Ауторски текст Путокази

Чаршија, легенде и митови

Чаршија ништа не производи, не ствара, не унапређује. Чаршија је за одржавање постојећег стања, за конзервирање овог тренутка, за прошлост која ће спречити садашњост да постане будућност. Можда је то негде другде немогуће, али код нас се дешава.

Али, у расподели задатака, обавеза и задужења између власти и народа, у чему чаршинлије непрестано учествују на штету друге стране, чаршија има своје послове које мора обавити. Иначе ће престати доток новца, титула, положаја, награда, привилегија и поштовања свих осталих.

Први посао је преправљање и дотеривање легенди. Други посао је одржавање митова.

Легенде и митови ће, једном створени и спремни за употребу и за злоупотребу, бити проглашени за народне, за националне, надсрпске и свеопште, постаће чист израз националног бића и оно јединствено и само наше што нас, међу нама буди речено, чини најбољима на свету.

У разговору се може додати, ако говоре чаршијска уста и слушају чаршијске уши, да нас то што смо најбољи ставља на тешке муке: понекад морамо бити најгори или бар гори од суседа. А то је, с обзиром на окружење, почесто безизгледан посао.

Преправљање и дотеривање легенди је у неку руку модернизаторски посао ако се не схвати да се нешто догађа уназад. Легенде су из деветнаестог века, ако не рачунамо оне, такође старинске и застареле, које им је требало придодати током читавог двадесетог века.

Чинило се да је комунизам прекинуо то понављање истог и да ће се многе ствари променити. Само се чинило. Револуционари, који су се тиме хвалили и поносили, а можда су у то и веровали, преко ноћи су постали ситни сопственици, малограђани и већином добре чаршинлије. Деведестих година комунисти су прихватили идеологију својих противника, чаршија је оберучке прихватила све њих.

Без обзира што су наизглед вечне и коначне, неопходно је периодично освежавање и осавремењивање легенди што је прилика за десетине и стотине експерата, зналаца свега и свачега, ерудита и полихистора, рођених патриота и родољуба опште праксе. Укратко, пропаганиста од сваке руке.

Стални рад на митовима и лакши је и тежи истовремено од рада на легендама, сложенији је и пружа више прилика, не спада ни у једну познату дсциплину и нема граница.

Треба спојити модерну српску државу која има тек два века, по неким злим гласовима ни толико, са свим претходним стварним или измишљеним облицима државности и народности, преко тамног доба робовања под Турцима и славног средњег века до већ отрцаног доласка Словена на Балкан. То знају и врапци на грани, деца у школи и сви пензионери.

Ако имагинација послужи, треба продрети до винчанске културе, те наше заборављене и скривене Атлантиде. Или још дубље у таму прохујалих векова коју ће једног дана расветлити бакље наших самородних генија.

До рецимо капиталног открића коме се зачудо нико не диви: наши преци су преци свих народа, раса, племена, заједница, језика и култура.

Пошто бављење овим делатностима, ако се препусти онима који се њима приљежно баве, може испасти само поигравање са слободним саставима и летовима разигране маште, актуелне власти и они који плаћају принуђени су с времена на време упутити чаршинлије на конкретније занимације, ако већ сами нису схватили шта им је чинити.

Срећом по дует власт-чаршија и по њихову симбиозу, непоремећену до дана данашњег, обе стране без речи и објашњења, безмало телепатски знају шта им је радити и шта се подразумева да се не ради.

Треба хвалити политичаре који су на власти и политику коју воде ма колико била нејасна, тетурава и пуна скретања због непријатеља који будно прате шта радимо и кад ништа не радимо. Утолико више. Јер да је та политика јасна, чврста и одређена показивала би видљиве резултате.

Истовремено треба кудити и оговарати политичаре који су на власти и њихову политику, ма каква да је, особито ако случајно скрене у добром правцу, али тако да се не нашкоди ни онима који су куђени ни онима који куде. Патетично, звучно и празно, уз обавезну употребу речи народ.

Досадашња искуства или колективно чаршијско памћење показују да је најбоље и најпробитачније хвалити и кудити о истом трошку, уз сталну бригу да и похвале и покуде стигну где треба и до кога треба, пред праву личност и у праве уши. Иначе…

Легенда и митова има подоста, из свих области и за сваку врсту употребу. Херојских, војних, научних, уметничких, спортских, прехрамбених, религиозних, градских, сеоских, историјских, актуелних, партијских, локалних, регионалних и такорећи планетарних. Свако их користи како му одговара али према тренутној цени драге му легенде или корисног му мита.

Пошто све легенде и митови долазе из истог извора и теже истом циљу, због масовне употребе догађа се да се побркају, погрешно употребе, криво протумаче или претворе у нешто сасвим друго. Два свежа примера су пред нама, да не кажем и у нама.

Тито и Слоба Слобода разликују се и по томе што су на разне начине прављени и у чаршији двоструко коришћени. Тито, чаршијски полупроизвод, прво је био легенда, потом стабилни култ личности, најзад је постао негативан мит који слаби. Слоба Слобода, чист чаршијски производ, најпре је, на почецима своје власти, подвргнут процесу стварања култа личности. Није успео претворити се у легенду јер је превише тумарао лево-десно, нити је после смрти у међународном затвору постао мит.

Гласина да је жив, да се крије у Москви и да чека свој тренутак повратка и не изазива пажњу ни таблоида.

Сличност међу сећањима и подсећањима на њих двојицу, који су само остаци некадашњих легенди и митова, јесте једино у томе што их се чаршија данас обојице одриче. Првог с бесом, мржњом и сујеверним страхом, другог равнодушно и некако на пола уста, уз слабашне гласиће који повремено траже његову рехабилитацију.

Како ствари сада стоје, чаршија их обојицу не признаје за своје. Неће да има никакве везе с њима. У том погледу невина је и безгрешна као удавача која чека новог просца, нову легенду, нови мит и, ако буде среће и здравља, нови култ личност.

Видосав Стевановић

Видосав Стевановић

Коментариши

Кликни овде да поставиш коментар