Кажем гласно – Доста је било

KazemGlasno_wide
[su_accordion] [su_spoiler title=“Филип Величковић, доктор медицине, члан покрета Доста је било, Ниш“ style=“fancy“][ezcol_1half] filip-velickovic [/ezcol_1half]Ситуација:
Улазим ја на Медицински факултет у Нишу тражећи информације о издавању дипломе. У студентској служби даје ми једна канцеларијска радница лист на коме се налазе жиро рачуни са износима (укупно 16270 рсд). На то ја, изузетно културно, питам: „Када ће ми бити готова диплома?“

У том трену, друга канцеларијска радница која није показивала много занимања за моје бивствовање, јер је слагала боје лоптица у Зуми на компјутеру, окрену ми се и слатким, мада „благо“ ироничним осмејком и нимало снисходљивим гласом одговори: „Кад буде“.

Сад се нађох у великој дилеми, да ли је моје присуство учинило да не направи висок резултат свог радног учинка или је просто изнервирало моје довођење у питање пресветлог нам факултета, али се усудих да поставим и додатно питање: „А може ли се процес убрзати?“.

Као из топа, истим умилим гласом и промоћурним оштрим погледом ова храбра жена одговори ми: „Не. Ви сте дипломирали 2014. године, да сте месечно одвајали 2000 динара, већ би имали диплому“.

Након ове опаске, морам признати, спао је мој гард уљудности и рекох да немам намеру с њом расправљати ко има колико да издвоји месечно, али да ми је потребна диплома јер идем у иностранство.

„Ја Вас не држим“, рече шеретски канцеларијска шампионка Зуме и порази ме као просечни ниво омиљене јој канцеларијске разбибриге.

И тако, незапосленом лекару, без динара у џепу, професионална грејачица столице сломи и последњу илузију останка у земљи. Није довољно што нас својом срамном политиком терају да бежимо из земље, већ морамо и да се понижавамо док не побегнемо.

Да ли је Вама доста? Мени јесте.

[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Срђан Маријановић, координатор покрета Доста је било, Западнобачки округ“ style=“fancy“][ezcol_1half] srdjan-marijanovic [/ezcol_1half]Дете драго,
Причам ти ово иако ти мене ништа не разумеш. Иако све што за сада знаш су радост и безбрижност. Било би лепо да то увек буде тако, али не може.
Не зато што ти то нећеш желети или ће ти то родитељи одузети јер си била несташна, НЕ, никако, већ зато што ти неки други не дају. Неки који и не знају да постојиш, а и ако знају, није их брига. Ни за тебе, ни за другу децу, већ само за себе и своју.
Иако ти на свакога реагујеш осмехом и мамиш исти такав, постоје и они који га не заслужују, али за такве су мама и тата ту. Да те чувају и бране и не дозволе да те ти исти лоши људи отерају у неке туђе земље, међу туђе људе.
Нисмо ми хероји. Далеко смо од тога. Много пута смо и ми грешили, али због наших грешака нису испаштали други. Много пута смо ћутали кад је требало гласно говорити против нечега или некога, али не више.
И зато кад сутра порастеш и будеш свој човек и неко те пита чији/а си, нећеш имати проблем да високо дигнеш главу и кажеш од Пере Петровића који је 2016. године гласно рекао ДОСТА ЈЕ БИЛО!.
Тада ће те гледати као себи равног или ће они спустити главу!

[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Естер Прагаи Ловре, чланица покрета Доста је било, Бечеј“ style=“fancy“][ezcol_1half] ester-pragai-lovre[/ezcol_1half]Ја ћу написати ЗАШТО ми је доста. Не да ми је већ доста, него ми је прекипело! Ја сам једна обична жена, радница, без високог образовања, али знам да будем вредна, одговорна, емотивна. Умем да будем добра ћерка, поштујем и волим своје родитеље о којима бринем сама. Болесни су. Ја сам бака четворо унучади. Не могу их обрадовати ни са ситним поклонима. Све што им могу пружити је моја огромна љубав. Не и чоколаду.

Мајка сам, волела бих помоћи мојој деци, мојим ћеркама, да их частим нпр. понекад у Цлубу 4 или у Жербу колачима, кафом. Да изађем понекад са њима, а да ја платим рачун, а не оне.

Последњих година ме окружују само ружни догађаји – болести, операције и то оне најтеже. Пребродили смо све заједно, верујемо у најбољи исход. Тешко је, претешко се носити са тим. Емотивно, финансијски. Туга, брига и само проблеми. Егзистенција ми је неизвесна!

