Autorski tekst Pravosuđe

Nerazumno trajanje parničnih postupaka – zablude o uzrocima i rešenju problema

Preko 20 godina sa manjim ili većim intezitetom, vode se rasprave o problemu dugog trajanja parničnih postupaka i mogućem rešenju tog problema. U tekstovima nacionalnih strategija za razvoj pravosuđa, pa i ove poslednje koja se odnosi na period 2019-2024 godina, problem se po pravilu prepoznaje ali se za njega ne nude delotvorna rešenja. Pre bi se moglo reći da nacionalni stratezi čak koriste zatečeno stanje pretrpanosti sudova radi promocije određenih interesa i s tim u vezi novih rešenja koja dodatno razaraju pravosuđe, poput aktuelnih medijatora ili ranije, privatnih izvršitelja. Sama analiza uzroka dugog trajanja postupaka svodi se na nedostatak kadrova, i tome se teorijski ne može ništa prigovoriti. Ne može par hiljada sudija da sudi par miliona predmeta, treba nam još sudija. Da li je ovo jedino moguće rešenje, ili preciznije, da li je ovakvo rešenje uopšte moguće?

Na žalost, upravo slična logika (ili odsustvo logike) naših stratega su ujedno i srž problema pretpanosti sudova. Epidemija virusa koji je u potpunosti ovladao pravosuđem zaista je počela devedesetih, a zvanično je mogla biti proglašena već dvehiljaditih. Ali taj virus nije doneo ni odlazak najboljih kadrova iz reda sudija, a ni generisanje sudskih postupaka od strane države, iako je nesporno da su upravo ove okolnosti stvorile savršene uslove za njegovo širenje. Epidemija haosa u pravosuđu je, baš kao i sve ostale epidemije, posledica pogrešne dijagnoze i samim tim pogrešne terapije, a ne spoljnih činilaca. Uzroke bolesti treba tražiti u neadekvatnoj reakciji samog pravosuđa na promenjene okolnosti, a lekovi su već dostupni, samo se niko nije setio da ih zaista i koristi.

Ako se osvrnemo na vreme kada je počelo povećanje broja sudskih postupaka, doći ćemo do zaključka da je ono bilo neizbežno. Naime, sa promenom društvenog uređenja, dominacijom privatne svojine i prelaskom na tržišne odnose, broj parničnih predmeta je svakako morao biti višestruko veći od onog koji je postojao u vreme samoupravnog socijalizma, kada se parnica svodila na trivijalne imovinske sporove i radne odnose. Logično je bilo i da se postupanje parničnih stranaka značajno promeni, te da stranke u postizanju uspeha u sporu koriste sva raspoloživa sredstva, uključujući i zloupotrebu prava. U kapitalizmu ne postoji društvena osuda niti partijski rukovodilac koji će njihovu nesavesnost u ponašanju pred sudom tretirati kao napad na samoupravne vrednosti. Bilo je za očekivati da je i sudovima to jasno i da će vođenje postupaka modifikovati u skladu sa novonastalim okolnostima. Međutim, reakcija sudova, a pre svih Vrhovnog suda, ne samo da je izostala u začetku nastanka problema, već i dalje od toga – punih 30 godina Vrhovni sud i dalje postupa po istoj uhodanoj matrici koja je postojala u socijalizmu.

A šta je to trebalo da učini najviši sud u državi? Morao je, za početak da preuzme teret vođenja pravosudne politike. To se radi tako što Vrhovni sud svojim stavovima i smernicama upućuje sudove na određen odnos prema priorotertima javnog poretka, u ovom slučaju funkcionalnosti sudova i određen pristup u postizanju rezultata kojima se ostvaruju postavljeni ciljevi. U daljem tekstu, navešćemo primere na koji je to način trebalo da funkcioniše u praksi i šta je to trebalo da radi Vrhovni sud, ukoliko je prioritet javnog poretka bilo rasterećenje sudova od viška predmeta i sprečavanje nerazumnog trajanja parničnih postupaka.

Vrhovni sud je, primera radi, svojim pravnim stavovima mogao objasniti domašaj i primenu parničnih instituta koji i postoje u zakonu da bi se obezbedilo efikasno vođenje parničnog postupka. Činjenica je da u vreme samoupravnog socijalizma i nije postojala potreba za primenom tih instituta, ali u društvu zasnovanom na tržišnim odnosima i privatnoj svojini ona nesporno postoji. Ti instituti su predviđeni zakonim i mada se njima niko nikada nije ozbiljno bavio, oni su ipak najlegitimniji, ali i najefikasniji alat za efikasno vođenje sudskog postupka.

