Ауторски текст Економија

Економске перспективе Србије

Србија је у економским проблемима од  далеке 1979. године. Цела декада осамдесетих година прошлог века била је декада стагнације. Деведесете године су биле године потпуне пропасти изазване распадом СФРЈ, санкцијама УН, историјски рекордном инфлацијом, као и НАТО бомбардовањем. Демократске промене 5. октобра 2000. требало је да донесу толико жељени преокрет у економском развоју и расту стандарда. До извесног побољшања је дошло, али далеко испод очекиваног нивоа.  Узроке слабијих економаких резултата  после демократских промена  треба тражити како у неизграђеним институцијама и неуспелим и спорим реформским процесима на унутрашњем плану, тако и у појави глобалне финансијске и економске кризе 2008, која је додатно уздрмала привреду Србије.

Непосредно после демократских промена истакнуте су оптимистичке званичне прогнозе да ће Србија већ 2007. године постати чланица ЕУ. Данас, десет година после тог зацртаног циља, Србија не само да није постала чланица ЕУ, већ извесно неће постати у догледно време. Међутим, чак и ако би пријем Србије у ЕУ био у скорије време, за неколико година, економска заосталост Србије за ЕУ, извесно, биће обесхрабрујуће велика.

Светска банка је ових дана објавила да Србији треба 50 година да достигне ЕУ. Ако би привреда Србије наставила да расте по просечној стопи од 3%, просечни ниво животног стандарда земаља ЕУ, просечни грађанин Србије би достигао тек за 50 година. Уколико би Србија удвостручила стопу економског раста и, као суседна Румунија, имала раст од 5 до 6%, тада би тај јаз био превазиђен за 20 година. Иначе за ову годину стопа привредног раста у Србији очекује се на нивоу од 2%, што је мање од просека земаља Западног Балкана, који износи 2,6%.

Дакле, кључно питање је да ли ће Србија у деценијама које следе имати ниске стопе раста које је воде у вишедеценијско велико заостајање у економском развоју у односу на просечни ниво развоја земаља ЕУ, или ће ипак успети да у веома оптимистичком року од две деценије, са високим стопама раста, достигне просечни ниво развоја земаља ЕУ.

Шта Србија треба да уради да би купила карту за европски воз. Посматрано на кратки рок, треба истаћи бар четири предуслова:

да одржи макроекономску и финансијску стабилност;
да обезбеди већи раст инвестиција, које треба, уместо садашњих 18%, да достигну 25% БДП;
да убрза реформе јавних предизећа, и
да унапреди ефикасност државне управе.
Ово су свакако мере текуће економске политике, међутим, за остварење  дугорочних стратешких циљева Србија треба да испуни бројне сложене и међусобно повезане услове, и то посебно:

развој стабилних институција које гарантују демократију, владавину права и поштовање и заштиту људских права и права мањина, и
развој тржишне економије способне да се суочи са притиском конкуренције унутар ЕУ и шире.
Развој конкурентске слободне тржишне привреде и уравнотежен динамичан раст захтева бројне  радикалне мере, ми ћемо овде указати само на неке од њих. Једна од њих је подстицање иновација, стварањем бољих веза изнеђу науке, технологије и предузетништва, као и раст капацитета за истраживање и развој с посебним усмерењем на информационе и комуникационе технологије. Поред иновација за динамичан развој значајно је и јачање извозно орјентисане привреде.  Србија је мала земља са недовољном домаћом тражњом, због тога она треба да извози око 60% свог БДП, како би захваљујући експанзији иностране тражње подстакла раст домаће производње.

Успешан економски развој у савременим условима је исто тако немогућ без одговарајућег образовања, које треба да обезбеди квалификовану радну снагу способну за велике изазове које доноси технолошки прогрес, посебно дигитална економија.

За развој привреде Србије значајно је и обезбеђење сигурности снабдевања енергијом. Оријентација на обновљиве изворе енергије, која у свету све више узима маха, треба да буде и циљ електропривреде Србије. Обновљиви извори су 2016. са растом својих капацитета први пут премашили годишњи раст капацитета електрана које користе фосилне изворе енергије. Конкретније 62% укупних нето додатних капацитета у свету у прошлој години односи се на оне који користе обновљиве изворе енергије. Србија треба да следи ове трендове и да повећа производње „зелене струје“.

Развој инфраструктуре и равномеран регионални развој су такође нужни предуслови за успешан економски развој. Због слабе инфраструктуре, као и због великих разлика у регионалном развоју, бројни ресурси остају невалоризовани, што се наравно, негативно одражава на економски развој.

