Ауторски текст Косово и Метохија

Да ли је у Србији теже променити чарапе или Устав?

У домаћој јавности су се појавила опречна схватања у вези са променом важећег Устава Републике Србије и то дела који се односи на његову преамбулу, како треба тумачити члан 203. Устава Републике Србије који регулише начин његове промене. Прецизније, појавила су се супростављена схватања о томе који услови морају бити испуњени за успех уставног, односно републичког референдума за промену Устава.

Овоме је у великој мери допринела употребљена формулација уставотворца у члану 203. став 8: “Промена Устава је усвојена ако је на референдуму гласала већина изашлих бирача”. У вези са тумачењем ове одредбе издвојила су се два супростављена мишљења.

Према првом мишљењу, за успех републичког референдума довољно је да на референдуму гласа већина изашлих бирача независно од броја уписаних бирача у бирачки списак. Према другом мишљењу, претходно наведена формулација се може употребити само за утврђивање резултата референдума, док је за пуноважност републичког референдума потребно да буду испуњени услови прописани чланом 24. ставом 1. Закона о референдуму и народној иницијативи, односно да на референдуму гласа више од половине бирача уписаних у бирачки списак.

Овде се поставља питање, ко је у праву, тј. како протумачити претходно наведену уставну одредбу?

Пре свега, да бисмо исправно протумачили било коју правну норму морамо да покушамо да размишљамо као њен творац и да узмемо у обзир друштвене околности које су постојале у време доношења правне норме. То је једини исправан начин да би могли да утврдимо прави циљ правне норме као и да утврдимо које друштвене вредности и интересе она штити.

Пођимо од првог схватања. Уколико би овакво тумачење уставне норме било исправно онда би могли доћи до апсурдних ситуација. На пример, замислите ситуацију да се на расписаном референдуму одазове само један бирач. У таквом случају један бирач би могао да одлучи о судбини, тј. о успеху референдума.

Уколико би тај један једини изашли бирач гласао потврдно за промену Устава, онда би могли да кажемо да је промена Устава потврдјена са већином од чак 100 процената! Према оваквом тумачењу, оваква промена Устава би била легална, али да ли би била легитимна? Наравно да не би.

Легалност и легитимност представљају две стране једне медаље. Уколико је нешто легално то не значи самим тим да је и легитимно. Право без легитимности губи своју друштвену вредност и постаје само себи циљ, а када се то деси онда једно друштво улази у правну зону сумрака.
Иако се могућност да на референдум изађе само један једини бирач своди на теорију и то пре свега на „веровали или не“, суштина је да истински легитимитет промене Устава у делу који се односи на преамбулу, начела, уређење власти, људска и мањинска права и слободе, може постојати само у случају када је промена Устава потврђена референдумом на којем је гласало више од половине бирача уписаних у бирачки списак. Свака друга могућност је нелегитимна и представља илузију легитимитета.

Такође, оваквим тумачењем потребних услова за пуноважност републичког референдума за промену Устава се републички референдум изједначава са саветодавним референдумом, категоријом регулисаном Законом о локалној самоуправи, статутима јединица локалних самоуправа и Законом о територијалној организацији Републике Србије што је апсолутно недопустиво.

Наиме, путем саветодавног референдума се грађани изјашњавају рецимо о оснивању нове општине. За успех саветодавног референдума није битно да на референдум изадје већина бирача уписаних у бирачки списак, али исто тако, саветодавни референдум није обавезујућег карактера.

Тумачење уставне одредбе о промени Устава на горе поменут начин је и нелогично. Уколико је уставотворац предвидео отежану процедуру по којој се подноси предлог за промену Устава у делу који се односи на потребну већину за усвајање предлога за промену Устава, односно акта о промени Устава (две трећине од укупног броја народних посланика), као и дефинисањем случајева када се промена Устава мора ставити на потврдјивање референдумом од стране грађана, зашто би онда ико могао помислити да је уставотворац желео лакше услове у погледу потребне већине за успех референдума?

Навешћу још један разлог због чега сматрам да је овакво тумачење наведене уставне одредбе у погледу потребне већине за пуноважност референдума бесмислено и уједно ћу једним на, први поглед баналним, примером појаснити помало збуњујући наслов овог текста.

