Ауторски текст Правосуђе

Неразумно трајање парничних поступака – заблуде о узроцима и решењу проблема

Преко 20 година са мањим или већим интезитетом, воде се расправе о проблему дугог трајања парничних поступака и могућем решењу тог проблема. У текстовима националних стратегија за развој правосуђа, па и ове последње која се односи на период 2019-2024 година, проблем се по правилу препознаје али се за њега не нуде делотворна решења. Пре би се могло рећи да национални стратези чак користе затечено стање претрпаности судова ради промоције одређених интереса и с тим у вези нових решења која додатно разарају правосуђе, попут актуелних медијатора или раније, приватних извршитеља. Сама анализа узрока дугог трајања поступака своди се на недостатак кадрова, и томе се теоријски не може ништа приговорити. Не може пар хиљада судија да суди пар милиона предмета, треба нам још судија. Да ли је ово једино могуће решење, или прецизније, да ли је овакво решење уопште могуће?

На жалост, управо слична логика (или одсуство логике) наших стратега су уједно и срж проблема претпаности судова. Епидемија вируса који је у потпуности овладао правосуђем заиста је почела деведесетих, а званично је могла бити проглашена већ двехиљадитих. Али тај вирус није донео ни одлазак најбољих кадрова из реда судија, а ни генерисање судских поступака од стране државе, иако је неспорно да су управо ове околности створиле савршене услове за његово ширење. Епидемија хаоса у правосуђу је, баш као и све остале епидемије, последица погрешне дијагнозе и самим тим погрешне терапије, а не спољних чинилаца. Узроке болести треба тражити у неадекватној реакцији самог правосуђа на промењене околности, а лекови су већ доступни, само се нико није сетио да их заиста и користи.

Ако се осврнемо на време када је почело повећање броја судских поступака, доћи ћемо до закључка да је оно било неизбежно. Наиме, са променом друштвеног уређења, доминацијом приватне својине и преласком на тржишне односе, број парничних предмета је свакако морао бити вишеструко већи од оног који је постојао у време самоуправног социјализма, када се парница сводила на тривијалне имовинске спорове и радне односе. Логично је било и да се поступање парничних странака значајно промени, те да странке у постизању успеха у спору користе сва расположива средства, укључујући и злоупотребу права. У капитализму не постоји друштвена осуда нити партијски руководилац који ће њихову несавесност у понашању пред судом третирати као напад на самоуправне вредности. Било је за очекивати да је и судовима то јасно и да ће вођење поступака модификовати у складу са новонасталим околностима. Међутим, реакција судова, а пре свих Врховног суда, не само да је изостала у зачетку настанка проблема, већ и даље од тога – пуних 30 година Врховни суд и даље поступа по истој уходаној матрици која је постојала у социјализму.

А шта је то требало да учини највиши суд у држави? Морао је, за почетак да преузме терет вођења правосудне политике. То се ради тако што Врховни суд својим ставовима и смерницама упућује судове на одређен однос према приоротертима јавног поретка, у овом случају функционалности судова и одређен приступ у постизању резултата којима се остварују постављени циљеви. У даљем тексту, навешћемо примере на који је то начин требало да функционише у пракси и шта је то требало да ради Врховни суд, уколико је приоритет јавног поретка било растерећење судова од вишка предмета и спречавање неразумног трајања парничних поступака.

Врховни суд је, примера ради, својим правним ставовима могао објаснити домашај и примену парничних института који и постоје у закону да би се обезбедило ефикасно вођење парничног поступка. Чињеница је да у време самоуправног социјализма и није постојала потреба за применом тих института, али у друштву заснованом на тржишним односима и приватној својини она неспорно постоји. Ти институти су предвиђени законим и мада се њима нико никада није озбиљно бавио, они су ипак најлегитимнији, али и најефикаснији алат за ефикасно вођење судског поступка.

За почетак, институт забране злоупотребе права. Не треба апеловати на учеснике у поступку да не злоупотребљавају права (а апеле чујемо из године у годину), већ је потребно санкционисати и спречити сваку злоупотребу права. На који начин, под којим условима и у којој мери, кроз правна схватања мора одредити Врховни суд. Уместо садашњег стања где је санкционисање злоупотребе права тек теоријска могућност, ретко или никако примењива у пракси, постоје правни системи где се тај институт користи не само код изрицања санкција у току трајања поступка, већ и кроз ускраћивање права на тужбу или права на правни лек. Како би другачије Апелациони суд државе Њујорк могао да покрива територију 4 савезне државе САД и да то чини успешно са 30 пута мање судија него што их имају апелациони судови у Србији?

Или извођење непотребних доказа. У пракси наших судова, спорови са једноставним и неспорним чињеничним питањима трају и по десет година, иако би могли бити окончани на једном рочишту. Како? Тако што судови изводе непотребне и сувишне доказе јер не желе да се упусте у решавање правног питања које им је компликовано. Став Врховног суда о ефикасности и екомомичности поступка у погледу извођења доказа и смернице о односу права на доказ и потребе за извођењем доказа водиле би ка драматичном скраћивању већине судских поступака. Таквих ставова на жалост нема пуних 30 година.