28.децембра прошле године остајем без посла. Не само ја, већ читав мој колектив скоро. Нас 602 радника ПИКа смо остали без посла. Са бироа примам 13 000 дин.

То није само моја прича, то је прича свих нас. Нас „обичних“ људи из радничке класе. Верујем да су се многи препознали у њој, у муци, у немаштини, у проблемима, бригама.

Зато сам отишла на трибину покрета ДОСТА ЈЕ БИЛО! Никада се нисам бавила политиком, нити то знам, али ме је заинтригирао наслов покрета грађана, почела сам да истражујем, читам, слушам и учим. Свидело ми се излагање госп. Радуловића, „купио ме је“. Нема нас ни на једном тв каналу, нема плаката, нема новца, сами смо, искљуциво смо на друштвеним мрежама. Свиделе су ми се његове идеје, његова „тиха“ борба, јер знам да Србији не треба вођа. Србији треба систем.

[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Јовица Павловић, координатор покрета “Доста је било”, Обреновац“ style=“fancy“][ezcol_1half] jovica-pavlovic-obrenovac[/ezcol_1half]После завршених студија у иностранству вратио сам се у Србију у жељи да живим и радим у својој земљи. Знао сам да у Србији партократија промовише погрешан систем вредности у свим сферама друштва, док истовремено спутава образоване и поштене људе на сваком кораку, али сам веровао да упркос свим препрекама квалитет мора бити препознат, те да постоји шанса да се поштено запослим у струци јер се увек толико говори о „повратку младих и образованих људи“. Погрешно сам веровао. Годинама сам гледао како на намештеним конкурсима пролазе партијски паразити, старлете, шофери, а касније (кад сам у недостатку посла кренуо неплаћено да стажирам у амбасади земље чији језик течно говорим) говорили су ми да сам страни плаћеник. Упркос иронији ситуације у којој сам се нашао, нисам желео поново да одем у иностранство. Нисам желео да драге људе виђам само преко скајпа. Желео сам да останем и од Србије направим земљу у којој ће будуће генерације младих политиколога, економиста, правника и свих осталих који се одлуче да живе и раде у Србији имати једнаке шансе без обзира на страначку припадност. Због тога сам рекао „Доста је било“ партијских паразита и прогона младих људи из ове земље. Чега је теби доста?

[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Душан Станковић, инжењер информационих технологија, члан покрета Доста је било, Београд“ style=“fancy“][ezcol_1half] dusan-stankovic[/ezcol_1half]Будућност је у главама грађана Србије, а не у главама државних службеника. Идеје које већ имамо се могу реализовати, а то неће урадити нико други уместо нас.

Не треба да напустимо снове, већ треба да верујемо више у себе и у то да већ постоје системи који ће нам омогућити да их остваримо.

Последњи је воз да преузмемо своју судбину у своје руке и да Србија постане пристојна земља пристојних људи. Доста је било.

[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Милан Милојевић, координатор покрета Доста је било, Младеновац“ style=“fancy“][ezcol_1half] milan-milojevic-mladenovac
[/ezcol_1half]Када ми је колега Жарко једном приликом напоменуо за Сашу Радуловића и за удружење, био сам тотални скептик. Свакодневно ми је слао линкове текстова и видео клипова и ја сам све то са пажњом гледао и читао. Од тада се полако та моја почетна неверица губила и све више сам почињао да верујем у идеју и у програм.

За мене је то било нешто сасвим ново, нико овде не обећава куле и градове, силна запослења и партијске привилегије. Прича се заснива на промени система, система који нас је довео до самог дна. То је то, морам се придружити и подржати овог човека и ово удружење.

Једног дана ми је зазвонио телефон, са друге стране се представио неко по имену Дарко и питао ме да ли могу да им помогнем да у Младеновцу поставе штанд за потписивање петиције и да будем са њима присутан…Наравно рекао сам му да нема проблема, а потписивање би обављено.

То су били први моји активни кораци у удружењу, након тога сам конкурисао за место координатора, на којем се и сада налазим.

Следећа потврда да се налазим на правом месту је била упознавање осталих људи у удружењу, колега координатора и чланова. Само сам се у једном тренутку запитао, па где су они били све ово време, па толико њих има исту визију која нас спаја? Сјајно!