Za početak, institut zabrane zloupotrebe prava. Ne treba apelovati na učesnike u postupku da ne zloupotrebljavaju prava (a apele čujemo iz godine u godinu), već je potrebno sankcionisati i sprečiti svaku zloupotrebu prava. Na koji način, pod kojim uslovima i u kojoj meri, kroz pravna shvatanja mora odrediti Vrhovni sud. Umesto sadašnjeg stanja gde je sankcionisanje zloupotrebe prava tek teorijska mogućnost, retko ili nikako primenjiva u praksi, postoje pravni sistemi gde se taj institut koristi ne samo kod izricanja sankcija u toku trajanja postupka, već i kroz uskraćivanje prava na tužbu ili prava na pravni lek. Kako bi drugačije Apelacioni sud države Njujork mogao da pokriva teritoriju 4 savezne države SAD i da to čini uspešno sa 30 puta manje sudija nego što ih imaju apelacioni sudovi u Srbiji?

Ili izvođenje nepotrebnih dokaza. U praksi naših sudova, sporovi sa jednostavnim i nespornim činjeničnim pitanjima traju i po deset godina, iako bi mogli biti okončani na jednom ročištu. Kako? Tako što sudovi izvode nepotrebne i suvišne dokaze jer ne žele da se upuste u rešavanje pravnog pitanja koje im je komplikovano. Stav Vrhovnog suda o efikasnosti i ekomomičnosti postupka u pogledu izvođenja dokaza i smernice o odnosu prava na dokaz i potrebe za izvođenjem dokaza vodile bi ka dramatičnom skraćivanju većine sudskih postupaka. Takvih stavova na žalost nema punih 30 godina.

Nema stavova ni u pitanjima koji se tiču vođenja postupka gde je sama tužba nekonkludentna, ili gde je tužbeni zahtev očigledno neosnovan. Sudovi će po pravilu godinama voditi postupak koji počiva na tvrdnji tužioca da je zemlja ploča i izvoditi dokaze na te okolnosti. Da postoje jasne smernice Vrhovnog suda da se u tim slučajevima postupak završava na pripremnom ročištu, broj predmeta bi svakako bio višestruko manji.

Čak i ako pogledamo pravne stavove najvišeg suda u državi u konkretnim slučajevima, (apstraktnim pitanjima koja su inače važnija Vrhovni sud se bavi tek sporadično) može se primetiti da se jednostavna i trivijalna pitanja raspravljaju do beskonačnosti, a da ozbiljna pravna pitanja ostaju bez odgovora. Ima li boljeg primera za to od izostanka stava o dopuštenosti valutne klauzule u švajcarskim francima (CHF) ili od utvrđivanja diskriminacije u predmetima ratnih rezervista? Vrhovnom sudu je u oba slučaja trebalo punih 8 godina da bi se izjasnio o relativno jednostavnom pravnom pitanju kod nespornih činjenica, iako je to mogao učiniti prostim zauzimanjem stava u prvoj godini kada su ta pitanja aktuelizovana. Da je to učinio, sprečio bi vođenje desetina hiljada parnica. Umesto toga, stav po pitanju dnevnica je zauzet tek nakon presude Evropskog suda za ljudska prava, a stav po pitanju CHF klauzule tek nakon štrajka građana i odluke predsednika države da se stav mora zauzeti (što je poseban problem, ali nije tema ovog razmatranja). Uzgred, i kad je zauzeo stav o CHF klauzuli, taj stav je bio u suprotnosti sa stavom Evropskog suda pravde po istom pitanju, tako da je to pitanje još uvek otvoreno. Na žalost, nemaju svi parnični predmeti dovoljnu tipičnost i brojnost da bi samom svojom pojavom mogli da na opisan način prinuditi Vrhovni sud na zauzimanje stava.