Нема ставова ни у питањима који се тичу вођења поступка где је сама тужба неконклудентна, или где је тужбени захтев очигледно неоснован. Судови ће по правилу годинама водити поступак који почива на тврдњи тужиоца да је земља плоча и изводити доказе на те околности. Да постоје јасне смернице Врховног суда да се у тим случајевима поступак завршава на припремном рочишту, број предмета би свакако био вишеструко мањи.

Чак и ако погледамо правне ставове највишег суда у држави у конкретним случајевима, (апстрактним питањима која су иначе важнија Врховни суд се бави тек спорадично) може се приметити да се једноставна и тривијална питања расправљају до бесконачности, а да озбиљна правна питања остају без одговора. Има ли бољег примера за то од изостанка става о допуштености валутне клаузуле у швајцарским францима (ЦХФ) или од утврђивања дискриминације у предметима ратних резервиста? Врховном суду је у оба случаја требало пуних 8 година да би се изјаснио о релативно једноставном правном питању код неспорних чињеница, иако је то могао учинити простим заузимањем става у првој години када су та питања актуелизована. Да је то учинио, спречио би вођење десетина хиљада парница. Уместо тога, став по питању дневница је заузет тек након пресуде Европског суда за људска права, а став по питању ЦХФ клаузуле тек након штрајка грађана и одлуке председника државе да се став мора заузети (што је посебан проблем, али није тема овог разматрања). Узгред, и кад је заузео став о ЦХФ клаузули, тај став је био у супротности са ставом Европског суда правде по истом питању, тако да је то питање још увек отворено. На жалост, немају сви парнични предмети довољну типичност и бројност да би самом својом појавом могли да на описан начин принудити Врховни суд на заузимање става.

Багателизација улоге Врховног суда у безначајним питањима, такође генерише огромна оптерећења на судове и странке. Има ли бољег примера за то од случаја кад Врховни суд укида пресуду којом је утврђена накнада штете у висини од 500 евра са налогом да провстепени суд странци досуди 450 евра? Да ли се у било којој уређеној држави може замислити такав степен самобагателизације највишег суда у држави? Ако најеминентнији правници у земљи троше своје време и државне ресурсе зарад интереса од 50 евра, онда је за очекивати и да врхунски хирург одлучи да уместо компликовне операције на мозгу своје време потроши за преглед пацијената који имају обичну прехладу. Наравно да је последица такве алокације ресурса у најмању руку потпуни хаос.

Укидање пресуда само по себи није ништа мањи проблем. У нашој пракси тешко да ћете наћи другостепени суд који преиначује пресуде. Уместо тога, чак и ако су спорна једино правна питања, другостепени судови ће пресуде укидати и то из простог разлога јер им је тако лакше. Смернице Врховног суда и упозорење судијама да такав резон представља расипање државним ресурсима сигурно би довели до значајног растерећења судова.

Такође, није проблем само у неуједначеној судској пракси већ и у непостојању праксе у погледу тумачења одређених правних инстиута, али и честим променама те исте праксе. О контрадикторној пракси да и не говоримо. Узмимо за пример релативно једноставан појам дискриминације. Ако се, примера ради, по важећим законима дискриминација може извршити само на основу неког личног својства, није потребно да се код дефинисања тог појма установи пракса и код дискриминације по основу пребивалишта, и по националности, и по основу вере, и по основу сексуалног опредељења, нити је потребно да се установи пракса за дискриминацију коју изврши држава, град, општина, послодавац и слично. На жалост, овај нумерус цлаусус приступ код дефинисања праксе која се односи на типичне ситуације а не на законске појмове, свеприсутан је у логици наших судова, што доводи до немогућих очекивања. Ниједан суд у свету не може установити праксу за све чињеничне примере и све животне ситуације који се у стварности могу десити. Са друге стране, оно што јесте врло важно је да појам дискриминације увек прати лично својство и да ту пракса буде јединствена. Овде тек наступа заплет. Како сам Врховни суд има праксу да се дискриминација може извршити и без постојања личног својства и са постојањем личног својства, предвидивост значења једног једноставног појма је немогућа. У таквој ситуацији, логично је да ће свако тврдити да је дискриминисан и да ће судски поступак третирати као рулет у коме има 50% шансе за успехом, у зависности које веће ког суда ће доносити коначну одлуку. Код јасних и доследних ставова праксе, за почетак највишег суда у земљи, овако нешто свакако не може бити случај.