Од јануара 2014-те па до данас ми растемо и растемо, и све је више људи који нам се придружује. Преко 80% наших чланова никада није учествовало активно у политици, као ни ја, чиме долазимо до одличних темеља једне чисте политичке опције у Србији.

Зато кажем свима… Људи, ослободите се и кажите гласно једном заувек – Доста је било!
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Далибор Ћалић, члан покрета Доста је било, Футог“ style=“fancy“][ezcol_1half] dalibor-calic
[/ezcol_1half]Поштено радим и трудим се да сваки корак који направим буде исправан. Трудим се да будем добар грађанин,радник,
пријатељ,комшија, друг, муж, отац, син, брат и све ми је теже у овом лудилу да то постигнем.

Прошле године моја кичма није више могла издржати, почетком новембра завршио сам у болници. Уследило су бесконачна чекања за оверу книжице и скупљање гомиле папира.

Прошао сам здравствене установе у којима људи умиру једни поред других. Плаћао сам приватне лекаре и прегледе. Прошао
сам здравствене установе које немају игле и шприцеве, операциону салу која ми је личила на месарску радионицу.
Објекти су у руинирани од старости, а особље нестручно и бахато, свака част изузецима.

Дотакли смо дно и постали смо друштво које више нема самилости и гледа лични опстанак и голи зивот.

Из анестезије ме буди сестра и виче: „Господине, господине?“

Чујем је и ћутим, свестан сам, размишљам. Кад је рекла: „Далиборе?“ одазвао сам се. Питала ме је зашто се
нисам одазвао на „господине“… Рекао сам јој да су нас господа довела до самог дна и да нисам господин…

Пробудио сам се као други човек јер сам решио нешто да променим!

Имам 37 година и двоје деце којима зелим будућност у некој другој Србији коју ћу пробати да створим раме уз раме са људима попут мене или ћу их кад одрасту послати у неку другу, бољу земљу.

Нема више страха, нема више ћутања и гутања свега што нам сервирају. Неће нас више водити и представљати необразовани, некултурни и себични људи. Нећу више да радим за друге, већ за себе и за своју децу.

Нећу да нам деца одрастају уз „Фарму“, „Парове“ и остале глупости. Мислите да све људе можете залудети и обманути телевизијом? На површину је испливао сав отпад овога друштва, а све сто је добро остало је испод.

Да вам нешто кажем, „господо“ који сте продали све што сте могли, напунили своје џепове и обезвредили све људско:
Нисмо одустали, само смо предуго чекали! Ако се ја питам, овако више неће моћи! Доста је било!
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Александар Ковачевић, дипломирани историчар, члан покрета Доста је било, Звездара“ style=“fancy“][ezcol_1half] aleksandar-kovacevic
[/ezcol_1half]Зато што се Саша није вратио у земљу јер није успео на Западу, већ зато што је успео.
Зато што Саша није изашао из Владе јер није могао да краде, већ што крађу није могао да спречи.
Зато што се самофинансирамо не зато да би радили шта год хоћемо, него зато да нико не може да нас спречи да урадимо оно што треба.
Зато изађите на изборе, убаците листић и реците гласно: „Доста је било!“
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Страхиња Масал, члан покрета Доста је било, Зрењанин“ style=“fancy“][ezcol_1half] strahinja-macal
[/ezcol_1half]Рођен сам у фебруару 1993. године. Као да ми није било довољно то што је била зима, родио сам се баш за време велике инфлације. Млеко је тада костало око 300.000 динара, а струја је скочила за 695%. Родио сам се у земљи послератног стања, у земљи под санкцијама. Ни детињство ми није било баш безбрижно и дивно. Морало је да протекне у протестима, атентатима, револуцијама, бомбардовањима… Сећам се звукова сирене. Са својих шест година научио сам разлику између сирене за вадушни напад и сирене за престанак истог.

Сећам се забринутости мојих родитеља, немаштине, шверца нафте и цигара. Србија је тада била најплодније тло за процват сиве економије, турбо фолка, криминала и политике. Живели смо у тунелу у коме нема ни светлости, ни краја.

Негде успут сам, вероватно породичним васпитањем, стекао знања о поштењу, моралу, о добром и лошем. Нисам могао да бирам где и када ћу бити рођен, као дете нисам могао да се супроставим криминалу, корупцији, лошој власти.

Не желим да одем одавде и зато кажем – доста! Доста је било! Излаз је близу, изађи и гласај. Не дозволи да твоја деца одрастају у земљи у којом сам одрастао и ја.

