Правосуђе Преносимо

Да ли нам је потребан Уставни суд?

Преносимо вам блог Миодрага Мајића, судије Апелационог суда у Београду, о Уставном суду.


Недавни избор судија Уставног суда, актуелизовао је дугогодишње сумње јавности у ову институцију. Начин избора али и биографије и повезаност са политичким странкама одређених кандидата, још једном су узбуркале страсти и створиле додатне недоумице када је о правном систему и његовој заштити на овим просторима реч.

ustavni-sud

Међутим, чини се да већина критика овога пута проистиче из недовољног познавања природе институције коју смо попут многих других, копирајући германски модел, у систем укључили још 1963. године. Јер, Уставни суд је по самом Уставу дизајниран као политичко, пре него судско тело, као што би, на први поглед, његов назив неупућенима могао да сугерише. Не треба се, стога, чудити што и процес избора судија Уставног суда, за разлику од осталих судијских избора, представља нескривену, овога пута и нормативно утемељену политичку трговину. Наиме, сам Устав предвиђа да избор десет од петнаест “делилаца уставне правде” са међусобно размењених листа, врше председник Републике и Народна скупштина. Јасно је да, стога, чак ни одредница о “истакнутим стручњацима” која се у Уставу помиње, у реалним условима не значи много више од промулгације “пожељног бонуса”, уз неизоставну политичку допадљивост кандидата.

Другим речима, још од 1963. године до данас, овде се озбиљно није ни могло поставити питање да ли је Уставни суд политичко тело. Он то свакако, већ по самом Уставу, јесте. Једино питање које је оправдано поставити гласи: да ли је у том погледу нешто потребно мењати?

Но, у разматрању наведене дилеме и евентуалном отварању сугерисане дебате, потребно је учинити и додатне назнаке. На првом месту, треба имати на уму да политизација уставног судства никако није домаћи бренд. Иако смо током претходних деценија и овде, као и код других преузетих модела, показали одређену дозу инвентивности (ангажовање неправника па и осумњичених лица…), ваља знати да су и у упоредном праву уставни судови све само не од политике независни органи. У већини система на Континенту који познају уставно судство засновано на келзенијанској идеји, судије махом бирају политичка тела (парламент, председник, влада…) а критике руковођења идеолошким преференцијама уместо правничким аргументима, ни у овим системима не изостају.

Међутим, приговор политизације постаје посебно значајан и захтева позорност, ако је Уставни суд, као што је то код нас случај, изворну надлежност контроле нижих нормативних аката (тзв. надлежност “негативног законодавца”), у међувремену проширио и на контролу одлука редовних судова па и Врховног касационог суда, као још увек, по Уставу, највишег органа судске власти.

Наиме, под утицајем првенствено Европског суда за људска права, који је тражио начине за растерећење од све већег броја предмета, и жеље за добијањем “поена” на путу ЕУ-интеграција, након што је Уставом уведена могућност изјављивања уставне жалбе, Уставни суд је сопствену надлежност по овом правном средству проширио и на одлуке редовних судова. Изричито проглашавајући неуставном одредбу Закона о Уставном суду која је прокламовала супротно, Уставни суд је 2013. године, судећи “у сопственој ствари”, и формално широм отворио врата веома дубиозној конструкцији у иначе нестабилном домаћем правном поретку.

Тако су од тог момента и изричито поставке Устава о јединству судске власти (чл. 142. ст. 1.), њеном припадању судовима опште и посебне надлежности (чл. 143. ст. 1.) те Врховном касационом суду као највишем суду у Републици (чл. 143. ст. 4), и поред упињања судија Уставног суда да нас увере у супоротно, озбиљно доведене у питање. Уставни суд који, дакле, није ни замишљен као судско, већ као правно-политичко тело, постао је у суштини и суд највишег степена који, у било ком моменту, позивајући се на “стразбуршке стандарде” о људским и мањинским правима, може поништавати одлуке редовних судова, па и највишег – Врховног касационог суда.

И ту је настао, и до данас опстаје, по схватању аутора ових редова, најзначајнији проблем када је о овој институцији реч. Проблем који намеће питање: да ли нам је потребан овакав Уставни суд?