Сигуран сам да сте се запитали какве везе имају Устав Републике Србије и чарапе? Замислимо ситуацију да желимо да обавежемо све грађане Србије да у будућности користе само чарапе зелене боје. На пример, проценили смо да је ношење чарапа зелене боје од виталног значаја за изградњу друштвене свести, јавног морала и заштиту националних интереса и да желимо да донесемо Закон о обавезном ношењу зелених чарапа како би обавезали све грађане да у будућности користе само чарапе зелене боје.

Уколико би ово питање изнели на републички референдум тада би за утврђивање резултата на референдуму и за његову пуноважност морали да буду испуњени услови прописани Законом о референдуму и народној иницијативи, што значи да би за ово питање морало да гласа више од половине бирача уписаних у бирачки списак.

Шта је поента овог примера, питате се? Управо овај баналан пример „зелених чарапа“ указује на сву бесмисленост тумачења услова за пуноважност референдума за промену Устава у смислу да је небитан укупан број бирача уписаних у бирачких списак.

Даље, то значи да уколико се распише републички референдум за разматрање било ког питања, ма колико нам се то питање чинило бесмислено, да су потребни да буду испуњени строжији услови него што је то случај са референдумом за промену Устава.

Закључујем да нам заговорници прве теорије поручују следеће: да уколико желимо да променимо Устав, најзначајнији правни акт једне земље, камен темељац целокупног правног система, да су нам потребни блажи услови у погледу референдума (већина бирача независно од броја изашлих) него што је то случај са неким другим питањем.

Ово је не само бесмислено и нелегитимно, него и у потпуној супротности са духом права и заштитом друштвених интереса.

Заговорници друге теорије у односу на став по питању независности наше јужне покрајине кажу следеће: уколико би неко желео да призна независност Косова и Метохије, то не би могао да учини под постојећим условима, а да не прекрши Устав Републике Србије.

Дакле признавање независности Косова и Метохије, захтева промену Устава и то у делу који се односи на прембулу (у делу да је Косово и Метохија саставни део територије Србије), али и у делу који се односи на заклетву председника републике – члан 114. став 4. Устава – Заклињем се да ћу све своје снаге посветити очувању суверености и целине територије Републике Србије, укуључујући и Косово и Метохију као њен саставни део, као и остваривању људских и мањинских права и слобода, поштовању и одбрани Устава и закона, очувању мира и благостања свих градјана Републике Србије и да ћу савесно и одговорно испуњавати све своје дужности.

Само у случају промене преамбуле Народна скупштина Републике Србије је обавезна да промену Устава стави на републички референдум. Да ли је лакше да се изврши промена устава са олакшаним условима или строжијим условима у погледу пуноважности референдума и у чијем интересу је лакша промена Устава, оставићу вас да закључите сами.

 

Павле Гашпар
члан Клуба за правосуђе ДЈБ
потпредседник ОО Доста је било – Земун

Доста је било

Доста је било

Оставите коментар

2 Коментарa на "Да ли је у Србији теже променити чарапе или Устав?"

avatar
2500
Сортирајте по:   најновији | најстарији
drug Luka
Гост
drug Luka

Mnogo je ovo komplikovano za obicnog gradjanina Srbije da shvati. Zna se definicija drzavnosti,zna se da je ona NEPROMENJIVA,zna se da vlada i presednik repunlike polazu zakletvu ustavu i stanovnistvu republike Srbije da ce svojim cinenjem cuvati suverenitet i integritet Srbije i svako dobro u interesu stanovnistva. U slucaju svega suprotnog tu je ustavni sud,oponent vladajuce garniture,vrhovni tuzioc,policija i vojska. O tome netreba RASPRAVLJATI,, zar ne ?
Narod interesuje siguran zivotni prostor,pozitivan ambijent i socijalna sigurnost,a komplikovanu politiku ostavlja Vama za parlament.

Laza
Гост
Laza

U slucaju zelje da se prizna nezavisnost Kosova, pored navedenog potrebno je promeniti jos jedan clan, i to Član 182: Republika Srbija ima Autonomnu pokrajinu Vojvodinu i Autonomnu pokrajinu Kosovo i Metohija. Suštinska autonomija Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija urediće se posebnim zakonom koji se donosi po postupku predviđenom za promenu Ustava.

wpDiscuz