Излаз је близу. Прати ме.

Кажи и ти – Доста је било!
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Жарко Јелисавчић, угоститељ, координатор покрета “Доста је било”, Панчево“ style=“fancy“][ezcol_1half] zarko-jelisavcic
[/ezcol_1half]Слушам свакодневно пријатеље, познанике, комшије и родбину како се жале, кукају, а ништа не предузимају. Депресивни су, незадовољни животом којим живе и немају решење за своју ситуацију. КАЖУ НЕЋЕ НАМА БИТИ БОЉЕ. НЕЋЕ СЕ ОВДЕ НИКАД НИШТА ПРОМЕНИТИ.

Они други се прилагођавају лошем систему, покушавају да обезбеде себе и мислећи само на себе себично газе по другима. Користе политику као средство до остварења свог циља. Шаљу поруку неодговорности, бахатости, самовоље, корупције, силе, злоупотребе. На челу им пише да су на власти, да су изнад закона и да им нико ништа не може.

БИЋЕ НАМ БОЉЕ! ПРОМЕНИЋЕ СЕ НЕШТО! Мора да се промени! Да ли неко очекује да са 25 година кажем или мислим другачије? Свако појединачно има обавезу према себи и овом друштву да учествује у креирању бољег и праведнијег друштва. Друштва у којем ће се ценити рад, образовање, морал и давно изгубљена етика. Свако појединачно мора јасно и гласно да каже шта му смета. Да осуди. Критикује.

Тренутно живимо под системом разорених вредности и институција које не врше своју функцију јер их је урушила партократија и мешање политике и неодговрних политичара у исте.

Нећу више да будем неми посматрач. Кукавица. Нисам се никада мирио и нећу ни сада да се помирим са тренутном ситуацијом.

Где сте? Поштени? Добри? Протерани. Понижени. Зашто сте неми и невидљиви?
Ако не ми, ко? Ако не сад, кад?
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Зоран Милосављевић, члан покрета “Доста је било”, Крагујевац“ style=“fancy“][ezcol_1half] zoran-milosavljevic
[/ezcol_1half]Учествовали смо у грађанском бунту, чак га и водили. Стекли смо право гласа и гласали против тадашње власти, дајући глас тадашњим перјаницама опозиције.

А тадашња опозиција је била бројна, свако је нудио понешто добро, али не и комплетно. Са нејасним циљевима, а великим паролама. И када су коначно добили шансу, они су нас изневерили. Ухлебили су себе и своје најближе. Неки се и обогатили. А ми смо остали исти.

Оставили су утисак да су сви политичари исти, да обезбеђују само себе. Наша земља је стигла овде где јесте, док нам људи све више одлазе.

После четврт века учествовања у бунту, напокон имам истомишљенике. Сада ћу гласати ЗА.

За то је потребна нова снага. Нови људи, неокаљани. Снажни и упорни да промене ово стање. Наравно, непоколебљиви и истрајни, јер циљ је тако велики, а тако нормалан. Хоћу да уживам у раду и будем срећан што сам ту, а не да сам роб. Постоји опција. То смо сви ми пристојни људи. Зато сам се прикључио Покрету, да помогнем колико умем и могу, јер видим шансу да све променимо.

Доста је било.

[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Никола Николић, координатор покрета Доста је било, Смедеревска Паланка“ style=“fancy“][ezcol_1half] nikola-nikolic
[/ezcol_1half]Од када имам право да гласам, а то право имам већ 20 година, тражио сам политичку организацију која у програму има и дели исте вредности са мном.

Тотална транспарентност, слобода медија, укидање штетних уговора и партијског запошљавања, увођење позитивне селекције, децентрализација и владавина права. Оно за шта се највише борим су људска права и индивидуалне слободе.

Први пут за ових 20 година гласачког права излазим слободно на изборе јер не морам да правим компромисе и да гласам за мање зло.

Сигуран сам у успех покрета ДОСТА ЈЕ БИЛО – САША РАДУЛОВИЋ и улазак у републички парламент. То ће нам дати додатну снагу и вољу да још више радимо а гласачима који су сумњали да можемо да успемо биће охрабрење да нам приђу и заједно са нама направимо од Србије боље и лепше место за све.

Кроз рад посланика покрета у републичком парламенту видим могућност да идеје за које се борим лакше дођу до парламента и уђу у законе.

Кажем веома гласно – ДОСТА ЈЕ БИЛО!

