Говор Здравство

Ђурић: Закон о биомедицински потпомогнутој оплодњи – недовољно искоришћена прилика

У Народној скупштини у току је необично квалитетна и културна расправа о Предлогу закона о биомедицински потпомогнутој оплодњи. Разлог је једноставан: посланици задужени за прављење нереда немају ништа паметно да кажу о теми и не учествују у расправи. Тек се пар пута неки од њих јави и покуша да се наметне неумесном пријавом повреде пословника, тек да би нешто рекао. СНС посланици минимално причају, углавном као на усменом испиту или осредњем симпозијуму из гинекологије, трудећи се да делују битно употребом медицинске терминологије.

Закон је кроз расправу наметнуо два важна питања:

  1. Сурогат материнство

Предложена је забрана сурогат материнства и овај поступак стављен је у домен кривичног дела. На овај начин жене којима је ова метода једина преостала солуција, ускраћене су за њу. Овакво решење је противуставно, јер се мушка неплодност лечи применом свих научно познатих метода, а у случају женске неплодности, ова метода стављена је ван закона.

Оправдање за ово је, по речима министра, неспремност државе да у овом тренутку уреди ову област и спречи злоупотребе.

У правној држави овакве ствари уређене су институтом Уговора о рађању за другога, који регулише могуће исходе овог поступка, нпр:

намеравани родитељи током трудноће одустану од преузимања детета и оставе га сурогат мајци (због развода, здравственог стања детета или из неког другог разлога);

сурогат мајка због везивања за дете, или из другог разлога, одустане од уговорене предаје детета намераваним родитељима;

злоупотреба сиромашних жена – нежељена комерцијализација сурогат материнства, итд.

Проблем под а) решава се рутински у земљама са уређеним правним системом у којем постоје и поштују се уговори и судови. Проблем под б) решава се нпр. дозвољавањем само оног сурогат материнства код којег се не користе репродуктивне ћелије сурогат мајке, већ јајне ћелије намераване мајке или жене донаторке, чиме се смањује шанса за психолошки проблем одвајања сурогат мајке од детета. Проблем под в) се елиминише забраном која се стриктно спроводи и санкционише у правном систему уређене државе.

У сваком случају, јавном дебатом, на пример на слободним медијима који не репризирају непрекидно једне исте серије, о овим темама се разговара. Грађани се информишу и ставови се развијају, па се постигне друштвени договор око уређења ових питања.

Суштина је да држава нема капацитета ни воље да уређује ствари. Требало је уз овај закон, а због овог питања, преуредити темељ српског породичног права по којем је законита мајка увек она и само она жена која је трудноћу изнела и дете родила и ниједна друга жена.

  1. Право донатора репродуктивних ћелија да буду анонимни стављено је испред права детета зачетог биомедицински потпомогнутом оплодњом да сазна своје генетско порекло

Овакво решење објашњено је жељом донатора. Испада да се српски грађани боје да ће и они и њихове породице бити прогоњени децом коју су “посејали” по лабораторијама, што делује комично.

И овде се види колико су важни медији и отворена јавна дебата.

Када би српски грађани веровали својој држави, они би знали да по закону који јака правна држава истински спроводи, донатори немају никаквих права и обавеза према детету зачетом њиховим донираним репродуктивним ћелијама. Знали би да своје родитељство на суду уопште не могу доказивати, све и да пожеле. Уз таква сазнања можда би одустали од инсистирања на анонимности, ако уопште и инсистирају и ако их је ико ишта и питао.

Овако, прешло се преко уставног права детета да сазна своје порекло, права које је садржано и у међународним споразумима које је Србија потписала. Прешло се преко свих психолошких последица које ова деца могу имати, знајући да држава зна ко су им генетски родитељи, али да је та информација за њих законом забрањена.

О одговорима министра на моје излагање не вреди трошити речи. Као да ме није слушао. А јесте. Дакле, није могао или хтео да разуме.