За Србију је од посебне важности развој пољопривреде.  Овде ћемо указати на два кључна изазова од којих највише зависи њен будући развој. Климатске промене су глобални феномен и оне већ имају озбиљне последице на пољопривредне приносе у Србији. Поражавајући је податак да се само неколико процената обрадивог земљишта у Србији наводњава. Улагања у системе за наводњавање су ургентна. Други изазов је приозводња здраве хране. Србија има велику шансу да подстицањем производње здраве хране постигне не само већи извоз и рентабилнију производњу, већ и да постигне већу запосленост и допринесе развоју сеоског туризма.

За будући екоомски развој веома је битно јасно дефинисати улогу државе. Држава се мора одрећи интервенционизма и своју улогу фокусирати на изградњу институција и инфраструктуре. Стварање повољног амбијента за развој предузетништва и привлачење инвестиција, кљична је улога државе у поспешивању економског развоја.

На крају, не улазећи у анализу још бројних важних фактора који одређују будући развој, као што су тржиште рада, здравствена заштита, висок ниво економских неједнакости и сиромаштва у Србији, нужно је истаћи да нас свет, све динамичнијих промена, упућује на развој економије заснован на образовању, иновацијама и дигитализацији. Ако на овде разматране изазове успешно одговори, Србија може очекивати да се у догледно време приближи економском развоју ЕУ, у супротном очекује нас дугорочно вишедеценијско заостајање и безнађе.

Данило Шуковић

Београд, 25. 11. 2017.

О аутору

Данило Шуковић

Рођен 1948. године. Докторирао на Економском факултету у Београду 1994. Од 1985. године директор Центра за економска истраживања при Институту друштвених наука у Београду. Генерални секретар Савеза економиста Србије. Члан Председништва Савеза економиста Југославије. Више од 20 година истраживачког искуства на пројектима теоријских и примењених истраживања из области привреде и економије. Руководио пројектима приватизације и процене капитала водећих и најуспешнијих предузећа у Србији. Аутор више дестина стручних радова из области економије, представљених у земљи и иностранству. Дугогодишњи члан Савета за борбу против корупције.

Коментари

Кликни овде да поставиш коментар

  • Цитат: “Србија је мала земља са недовољном домаћом тражњом, због тога она треба да извози око 60% свог БДП, како би захваљујући експанзији иностране тражње подстакла раст домаће производње.”

    Господине Шуковићу,

    Домаћа тражња је велика, али она реална, за робама и услугама. Мала је само платежно способна тражња услед мањка новца у оптицају, праћено лошом дистрибуцијом и неповољним условима кредитирања. Драго ми је да сте свесни да је лимитирана куповна моћ препрека за раст производње. Али не могу разумети да уместо да предложите мере са санирање тог проблема, ви се окрећете извозу и страној куповној моћи?! Како је могуће да ниједном нисте поменули паразитски банкарски систем који је итекако одговоран за малу платежну моћ грађана, јер има монопол на новчану емисију. Диктира све: количину, цену, алокацију, али и извлачење пара из оптицаја. Све то без икаквог упоришта у Уставу и Закону о банкама. Најлакше је причати о извозу и лошем пословном амбијенту. То слушамо већ деценијама, а резултата нигде.

    • Narodna banka Srbije ima monopol (kao i sve centralne banke u svetu) na emisiju novca, povlacenje novca iz opticaja kao i na odredjivanje referentne kamatne stope.
      Tacno je da takvi postupci NBS nemaju uporiste u Zakonu o bankama, ali samo zato sto se zakon odnosi na poslovne banke.
      Savetujem Vam da procitate Zakon o Narodnoj banci Srbije, mozda ce Vam tada biti jasne nadleznosti NBS.

    • @Zoran Petronijevic,

      У заблуди сте. Монопол на емисију динара и то у жиралној форми (доминантни облик новца) имају пословне банке, а не тзв. Народна банка. Чак и новчанице улазе у оптицај тако што пословне банке мењају жирални новац за готовински, што централну банку чини пуком мењачницом. Нисам тек тако навео Закон о банкама. Референтна каматна стопа је ирелеванта, јер није обавезујућа, а сем тога банкарски кредити немају изворе. Новац се креира “ex nihilo”, тј. из ваздуха злоупотребом система двојног књиговодства, односно сасвим другачијим правила књижења за банке у односу на друге пословне субјекте. О томе сведочи како њихова литература, тако и банкарски биланси, јер кад банка даје кредит, истовремено расту и актива и пасива. Код свих других, билансна сума остаје непромењена, мења се само структура активе. Вероватно по оној латинској: “Quod licet Iovi, non licet bovi”.