[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Дејан Чорогар, члан покрета Доста је било, Београд“ style=“fancy“][ezcol_1half] dejan-corogar
[/ezcol_1half]Не може се више овако! Хоћу нешто да променим. Хоћу да живимо у нормалној земљи. Србији треба Рестарт! Ја сам за Рестарт! А ти?

[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Владан Ћосић, економиста и књижевник, члан покрета Доста је било, Шабац“ style=“fancy“][ezcol_1half] vladan-cosic [/ezcol_1half]Ових дана ми пријатељи постављају безброј питања. Њима не одговарам нити на једно – одговарам само самом себи.
Зашто се поново бавим политиком? Ако се не будем бавио ја, бавиће се гори од мене! А онда ће гори од мене одлучивати о мом животу и животу моје породице!
Зар ми није доста? Наравно да ми није доста! Коме може бити доста жеље за бољим сутра. Коме је тога доста, тај одавно није међу нама, њему палимо свеће и молимо се за њега.
Зар нису сви исти? Наравно да нису! А и да јесу, ја се не борим за појединца, већ за систем. Овај систем не ваља и морамо га мењати!
Зар се нисам уморио? Умор! Шта је умор спрам циља. Умор је пролазна слабост коју близина успеха побеђује.
Каква корист од тога? Корист? Да ли постоји већа корист од боље будућности за моје дете?
Да ли верујеш у то да те Саша Радуловић неће изневерити? Не размишљам о томе. Саша није битан, битна је идеја. Саша је за мене потпуно исто што је био и Зоран – човек са визијом. Е, ту визију следим – не човека!

[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Миљан Тошић , члан покрета “Доста је било”, Крагујевац“ style=“fancy“][ezcol_1half] miljan-tosic [/ezcol_1half]Морамо већ једном да схватимо значај избора и то да је тај процес једина могућност да изаберемо људе који ће водити друштво на најбољи могући начин.
ДА ЛИ СМО ТО УЧИНИЛИ ДО САДА? Нисмо.
Предстојеце изборе морамо искористити да исправимо грешку са посебном одговорношћу. Овог пута немамо права на погрешан избор. У супротном ћемо потонути још дубље и остати без могућности да уведемо ред и створимо услове за нормалан и пристојан живот у земљи, како садашњим тако и будућим генерацијама.
Да ли ћемо сутра живети боље него данас зависи искључиво и једино од НАС САМИХ.

[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Слободан Ненић, члан покрета “Доста је било”, Звездара“ style=“fancy“][ezcol_1half] slobodan-nenic [/ezcol_1half]Желим да живим у нормалној земљи. Желим да живим у уређеној земљи. Желим да живим од сопственог рада. Желим да живим у земљи где ће моје дете имати будућност.
Мислим да нова политика коју доноси покрет Доста је било и Саша Радуловић може да нам свима то омогући. Нећу вас убеђивати да гласате за њих. Само ћу вас замолити да изађете на интернет и погледате о чему Саша и остали чланови покрета говоре и какве идеје имају за ову нашу земљу.

Одлука је на вама.

Ја им верујем. А ви?

[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Станко Малетић, члан покрета “Доста је било”, Београд“ style=“fancy“][ezcol_1half] stanko-maletic [/ezcol_1half]Нећу да идем, многи су отишли. Хоћу да останем и борим се за бољи живот овде. То није утопија. Треба само да изрониш из муља у ком се налазиш, широко отвориш очи и почнеш да одлучујеш.

Боли ме сваки пут када помислим на своје пријатеље који су морали да оду. Знам да је њима тамо много боље него што им је било овде и зато сам срећан, али мени овде није лако без њих. Желим да овде буде довољно добро или чак боље него тамо па да нико више не пожели да оде, а да се врате они који су отишли.

Оно што ме погађа јесте чињеница да многи грађани Србије који су остали не желе да се ситуација овде промени. Неки од њих не виде како би могло бити боље зато што је Србија зароњена дубоко у муљ у ком се не види ништа, а неки други профитирају од тог муља.
Оних који профитирају има много и они не одлазе, а то што ми одлазимо њима сасвим одговара. Србију препуштамо њима.

Можемо да урадимо много ако се пробудимо сви ми који желимо да Србија постане земља у којој се лепо и радо живи и ради.
Нас још увек има више.