Коначно, саме судије највиших судова морају да схвате да неке њихове одлуке имају далекосежне последице по урушавање система правосуђа, оно што се у пракси америчких судова зове слипперy слопе. Иако наш законодавац често мења законе да би озаконио чињеницу масовног кршења закона, то не само да суштински ништа неће решити већ ће и допринети уништавању функционалности система. Што је најгоре, неће чак поправити ни статистику која је нашим судовима можда и важнија од функционисања правосуђа. Сећам се да сам прочитао рад једне судије Врховног суда о томе да није реално да се радни спор заврши у року од 6 месеци, те да је нормално да ти спорови трају две и више година. Јасно је да радни спор који се не заврши у кратком року губи сврху и смисао и за запосленог и за послодавца и да озбиљне штетне последице могу наступити само услед дугог трајања спора док су у случају брзог окончања спора занемарљиве. Уколико се радни спор заврши за 6 месеци ни послодавац ни запослени не трпе претерану штету, каква год да је пресуда. Уколико траје дуже, бар једна страна трпи стравичне последице пресуде настале из друштвено багателног односа. Међутим, кад се иначе девијантној појави обезбеди легитимитет од стране Врховног суда, онда се она сматра прихватљивом, без обзира на то што је судија вероватно имала намеру да својим тумачењима спречи појединачну одговорност судија за прекорачење рокова. Управо је у оваквом постављању приоритета од стране највишег суда извор дубоких и често нерешивих проблема.

Оваквих примера је на жалост безброј.

Али да се вратим на почетну поставку о повећању броја судија. Није спорно да овај број судија не може да решава постојеће предмете, уколико наравно као константу имате иста правила суђења као и осамдесетих. Ипак, то не мења чињеницу да се епидемија не лечи тако што ангажујете много лекара већ тако што пронађете лек за болест. Исто као што девет жена никако не могу родити дете за месец дана, тако ни милион судија не може решити два милиона предмета уколико се ти предмети услед пуког игнорисања узрока њихове бројности гомилају до бесконачности.

Закључак је јасан. До оптерећења судова дошло је из простог разлога што су судови наставили да суде на исти начин и по истим моделима понашања као што су то чинили у самоуправном социјализму, који карактерише мали број спорова. Уместо да се начин поступања судова прилагоди новом времену, а за шта је иницијатива морала доћи од Врховног суда кроз заузимање правних ставова о приоритетима јавног поретка, чињеница нових околности је игнорисана. Уколико Врховни суд и даље одбија да води политку судјења, а пре тога идентификује стварне проблеме, они никада и неће бити решени док судови и даље неће имати неопходан интегритет да се одупру политичким утицајима, који су, рекао бих, само последица ауторазградње правосуђа од стране самих судија.

Са друге стране, све што национални статези нуде као решење, своди се на општа места која не само да неће утицати на решавање проблема већ додатно разградјују систем. Обуке, е-правосуђе или успостављање обавезне медијације могу обезбедити понеки хонорар предавачу из реда судија или пак обезбедити додатни профит медијаторима или програмерима, али само потпуни лаици могу веровати у делотворност ових средстава. Шта год да каже ЕУ, решење свих проблема у правосуђу који нису последица неодстатка новца (а већина није) мора доћи од примене права, а адреса за то су једино и искључиво сами судови у Србији, пре свих Врховни суд.

адвокат Војин Биљић
Председник одбора за правосуђе ДЈБ

Доста је било

Доста је било

3
Оставите коментар

avatar
2500
3 Comment threads
0 Thread replies
0 Followers
 
Most reacted comment
Hottest comment thread
3 Comment authors
AndrejAnaGoxy 72 Recent comment authors
најновији најстарији
Goxy 72
Гост
Goxy 72

Svaka ti čast prike na objasnjenju , i meni laiku je sada jasnije sta se tu i kako radi… Znaci duboka zabokrecina iz titovog doba

Ana
Гост
Ana

Odlična analiza koju sam pažljivo i sa uživanjem pročitala do poslednjeg slova iako nisam pravnik. Volela bih više ovakvih tekstova na sajtu. Takođe smatram da ako je DJB za bojkot izbora u tom slučaju treba besomučno da obrazlaže svoje razloge za takav stav, a da pusti druge koji možda imaju drugi pristup (PSG na primer) da se bore na način na koji oni smatraju da je najbolji.

Andrej
Гост
Andrej

Poštovani Vojine,
Tekst Vam je odličan. Vi ste valjda prvi pravnik u nekoj političkoj partiji koji nije tu isključivo zarad esnafskih interesa. To je opšta pojava u političkim partijama Srbije, da su odbori stranke tu da se očuvaju uski esnafski interesi – pravnika, lekara, profesora i nastavnika, filmadžija. Da se slučajno ne bi desilo da stranka počne da radi u demokratskom interesu građana i da esnafima ukine državne apanaže i monopole. Bravo! U odborima stranaka ne treba da budu većina oni koji dotične usluge nude, nego oni koji ih koriste, jer je njih daleko više. U odboru za školstvo – roditelji i studenti, u odboru za zdravstvo – pacijenti, u odboru za kulturu – konzumenti kulture. Itd. A u pravosudnom odboru oni koji pravosudne usluge koriste, a ne oni koji ih nude.