Источна Србија

Да ли је могућ живот у Зајечару?

Који су елементарни услови за живот?

Вода, храна, ваздух.

Да ли ми у Зајечару имамо те основне услове за егзистенцију? Хајдемо редом.

Сви се сећамо целе приче око чесама у Зајечару. Група људи се организовала да заштити Зајечарске чесме и добар број нас је скочио да подржи једну исправну идеју. Иако сам упозорена на време да ти људи имају неке друге намере осим заштите општег добра ипак сам била у шоку када сам сазнала да су се прикључили управо онима који су тај проблем и створили. Управо је монструозно то што су учинили, јер су практично уништили сваку могућност даљих грађанских иницијатива, јер ко ће после овога поверовати у искреност било које акције. Зајечарске чесме су сада безбедне, док неком не падне на памет други начин да их искористи.

Али да ли су заиста безбедне? Оно о чему се мало прича је чињеница да се врше рударска истраживања на Краљевици и Лубничком брду. Фирма Nevsun Resources има право на 100% експлоатације будућих рудника бакра и злата у нашем крају. Пројекат Тимок обухвата горњи и доњи ток Тимока и протеже се од Бора до Зајечара. У горњем делу је експлоатација већ почела, а у доњем се још врше истраживања. Није познато како ће се бушити и да ли је та фирма обавезна да води рачуна о заштити животне средине. Зна се да ће се бушити до 2км у дубину, а како ће то утицати на подземне воде и само земљиште – да ли се неко уопште брине?

Ако је постојање огромног рудника у непосредној близини Зајечара добро зашто то не објаве на сва звона? Наводно је у питању друго највеће налазиште бакра и злата на свету.

Преко земљишта долазимо до приче и о храни. Колико је наш сељак обавештен шта је то чиме храни своју стоку и прска своје њиве? Ако погледате храну која стиже на нашу пијацу уочава се велика једнообразност понуђених производа. Све је мање аутентичних произвођача, а храна садржи толико пестицида да није више за људску употребу. Нису криви сељаци што желе да зараде када и не знају шта је то тачно што гаје. Нема задруга, па немају ни где да се обавесте нити да пласирају своју робу.

И стижемо до ваздуха. У неформалном разговору сам обавештена да је инциденција плућних болести ове године повећана за 70%. Јавна је тајна да најсиромашнији слојеви друштва ложе на камионске гуме и иверицу. У том поступку се у ваздух ослобађају канцерогене материје, што, верујем, ови људи не знају. Велики број домаћинстава се искључио са градског даљинског система грејања не могавши да издвоји и по 20 000дин месечно за, често, недовољно добро грејање. Неки од њих се греју на струју, а у зградама које имају могућност прешло се на дрва и угаљ. Зато последњих година имамо прилику да уживамо у “маглама Лондона“ шест месеци годишње и да слушамо објављене анализе како је са нашим ваздухом све у реду. Живо ме интересује где су вршена та истраживања, пошто ја и моја породица без бициклистичких маски не излазимо на улицу када падне мрак од октобра до априла. И срећни смо што смо могли да их набавимо.

Дакле, да ли је могућ живот у Зајечару? Без обзира колико новца поседовали, да ли је могуће живети у граду у коме не знате шта једете, шта (и докле) пијете и какав ваздух удишете? Да ли вам је заиста свеједно шта уносите у себе? Мени није. Доста је било!

Аутор: Наташа Јовановић Ристић

Ознаке
ДЈБ Зајечар

ДЈБ Зајечар

Оставите коментар

Будите први да коментаришете!

Обавести од
avatar
2500
wpDiscuz