[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Александар Зеленски, Члан покрета “Доста је било”, Нови Сад“ style=“fancy“][ezcol_1half] aleksandar-zelenski[/ezcol_1half]Јер је од „Србија је уморна од лидера“ прошло безмало 30 година, а ми се и даље вртимо у зачараном кругу ауторитаризма.
Јер ништа нисмо научили за последњих четврт века, на сопственим заблудама и жртвама.
Јер ћемо иначе и даље бити полигон геополитичког поткусуривања.
Јер никад оваког медијског мрака није било.
Јер је неодрживо да мањина која је довела изборни систем до апсурда, траћи животе и будућност свих осталих.
Јер не сме коруптивни капацитет 17% гласача, да отера сву младост из Србије.
Јер ако се ово не реши на изборима, прети ескалација широког незадовољства ван институција, са несагледивим последицама по све нас.
Јер, осим што су у непрекидној кампањи и приводе изборном месту своје фаланге, не раде ништа друго нити помишљају.
Јер се предуго одлажу системска и структурна решења, чиме се ближимо свом понору.
Јер су већ показали ко су и шта су, али и колико су спремни на евро мимикрију и салто мортале, зарад голе власти.
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Светлана Милосављевић, чланица покрета „Доста је било“, Крагујевац“ style=“fancy“][ezcol_1half] svetlana-milosavljevic[/ezcol_1half]Октобра 2013.г. министар привреде Саша Радуловић је питао колико је у Србији запослених у јавном сектору. Добио је одговор: НЕ ЗНА СЕ!… Како се не зна?… Колико плата исплаћујеш?!!!
– Пребројаћемо се – рекао је министар.
У току недеље сви ми запослени у управи добили смо на служебену е-адресу ДОБАР упитник да попунимо, (…образовање, где је стечено, када уписано-завршено… послови које обављамо…) да одштампамо, руководилац да овери и потпише, да е-поштом вратимо у базу.
То је био импулс за закључак: ОВО ЈЕ ДРУКЧИЈЕ! Почела сам да пратим сајт привреде, блог министра…
Данас с великом енергијом и вољом доприносим да добијемо прилику да уредимо државу. Да наша деца расута по свету пожеле да се врате кући.
Никад се нисам политички ангажовала. Придружила сам се људима који би да уведу ред. Урушен систем може се мењати само изнутра.
– Изненадила си ме. Шта ћеш ти СА ЊИМА? – пита ме пријатељица, мислећи на људе који су у странкама – политичаре.
Нисам са њима. Ја сам против онога што раде и учинићу све да их онемогућим. ДОСТА ЈЕ БИЛО.
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Филип Перишић, студент, Берлин“ style=“fancy“][ezcol_1half] filip-perisic[/ezcol_1half]Вредности због којих наши људи иду и остају у развијеним земљама су углавном све базиране на здравом, промишљенијем систему који захтева одговорност и следи позитивну селекцију. ДЈБ заступа те вредности и принципе кроз начела као што су нпр. потпуна транспаретност, универзална социјална заштита, тржишна привреда. „Топла вода” постоји одавно, само код нас још није уведена јер нема политичке воље. ДЈБ може и хоће то да уведе јер тиме не сече грану на којој седи. Мојим допринисом желим да убрзам тај процес да би свима било боље.
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Владимир Ступар, члан покрета Доста је било, Нови Сад“ style=“fancy“][ezcol_1half] vladimir-stupar[/ezcol_1half]Прикључио сам се покрету “Доста је било” зато што је Саша Радуловић једини имао смелости да каже колико је корупција захватила ово друштво и зато што је једини имао храбрости да остави ту удобну фотељу и посвети се темељној борби.

Мора да престане понижавање целог народа.

Мали број људи у своје џепове убацује заједнички новац намењен функционисању целокупне државе.

Нећемо одустати!

Док они који то могу да виде не престану да жмуре, плашећи се да ће им ти исти МАЛИ људи узети хлеб из уста, а можда и кућу над главом.

Док не престане деградација људских вредности кроз (не)културан садржај.

Док не престане вређање људске интелигенције кроз сваку пласирану лаж о томе како све то тако мора.

Не мора, господо. То само вама тако одговара.

Ми поштени на то не пристајемо!

