Ауторски текст Путокази

Чаршија и култ личности

Политика има једну добру или лошу али непроменљиву особину: мора бити персонализована. Неки људи врше неке послове, налазе се на неким фукцијама, врше или не врше неке радње, доносе добре или лоше одлуке, играју улогу која им је намењена или које су се ко зна како докопали. Називамо их политичарим као што и све који свирају, са слухом и без слуха, зовемо музичарима и понекад музикантима, мада од њих не зависи хлеб наш свагдашњи.

Политичари постоје, налазе се на свачијим уснама и у свачијим мислима, а сваког часа могу престати да постоје. Укратко, пасти с власти. Али, пошто су нам неки политичари важнији од свега, и од нас  самих, измишљају се разни начини да се избегну ти неприродни догађаји који неке тамо демократије сматрају обавезом: промене власти и политичара.

Шта ако наш изабрани политичар мора остати докле му се хоће, док смо спремни да му служимо као појединци и као народ? Глас народа је глас бога, у овом случају глас једног политичара који у себи носи све друге гласове, све тонове и целу хармонију друштва.

Један од поузданијих начина да се умртви сменљивост политичара, као и све друго, од друштва и његових слојева, преко економије, науке и уметности до државе, војске и полиције, јесте култ личности. Предмет култа више није само политичар и просто човек који ради свој посао, он је више од тога и тек нешто мање од свега, полубог на земљи по којој одавно не ходају богови, светац и демон у истој личности.

Култ личности није наша измишљотина али га почесто примењујемо, углавном кад не треба. Примењује се периодично на свима нама. Два последња, која смо некако преживели, не би успели до те мере нити би трајали тако дуго да није било чаршије и ситних и крупних користи које су чаршинлије овако или онако извлачили из њих.

Први је Титов култ. Настао на „иманентној логици револуције“ и као последица практичне примене „демократског централизма“ – партија преноси власт на централни комитет, централни комитет на политбиро, а политбиро на првог међу једнакима – тај култ није био чисто беградски нити се ширио само из Београда у коме су се налазиле све институције власти и окамењени мозак једнопартијских догми.

Тито је био становник главног града и Белог двора, али је унаточ томе био посвуда, у главним градовима република, у градовима који су носили његово име, на Брионима и у Карађорђеву, и у кућама које су га чекале широм Југославије. Каменим словима био је исписан на планинама. Његови портрети гледали су нас са свих званичних зидова међу којима смо боравили и са зидова многих приватних кућа и станова.

Али без оданости и мрављег рада београдске чаршије не би постао толико велики, пресудан, безмало фараонски. Тито је  чаршији презриво допуштао да ровари и да шапуће своје буновне приче, али је држао далеко од себе и од власти. Није је „испоштовао“. Зато је у њој добио више гласних непријатеља и критичара после смрти него игде другде. Већину сачињавају његови бивши следбеници или њихови потомци.
Култ Слобе Слободе је, за разлику од Титовог, чисто београдски и самим тим егземпларно чаршијски производ.

Био је састављен од остатака Титовог култа, од отпадака историјских фантазама, од збуњујућих пропагандних слогана, од контрадикција и сањарија слуђених, од комада личности из српске историје, од старинске магије и паганских веровања, од пресних лажи, неуких претпоставки и општег незнања, од импулса самоуништитељског нагона. У тој мешавини свега и свачега да се препознати сакупљачки, имитаторски и нихилистички дух чаршије, неспособне да ствара.

Јер, тај крпеж почео им се распадати пред очима чим је пуштен у погон и сукобио се са стварношћу која није нимало личила на застареле визије академика и опијумске снове чаршинлија.

Пети октобар двехиљадите уклонио је фантома, а следбеници су и ученици, распоређени у опозицији, наставили његову политику нешто друкчијим средствима и са једним саборним слоганом „Оно што се десило није се десило“. Који су касније променили у „Оно што ће се десити неће се десити“.

И то су применили доследно и са неоспорним успехом: дужи је списак онога што су спречили него онога што су омогућили.

Слоба Слобода је испао из српске стварности, неочекивано као што је у њу упао. Било га је превише и предуго, тринаест пресудних година, и одједном га није било. Преселио се у подсвест домаћих Срба колико и оних у расејању. Шта тамо ради? Питајте себе.

По паду Слобе Слободе чаршија је стрелимице променила страну, као и неколико пута раније. Победу милонске масе на улицама, углавном из провинције илити презрене паланке, прогласила је својом политичком акцијом и тријумфовала чим су се учесници протеста разишли.

Уместо поред или близу власти, неким чудом чаршија се нашла на власти преко неколико својих представника чије земне остатке и данас можете наћи у медијима. Верна својој улози у оквиру нације, покушала је направити два-три ходајућа култа за привремену употребу. Ниједан јој није пошао за руком, те наврат-нанос скрпљене направе просто нису функционисале.

„Човек који носи име свога села“ био је непокретан, лењ и неспособан и није се могао мењати на боље ни на горе, био је и остао је лице без осмеха и тело без душе. Његов наследник, „син философа Љубе“ и „момак из краја“, био је празан, без личности и без особина и прилагођавао се свему као пластелински манекен, али је глупошћу и корупцијом себе, чаршију и државу довео на ивицу пропасти.