Јер, и поред уверавања заговорника постојања “малог Стразбура” у Србији, па и чињенице да је један број “стразбуршких пацки” предупређен, лако ћемо доћи до закључка да је читава идеја, макар формално прокламоване судске власти и независности судова озбиљно доведена у питање у ситуацији у којој доминантно политички орган, може поништити било коју судску одлуку! Поред тога, потребно је имати на уму да судије Уставног суда немају ни остале судијске прерогативе (попут сталности функције), али, што је још значајније, ни било какву институциону ни инстанциону контролу. Њихове одлуке, барем у домаћим правним оквирима, не могу бити довођене у питање! Уставни суд тако постаје посебна, готово неограничена правно-политичка власт, ван оквира постојећих и признатих грана власти!

Шта би могло бити решење?

Начелно, чини се да постоје три могућности.

Најпре, могуће је ствари оставити онаквима какве јесу, односно ништа не мењати. Статус qуо би подразумевао препуштање Уставном суду постојећих прерогатива и начина избора његових чланова. У таквим околностима, све чешће, уверен сам, бићемо сведоци контроверзних одлука, али и неконтролисаног политичког јачања и ширења надлежности ове институције. По природи ствари, као што је то већ био случај, судије Уставног суда ће преузимати један по један део надлежности у фрагилном српском правно-политичком простору. Слабљење Врховног касационог суда али и осталих судова, до којег је нарочито у претходној деценији долазило, погодоваће оваквом развоју ствари, тако да ће напуштене “територије јурисдикције” све чешће постајати “плен” хипертрофираног Уставног суда. Са друге стране, паралелно са овим преузимањем надлежности, бићемо сведоци даље импотентности институције када је реч о решавању осетљивих правно-политичких питања. Начин избора и доминантни утицај политичких структура онемогућаваће било какву слободу и инвентивност судија задужених од стране представника одређених политичких идеологија. Овакав “правно-политички командни центар”, биће свакако и даље пожељан плен сваке нове политичке гарнитуре.

Другу могућност би представљало решење према којем би надлежност Уставног суда поново била ограничена, по узору на изворни келзенијански модел (Уставни суд као “негативни законодавац”). У таквим околностима, свођењем у оригиналне оквире, политички карактер овог органа био би мање штетан и лакше прихватљив, али би и даље постојао проблем поделе надлежности у односу на редовно судство, као и проблем успостављања ефективних механизама заштите права грађана, који би превенирали поступке пред Европским судом за људска права.

Последњу могућност представљо би радикални заокрет у односу на постојеће стање, који аутор већ дуже време, (додуше стидљиво, свестан потенцијалних отпора), заговара. Мишљења сам да би најадекватније решење представљало потпуно одустајање од постојећег концепта уставног судства као одвојене категорије. Тачније, залажем се за разматрање опције према којој би дошло до спајања Уставног и Врховног суда под окриљем јединствене институције која би објединила обе врсте надлежности. Врховни суд Републике Србије имао би у таквом концепту надлежност и над оценом уставности аката али и друге прерогативе који тренутно припадају Уставном суду, укључујући и надлежност над одлучивањем по уставним жалбама. Посебно одељење највише судске инстанце бавило би се уставно-судском материјом, повративши ингеренције највишег судског тела.

Уверен сам да би на овај начин било остварено више циљева. Судска надлежност била би враћена судовима, чиме би, макар на нормативном плану, били омогућени заокруживање и недељивост судске власти. Судска власт би припадала судијама, које су, макар формално, биране као судије а не као политички представници осталих грана власти.

Са друге стране, овакво решење вратило би постепено и изгубљени углед и значај Врховном (касационом) суду, који су преко потребни друштву које се налази на дугом путу борбе за успостављање ове гране власти. Снажан Врховни касациони суд могао би, тек након успостављања пуне надлежности, постати симболом новог српског правосуђа и његове независности. Насупрот томе, стање “двовлашћа” у којем се тренутно налазимо, у будућности ће водити даљој деградацији највише правосудне инстанце али ће све чешће доводити и до тензија на релацији Врховни-Уставни суд.

