„Г-г-де м-ми-ми ј-ј-е-је з-з-зу-зу-зуб?“

„Ах, то… избили смо вам зуб приликом интубације. Не брините, ухватио сам га и сачувао.“

Почињем да плачем, што само погоршава још неуспостављено дисање. Гушим се, грабим ваздух, кашљем, али морам још да питам…

„Г-г-де ј-ј-е-је СППВМД?“

„Отишла је кући. Не брините. Ја сам с вама. Идемо на интензивну негу. Остаћу с вама док се дисање потпуно не стабилизује, и док се потпуно не разбудите.“

Одустајем од даљих питања, и покушавам да се сконцентришем на дисање. Добро је. Жива сам. Дете је живо. Остало ћемо лако…

Стижемо у некакву просторију с још десетак жена, а моја колица-кревет паркирају поред прозора. Цвокоћем од зиме, не могу да повратим температуру тела после операције. Преко мене само једно ћебе. Прозор поред кога сам је поломљен, кроз њега унутра дува хладан ваздух. Март је. Ноћ је. Хладно ми је. Нормално дисање сам успоставила, више не бунцам, могу да причам нормално, анестезиолог је отишао. Само ми је сад много, много хладно.

„Сестро, могу ли да добијем спаваћицу?“

„Не може.“

„Како не може? Па, мени је речено да не смем да доносим своју спаваћицу од куће, да ћу добити болничку.“

„Протокол болнице не дозвољава да породиље прву ноћ имају било шта на себи. Мораш да спаваш гола.“

„А, јел’ можете бар постељину да ми промените, сва је мокра и крвава.“

Сестра прилази, открива ћебе и види да лежим у локви крви.

„Па, шта је ово???!!! Зашто си испрљала постељину??!!“

„Нисам одмах ставила улошке… бунцала сам кад су ме довели… нисам могла правилно да дишем… нисам осетила да крварим… нисам се сетила…“

„Где сад да ти нађем чисту постељину??!! Лези сад тако, шта ја да ти радим!“

„А, јел’ можете само торбу да ми дохватите, да узмем улошке…“

„Хрмпф!“

Хрмпфета се окреће, напушта просторију Интензивне неге, нестајући у непознатом правцу. Ја почињем да плачем. Опет.

„Немој да се нервираш“, каже ми једна од жена које леже прекопута мене, „ево, ја ћу да ти додам торбу“. Посматрам је захвалним погледом како полако устаје из свог кревета, скида кесу с инфузијом с куке изнад њега и ставља је у десни џеп свог баде-мантила. Потом откачиње кесу с урином која виси с леве стране кревета и ставља је у леви џеп свог баде мантила. Прилази ми.

Постаје ми јасно шта је то Одељење интензивне неге. То је оно одељење на коме пацијенти једни друге интензивно негују.

„Јел’ можеш, молим те, да ми додаш и гаће, ево ту су у џепу торбе…“, понизно замолих своју добротворку.

„Е, то немој. Ако те сестра Слободанка види, надрљаћеш. Гаће нису дозвољене. И, генерално – пази да се не качиш с њом. Ако ли се закачиш, сви има да добијамо крајње занимљиве ињекције…“

„Па, шта ћу, како ћу без гаћа? Помериће ми се уложак.“

„Стисни ноге и држи тако.“

Добро, ћу стиснем. Да сам стискала кад је требало, до свега овога не би ни дошло. Ионако ми постељина крвава, не могу горе да направим.

Два сата касније, долази дежурна докторка да ме обиђе. Фина је. Гледа ме у очи. Персира ми. Пита ме за име, како се осећам, треба ли ми нешто. Одлучим да је људско биће које се од осталих издваја довољно да јој се Жена-У-Несрећи може пожалити.

„Па, мени је хладно. Видите, овај прозор овде је поломљен, дува ми хладан ваздух право на мене. А сестра ми не да спаваћицу. А неће ни постељину да ми промени, ја лежим у локви крви. Погледајте.“

Откривам ћебе. Фина докторка је згрожена.

„Слободанка, дајте овамо једну спаваћицу. И промените ову постељину.“

Док сестра Слободанка мења постељину, све успут себи у браду фркћући, ја се распитујем за дете. Донели су ми га да га видим док још нисам нормално ни дисала, и кад га од плакања нисам ни видела. Фина докторка ми каже да морам причекати до сутра, да је најбоље да се прво ја одморим и дођем к себи.

„Одспавајте. Сутра ће вам бити боље. Ја ћу доћи за четири сата да вам дам нову дозу епидурала. Ваш анестезиолог вам је оставио катетер за епидурал и рекао ми да вам дајем по једну дозу на свака четири сата, пошто сам ноћас ја дежурна. Бар нећете бити под боловима, и моћи ћете да одспавате.“

Чим је она изашла на врата, у соби се пролама аплауз.

„Браво! Ти си једина успела да се избориш за спаваћицу!“

Мој трофеј за вечерас.

Спаваћица.

Наставак:
Трудноћа и порођај у Србији 5: Интензивна нега, дан други