Тачније речено, на домак руке новог „недовршеног диктатора“ – Слободан је био први и остао је модел за настављаче – који ће себе поставити на власт, разметати се коју годину и потом изненада пасти од првог дашка озона. Ако се у променљиве климатске прилике код нас не умешају руска магла и сибирска зима.

Видосав Стевановић

Повезани текстови:

Видосав Стевановић – Биографија

Чаршија и политика

Доста је било

Доста је било

Оставите коментар

5 Коментарa на "Чаршија и култ личности"

avatar
2500
Сортирајте по:   најновији | најстарији
Миле
Гост
Миле

„Човек који носи име свога села“ – кад аутор овако почне а онда изређа епитете лењ и слично сем што показује како мало зна и још мање разуме (а са таквом четвртасто боксерском главом и покојни Тијанић је појавом деловао као интелектуалац за овог), потврђује да код нас нема разлике између „пиљара и писца“. Басара у својим лоботомијама макар има шарма а и сам вероватно зна да лупета и претерује рад параде а и пише за новине који макар део прихода стичу од продаје забаве, те се маните оваквог површног скрибомана. Иначе ћу изгубити сваку жељу да вас подржавам, јер ако га објављујете ни ви ништа не разумете и све се код вас своди на мало пиљарске аритметике на ћошку папирнате кесе, онако на лакат.

поздрав

Тадија
Гост
Тадија

Годподин Миле, сложио бих се са Вама да ме не копка питање: зар сте сумњали да „доста јебило“ може бити ишта озбиљније од самог грозоморног имена, ма како га растављали на слогове!
Имао бих разумевања за Вашу подршку овима који само желе „да сјаше Курта…“, а то је тачно јер ни једну нову идеју нисам видео од истих од кад су се формирали.
Када се појави неко ко ће ценити и волети државу и радника (и ратара/сељака) једнако, који ће се залагати за основе које значе живот и одржив опстанак, државе и нације, гласаћу за исте са обе руке. Ови који у самом наслову псују по свему, не верујем ни колико је црно испод нокта!

Tanja
Гост
Tanja

Gospodine Tadija,
a kakve vi to epohalne „ideje“ ocekujete da procitate na ovom sajtu?Sto bi Sasa rekao-topla voda je izmisljena,
samo dobra resenja u uredjenim zemljama treba primeniti u nasoj, naravno uz svo uvazavanje razlika i posebnih okolnosti
u nasoj zemlji, inace ce biti veca steta nego korist.Mozda niste dovoljno pratili,ali zalaganje za osnove koje znace zivot i odrziv opstanak drzave i nacije, kao i postovanje za drzavu,radnika i seljaka,najpre ste u zalaganjima DJB-a mogli pronaci.
I da, u medjuvremenu, dok vi ne glasate, i ne verujete nikom, o nasim zivotima odlucuju Vulin i Vucic,naciji se ispira mozak lazima, sundom i kicom na televizijama sa nacionalnom frekvencijom a najcitaniji pisci su Jelena Alimpic-Bacic,pre svega zbog toga sto je prethodno bila voditeljka na Pinku.Nisam je citala,dobro je da se ista i cita,nego da se bulji u Zadrugu i Parove.S druge strane,Vidosava sam citala,no nisam povezala da je to taj Vidosav,doduse samo jednu knjigu „O mestima tuznim i dubokoj noci“,slepa Marija i njena komsinica Marta,tesko i sumorno, ali dobra knjiga.Covek je pisac,DJB je kritikovan da nema nikoga od poznatih da ga podrzava,pa eto vam sad, jedan od najznacajnijih spskih pisaca, ali ne, opet vam ne valja.
Ne svidja vam se lula i cigara,vazi, a osiromaseni uranijum je cool.Samo napred DJB, najbolji ste, i vratite nam Sasu,
kad se pogleda ova vasa stranica,svih ima, samo Sase nema.I jos jedno podsecanje,again and again,zaboravili ste da su Sasi i njegovom timu u Ministarstvu privrede bile ruke u ćupu,a iz tog ćupa posle njihovog odlaska iz Ministarstva nista nije falilo, to jest da da su hteli da kradu i muljaju kao svi ostali,sto bi vi rekli „sa obe ruke“, verovatno bi jos uvek bili u istom Ministarstvu.Ne verovatno,sigurno bi bili

Ana
Гост
Ana

Tekstovi i razmišljanja Vidosava Stevanovića mogu da vam se ne sviđaju, ali on je jedna od naših najboljih živih pisaca (ako ne i najbolji, usudila bih se reći), ali vi verovatno niste nijednu njegovu knjigu pročitali.

Миле
Гост
Миле

Драга Ана,
ја коментаришем колико видите његов текст а не његов књижевни опус, за који је тачно да сам својевремено купио и прочитао неколико страна па бацио за разлику од Басаре од кога сам одустао после неколико књига. А шта може бити у овом тексту „маестрално“ и мислено у бахаћењу са именом села, лењошћу – иживљавању над особом за коју знам да није била ни лења, ни плитка, све напротив, захваљујући његовом стратешком решењу Устава и политике неутралности Србија је још увек на површини у овој стихији догађаја. Боље се питајте какво је то нама друштво могуће. Опус овог писца колико вам год драг, може бити право да се пита пре него један керамичар, али не може бити покриће за изнето, напротив било би за очекивати да буде одговоран, што и констатујем а ви тражите типичне шипарачке изговоре – да и ја мало будем личан. Да додам, више вам нећу одговарати.

поздрав

wpDiscuz