Кажем веома гласно – ДОСТА ЈЕ БИЛО!
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Гордана Петковић Лазић, чланица покрета „Доста је било”, Крагујевац“ style=“fancy“][ezcol_1half] gordana-petkovic-lazic[/ezcol_1half]Имам довољно година да памтим све оно што се код нас дешавало у последњих 35 година. Све то нећу и не смем да заборавим, јер су тадашњи носиоци власти и данас на власти. Као дугогодишња опозиционарка, чланица Грађанског савеза Србије од 1996. године, мислила сам, као и многи, да могу нешто да променим, све док Тадић није ушао у коалицију са СПС-ом. Напустила сам политику, решена да само излазим на изборе и свој глас не дам никоме. Дуго сам се надала… али садашња материјална и морална беда у Србији, не остављају више никакву утеху ни наду!

Међутим, пре пар месеци, на улици, чула сам разговор двоје младих који су стајали поред мене. Сву кривицу за овакво стање у земљи „свалили“ су на пензионере, који увек гласају за СПС и СНС. Као пензионерка од пре три године, наравно да сам се осетила прозваном, иако нисам никад гласала за поменуте. Замало да се умешам у разговор питањем „А шта је са вама младима, који сте у највећем проценту апстиненти, зашто ви не излазите на изборе? Зашто се правдате најчешћим аргументом да су сви исти и да немате за кога да гласате“. Нисам ништа рекла, а оно што сам хтела да им кажем сада ћу написати.
Прихватите изборе, као изазов. Дајте глас другим и другачијим људима, који ће за вас да воде политику, као поштени, одговорни и стручни људи, који не дају нереална обећања и програме, јер држе до своје јавно изговорене речи, која има тежину. Ја желим да подржим и приступим тим људима. Они су алтернатива. Они су покрет Доста је било – Саша Радуловић.
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Горан Ђокић, електроинжењер, без запослења, 50 година, члан покрета “Доста је било”, Ниш“ style=“fancy“][ezcol_1half] goran-djoakic [/ezcol_1half]Када су били први вишестраначки избори у Србији, после више деценија једноумља, помислио сам, ево прилике да Србија опет буде држава, са својом заставом, својом химном и својим уређењем, које ће грађани Србије волети, чувати и на које ће бити поносни. Поред посла, у свакој кући ће бити и ића и пића, у сваком дому пун сто. Политичке странке су ту, које се боре речима и делом да укажу који је најбољи пут до тог пуног стола. Једна странка ће рећи да је то развој пољопривреде, друга лаке индустрије, трећа развој ИТ индустрије, а нека четврта види просперитет у туризму и фискалној политици. Али погађања не сме бити ни око заставе, нити химне, ни образовања и здравства, а понајмање око пуног стола у свакој кући. Изашао сам на изборе, тада и никада више, нити сам размишљао да будем члан неке партије. Све до сада. Протраћих пола свог века на чекање да се у Србији неко дозове памети и уједини, размишљајући за деценије и векове унапред. ДОСТА ЈЕ БИЛО! По први пут сада, видим да има праве воље и снаге да устанемо и кренемо. Можда смо мали, са несигурним корацима, али саткани од људи који су схватили у чему им је прошао добар део живота, и коју брину о својим поколењима.
А шта нам се десило између првих вишестраначких избора до сада: имали смо бомбе над главама, набрекла гробља где клече наше мајке, сестре, жене, изгубили запослење, призвали корупцију као део живота, шунд и кич прогласили забавом, отерали, као штетне, савест и морал из свих сфера живљења, опустошили села, децу протерујемо из куће у бели свет, а још увек сањамо да се пробудимо као успавана лепотица. Неће моћи. То је бајка.
Сем што птице лете, река тече, сунце излази и залази, смењује се дан и ноћ, ништа више није вредно живљења у оваквој земљи, као људско биће. ДОСТА ЈЕ БИЛО. Добили смо анархију (чак и анархија има своју дефиницију која овде не може да се објасни). Е, ПА, ДОСТА ЈЕ БИЛО !!!
,,Када неправда постане закон, отпор постаје дужност!’’ – Томас Џеферсон