Bagatelizacija uloge Vrhovnog suda u beznačajnim pitanjima, takođe generiše ogromna opterećenja na sudove i stranke. Ima li boljeg primera za to od slučaja kad Vrhovni sud ukida presudu kojom je utvrđena naknada štete u visini od 500 evra sa nalogom da provstepeni sud stranci dosudi 450 evra? Da li se u bilo kojoj uređenoj državi može zamisliti takav stepen samobagatelizacije najvišeg suda u državi? Ako najeminentniji pravnici u zemlji troše svoje vreme i državne resurse zarad interesa od 50 evra, onda je za očekivati i da vrhunski hirurg odluči da umesto komplikovne operacije na mozgu svoje vreme potroši za pregled pacijenata koji imaju običnu prehladu. Naravno da je posledica takve alokacije resursa u najmanju ruku potpuni haos.

Ukidanje presuda samo po sebi nije ništa manji problem. U našoj praksi teško da ćete naći drugostepeni sud koji preinačuje presude. Umesto toga, čak i ako su sporna jedino pravna pitanja, drugostepeni sudovi će presude ukidati i to iz prostog razloga jer im je tako lakše. Smernice Vrhovnog suda i upozorenje sudijama da takav rezon predstavlja rasipanje državnim resursima sigurno bi doveli do značajnog rasterećenja sudova.

Takođe, nije problem samo u neujednačenoj sudskoj praksi već i u nepostojanju prakse u pogledu tumačenja određenih pravnih instiuta, ali i čestim promenama te iste prakse. O kontradiktornoj praksi da i ne govorimo. Uzmimo za primer relativno jednostavan pojam diskriminacije. Ako se, primera radi, po važećim zakonima diskriminacija može izvršiti samo na osnovu nekog ličnog svojstva, nije potrebno da se kod definisanja tog pojma ustanovi praksa i kod diskriminacije po osnovu prebivališta, i po nacionalnosti, i po osnovu vere, i po osnovu seksualnog opredeljenja, niti je potrebno da se ustanovi praksa za diskriminaciju koju izvrši država, grad, opština, poslodavac i slično. Na žalost, ovaj numerus clausus pristup kod definisanja prakse koja se odnosi na tipične situacije a ne na zakonske pojmove, sveprisutan je u logici naših sudova, što dovodi do nemogućih očekivanja. Nijedan sud u svetu ne može ustanoviti praksu za sve činjenične primere i sve životne situacije koji se u stvarnosti mogu desiti. Sa druge strane, ono što jeste vrlo važno je da pojam diskriminacije uvek prati lično svojstvo i da tu praksa bude jedinstvena. Ovde tek nastupa zaplet. Kako sam Vrhovni sud ima praksu da se diskriminacija može izvršiti i bez postojanja ličnog svojstva i sa postojanjem ličnog svojstva, predvidivost značenja jednog jednostavnog pojma je nemoguća. U takvoj situaciji, logično je da će svako tvrditi da je diskriminisan i da će sudski postupak tretirati kao rulet u kome ima 50% šanse za uspehom, u zavisnosti koje veće kog suda će donositi konačnu odluku. Kod jasnih i doslednih stavova prakse, za početak najvišeg suda u zemlji, ovako nešto svakako ne može biti slučaj.

Konačno, same sudije najviših sudova moraju da shvate da neke njihove odluke imaju dalekosežne posledice po urušavanje sistema pravosuđa, ono što se u praksi američkih sudova zove slippery slope. Iako naš zakonodavac često menja zakone da bi ozakonio činjenicu masovnog kršenja zakona, to ne samo da suštinski ništa neće rešiti već će i doprineti uništavanju funkcionalnosti sistema. Što je najgore, neće čak popraviti ni statistiku koja je našim sudovima možda i važnija od funkcionisanja pravosuđa. Sećam se da sam pročitao rad jedne sudije Vrhovnog suda o tome da nije realno da se radni spor završi u roku od 6 meseci, te da je normalno da ti sporovi traju dve i više godina. Jasno je da radni spor koji se ne završi u kratkom roku gubi svrhu i smisao i za zaposlenog i za poslodavca i da ozbiljne štetne posledice mogu nastupiti samo usled dugog trajanja spora dok su u slučaju brzog okončanja spora zanemarljive. Ukoliko se radni spor završi za 6 meseci ni poslodavac ni zaposleni ne trpe preteranu štetu, kakva god da je presuda. Ukoliko traje duže, bar jedna strana trpi stravične posledice presude nastale iz društveno bagatelnog odnosa. Međutim, kad se inače devijantnoj pojavi obezbedi legitimitet od strane Vrhovnog suda, onda se ona smatra prihvatljivom, bez obzira na to što je sudija verovatno imala nameru da svojim tumačenjima spreči pojedinačnu odgovornost sudija za prekoračenje rokova. Upravo je u ovakvom postavljanju prioriteta od strane najvišeg suda izvor dubokih i često nerešivih problema.