Напослетку, овакав модел, на овим просторима, промовисао би и неоправдано запостављану идеју судије као тумача устава. Идеју према којој су судије дужне да, обављајући свакодневни посао, на првом месту воде рачуна о уставности, а не само правности на нижим нормативним нивоима. На дужи рок, уверен сам да би овакав приступ домаће одлуке учинио не само усклађенијим са Уставом, већ и правичнијим и сензитивнијим када је о правима грађана реч.

Доста је било

Доста је било

Оставите коментар

3 Коментарa на "Да ли нам је потребан Уставни суд?"

Обавести од
avatar
2500
Сортирајте по:   најновији | најстарији
nn
Гост
nn

Vi u Srbiji morate menjati mentalitet, navike, nacin delanja i organizovanja politickih organizacija, partija to sam ja, naj cesce se cuje, osnivam pokret ili pariju. Kad se odredjene osobe docepaju predstola, ni puskom njih ne mozete oterati, naj poznatija krilatica, ja sam vec 25. godina poslanik, tako brisi/pisi/prepisuj nema efekta kad odlucuju poglavari vec 25. godina.
Sustina svega je da njih ne interesuje, kao sto je jedna Schjora u predhodnom komentaru naglasila, depresija, letarigia, bezvoljnost, siromastvo, propadanje naroda.
Obuceni po evropskim standardima u prljavoj, zapustenoj, zaostaloj Srbiji ali bogatoj i lepoj, vozaju se Mercedesima, BMW-ima, okruzeni telohraniteljima,omerta.
Nema kod njih stida, gledam mafijoza u Armani odelu, dosao u selo kod Paora, Sremac onako po obicaju, sve po redu, supa, sarma, pecenje, knedle, i on raskopca sakov, da moze da bolje laze, daje izjavu za TV.
Kad su se izljubili, oprostili, seljak u prljavi svinjac, sa zataralom opremom na njivu, ovaj iz pokreta omerta u Mercedes, raportira sevu, klopa je bila izvrsna, spakovali su i za poneti, red je, mozda se nesto desi na autostradi, pa krmak ima sta pojesti.
Jednom drugom prilikom o naj novijoj prepisci sa jedmom novom omerta organizaciom, jos mi mi se muti u glavi od jucerasnjeg odgovora, vidim danas su u Cacku pohapsili 30 policajaca, mozda su to bili clanovi novonastale Cacanske omrte.
Eto tako,s brda s dola.

Lep pozdrav iz Alkmaar-a
Holandija

ps
nema razloga kontrolisati i zabranjivati/cenzurisat komentare, sloboda je naj veca ljudka vrednost, viva liberta.

Napiso sam Vi u Srbiji, jer ne mogu vise da se borim protivu vetrenjaca, veliki su izgledi da cu ono malo sirotinje u lepoj Srbiji prodati, i odtici u neke druge krajeve, gde je manje omerte.

Nikola
Гост
Nikola

Treba od 15 sudija ustavnog suda 3 da imenuje skupstina, 2 presednik, 7 visoki savet sudstva,po jedan udruzenje pravnika, advokatska komota i udruzenje sudija.

cviko
Гост
cviko

Predlažem da se u Srbiji sudovi u celosti ukinu,
jer se sve ostvaruje samo na osnovu sile jačega , otima se imovina , nekažnjena ubistva …,
nepoštovanje ugovora, nepoštovanje imovine, otimanje penzije i još mnogo toga.
Ako si privilegovan , kao jedna kasta u Srbiji, nema govora da neko na sudu može ostvariti svoja prava.
Pravda je nedostižna , sa mnogo ponižavanja, bezobrazno visokim raznoraznim taksama,
sa mnogo uvreda , kako od sudija , tako i od beskrupuloznih advokata.
Sudija apelacionog suda za moju suprugu je „činjenično utvrdila da je umrla“- ona je živa,
činjenično utvrdila da ima dvoje dece – koje nema,
činjenično utvrdila da njena majka nikada nije postojala.

wpDiscuz