“Закон је био на јавној расправи”!? Да, али јако давно, у време када је Скупштина имала неки сасвим другачији сазив. Коректно би било рећи и колико квалитетних предлога је Влада у тој јавној расправи одбила.

“Закон је усклађен са породичним законом”!? Наравно да јесте. Нисам ни рекао да није. Забраном сурогат материнства је управо и усклађен. Да сурогат материнство није забрањено, породични закон би се морао мењати и предвидети ситуацију у којој мајка није искључиво жена која је изнела трудноћу и родила дете. За тако нешто требало је више капацитета у Влади, барем да се оствари сарадња са министарством правде и предложи истовремена израда овог закона и дорада оних закона који уређују породично и наследно право.

Али, не тражимо превише од наше Владе. Они су иначе стално у неким изборним кампањама.

Незрели смо као друштво за многа питања. Одговорност за то није на грађанима, него на власти. И на медијима. А они су под контролом власти. Што нас опет враћа на неодговорну власт.

Владимир Ђурић
народни посланик
члан покрета Доста је било – Нови Сад

Доста је било

Коментари

Кликни овде да поставиш коментар

  • Izvanredno današnje izlaganje i gospodina Đurića i gospodina Pavlovića u Skupštini. Odlična opaska da se država ne može samoproglašavati nesposobnom da sprečava zloupotrebe, ona između ostalog i zato postoji – da sprečava zloupotrebe u svim oblastima, to sam i ja napisala u nekim prethodnim komentarima koji su se izgubili “u prevodu” sa starog na novi sajt. Hvala što se zalažete za surogat materinstvo. Jedino bih volela da gospodin Pavlović objasni zašto smatra da je surogat materinstvo iz komercijalnih razloga nemoralno. Kada muškarac (barem u svetu) daje anonimno spermu za vantelesnu oplodnju, on za to dobije novac. Zašto je to moralno a surogat materinstvo iz komercijalnih razloga nije moralno? To zaista zalazi u domen diskriminacije.

    • Ja to vidim ovako: sama ideja o tome da ti neko drugi rađa decu svakako nije “skroz prirodna” i definitivno da izaziva velike moralne reakcije kod ljudi kao što možemo videti i po komentarima. Međutim, ako se kaže da to može biti dozvoljeno samo u slučajevima kad neko ne može da rađa (što bi moralo da bude kontrolisano) i da se takav “aranžman” sprovodi iz cilja da se nekome pomogne, onda sama plamenost tog dela prevazilazi moralne prepreke i po meni je to dovoljan razlog da se surogat majčinstvo pod tim uslovima dozvoli. Sa druge strane, ako bi surogat majčinstvo bio predmet “komercijalinih dilova” i želje da neko zaradi na tuđoj muci, onda sam svakako protiv toga. Naime, mora da se gleda širi kontekst, ne može samo da se kaže “pa to je diskriminacija” i da se sve dozvoli. Neke stvari prosto ne smeju biti predmet biznisa već čiste i nesebične plemenosti.

    • To nema nikakve veze sa “komercijalnim dilovima”, jer komercijalni dilovi spadaju upravo u domen zloupotrebe koja svakako mora biti sankcionisana. Niti ima veze sa zarađivanjem na tuđoj muci jer u ovom slučaju u prvom planu mora biti pomoć onima koji jedino tako mogu da ostvare svoju želju da postanu roditelji. Sporedno je da li će neko na tome da zaradi. Mora se prvo gledati cilj i svrha samog zakona a sve ostale stvari moraju biti u službi toga. To što ti Sale nazivaš “moralnom reakcijom” nije ništa drugo nego zatucanost i nedopustiva potreba da se drugim ljudima određuje da li će biti srećni ili ne. Civilizovan čovek ne bi smeo to sebi da dozvoli.

      Tako isto možeš reći da je i davanje sperme za banku sperme zarađivanje na tuđoj muci. Čista diskriminacija.