Ovakvih primera je na žalost bezbroj.

Ali da se vratim na početnu postavku o povećanju broja sudija. Nije sporno da ovaj broj sudija ne može da rešava postojeće predmete, ukoliko naravno kao konstantu imate ista pravila suđenja kao i osamdesetih. Ipak, to ne menja činjenicu da se epidemija ne leči tako što angažujete mnogo lekara već tako što pronađete lek za bolest. Isto kao što devet žena nikako ne mogu roditi dete za mesec dana, tako ni milion sudija ne može rešiti dva miliona predmeta ukoliko se ti predmeti usled pukog ignorisanja uzroka njihove brojnosti gomilaju do beskonačnosti.

Zaključak je jasan. Do opterećenja sudova došlo je iz prostog razloga što su sudovi nastavili da sude na isti način i po istim modelima ponašanja kao što su to činili u samoupravnom socijalizmu, koji karakteriše mali broj sporova. Umesto da se način postupanja sudova prilagodi novom vremenu, a za šta je inicijativa morala doći od Vrhovnog suda kroz zauzimanje pravnih stavova o prioritetima javnog poretka, činjenica novih okolnosti je ignorisana. Ukoliko Vrhovni sud i dalje odbija da vodi politku sudjenja, a pre toga identifikuje stvarne probleme, oni nikada i neće biti rešeni dok sudovi i dalje neće imati neophodan integritet da se odupru političkim uticajima, koji su, rekao bih, samo posledica autorazgradnje pravosuđa od strane samih sudija.

Sa druge strane, sve što nacionalni statezi nude kao rešenje, svodi se na opšta mesta koja ne samo da neće uticati na rešavanje problema već dodatno razgradjuju sistem. Obuke, e-pravosuđe ili uspostavljanje obavezne medijacije mogu obezbediti poneki honorar predavaču iz reda sudija ili pak obezbediti dodatni profit medijatorima ili programerima, ali samo potpuni laici mogu verovati u delotvornost ovih sredstava. Šta god da kaže EU, rešenje svih problema u pravosuđu koji nisu posledica neodstatka novca (a većina nije) mora doći od primene prava, a adresa za to su jedino i isključivo sami sudovi u Srbiji, pre svih Vrhovni sud.

advokat Vojin Biljić
Predsednik odbora za pravosuđe DJB

Dosta je bilo

Dosta je bilo

3
Ostavite komentar

avatar
2500
3 Comment threads
0 Thread replies
0 Followers
 
Most reacted comment
Hottest comment thread
3 Comment authors
AndrejAnaGoxy 72 Recent comment authors
najnoviji najstariji
Goxy 72
Gost
Goxy 72

Svaka ti čast prike na objasnjenju , i meni laiku je sada jasnije sta se tu i kako radi… Znaci duboka zabokrecina iz titovog doba

Ana
Gost
Ana

Odlična analiza koju sam pažljivo i sa uživanjem pročitala do poslednjeg slova iako nisam pravnik. Volela bih više ovakvih tekstova na sajtu. Takođe smatram da ako je DJB za bojkot izbora u tom slučaju treba besomučno da obrazlaže svoje razloge za takav stav, a da pusti druge koji možda imaju drugi pristup (PSG na primer) da se bore na način na koji oni smatraju da je najbolji.

Andrej
Gost
Andrej

Poštovani Vojine,
Tekst Vam je odličan. Vi ste valjda prvi pravnik u nekoj političkoj partiji koji nije tu isključivo zarad esnafskih interesa. To je opšta pojava u političkim partijama Srbije, da su odbori stranke tu da se očuvaju uski esnafski interesi – pravnika, lekara, profesora i nastavnika, filmadžija. Da se slučajno ne bi desilo da stranka počne da radi u demokratskom interesu građana i da esnafima ukine državne apanaže i monopole. Bravo! U odborima stranaka ne treba da budu većina oni koji dotične usluge nude, nego oni koji ih koriste, jer je njih daleko više. U odboru za školstvo – roditelji i studenti, u odboru za zdravstvo – pacijenti, u odboru za kulturu – konzumenti kulture. Itd. A u pravosudnom odboru oni koji pravosudne usluge koriste, a ne oni koji ih nude.