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Борис Баљошевић, члан покрета Доста је било, Београд“ style=“fancy“][ezcol_1half] boris-baljosevic [/ezcol_1half]Да. Добро сте разумели. Гласаћу за Радуловића. Знам шта мислите. Знам да су нас сви за које смо до сада гласали изневерили. Знам да мислите и то да су сви исти и да нема наде да ће у Србији икада бити боље. „За кога да гласам када су сви исти, толико су ме пута сви изневерили“, понављате у себи изнова и изнова док вас упорно и агресивно убеђују да поново , још само овај пут, направите компромис са здравим разумом и гласате за њих. Знам све то и у потпуности разумем тај став . На изборима 2012. године сам размишљао као и ви сада. Био сам бели листић и цртао сам Алана Форда на гласачком листићу. Нисам имао за кога да гласам. Иако сам знао да од тога могу имати само штету, нисам желео да поново правим компромис са здравим разумом и гласам за неког само зато што је мање зло. Овога пута је другачије. Овога пута имамо за кога да гласамо . Могао бих до сутра да вам набрајам разлоге зашто мислим да овог пута треба гласати за Радуловића. Могао бих рецимо да вам причам о томе како је он јавно раскринкао механизме партијских злоупотреба власти, како се залаже за увођење потпуне транспарентности трошења јавних пара, за универзалну здравствену и социјалну заштиту. „Како да знамо да нас и он неће изневерити“ , питаћете. На то питање нема одговора. На то какав ће неко бити у будућности можемо судити само на основу његовог понашања у прошлости. Као неко ко дуго прати јавно делање Радуловића, одговорно могу да тврдим да од првог његовог блога па до данашњег дана није било никаквих недоследности у његовом понашању. Могао бих још много тога да наведем али све то није толико важно као чињеница да по први пут у свом животу нећу правити компромис са самим собом и са сопственом савешћу јер нећу гласати за мање зло, већ за добро . Гласаћу за то да не морам своју децу од најранијег доба да усмеравам на одлазак из ове земље. Гласаћу за то да своје унуке не гледам преко скајпа. Доста је било! Заслужујемо боље!
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Лазар Јахурић, дипл. инжињер шумарства, члан покрета “Доста је било”, Лозница“ style=“fancy“][ezcol_1half] lazar juhuric [/ezcol_1half]Предстојећи избори престављају један вид референдума.
На њима се не одлучује о политичкој припадности, већ се одлучује о изласку из политикантског мрака и свеопштег једноумља.
Овде се радја самосвесна српска интелигенција левице,центра и деснице а све са једним и основним циљем – обезбедити здраву,отворену,демократску платформу за будуће фер и коректне парламентарне изборе.
Кућа се не зида од крова,кућа се зида од стабилних темеља и сва надоградња почива на здравим постулатима науке.
Нажалост у Србији данас имамо једно мафијашко-политикантско удружење које као канцерогено ткиво урушава сваки вид здраве свести. Сматрам да је основ свега слободно и демократско друштво где би се стручно-провизорни интелектуални потенцијали ставили у службу државе Србије.
Зато подржавам господина Сашу Радуловића и његову транспарентну политику.
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Слађана Милутиновић, чланица покрета „Доста је било“, Крагујевац“ style=“fancy“][ezcol_1half] sladjana-milutinovic [/ezcol_1half]После завршеног школовања и великих амбиција да ћу радити послове за које сам се школовала и од којих ћу моћи пристојно да живим, наишао је период великог друштвеног и политичког превирања. Распад државе и урушавање система, нажалост и мојих надања, дочекао ме је на почетку мог самосталног живота. Како мене тако и моју генерацију.
Покушавали смо да се боримо на разне начине учествујући у разним акцијама, од грађанског бунта преко протеста и жеље да дођу неки нови људи који ће некорумпирано и домаћински вратити ову земљу у неке пристојне оквире за живот.
Изневерене су наше наде и очекивања! Врши се атак на интелигенцију политички неострашћеног човека. Преваре и лицемерје на сваком кораку. Редовним и поштеним радом није могуће обезбедити основну егзистенцију. Избори и гласања који су се низали нису доносили обећаване промене! Огромне пароле завршаване су малим или никаквим делима. Све више људи одлази из земље. Желим да живим у својој земљи , да је не продајемо другима и да будемо своји на своме.

Доста је било!

Упознала сам људе у којима видим снагу којом могу да зауставе овај морални и економски суноврат. Зато сам се прикључила покрету јер желим да помогнем својим радом и деловањем да заједнички донесемо промене. Нека буду дела, а не речи.
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Драгана Наков, координаторка покрета „Доста је било”, Бабушница“ style=“fancy“][ezcol_1half] dragana-nakov [/ezcol_1half]Сећам се кризе деведесетих, инфлације… И НАДЕ У БОЉЕ СУТРА! 1996, свог уписа на факултет… Протеста… И НАДЕ У БОЉЕ СУТРА! Сећам се 5. октобра 2000. Рушења Милошевићевог режима… И НАДЕ У БОЉЕ СУТРА! Сећам се избора, те апокалиптичне 2012. године… И НАДЕ У БОЉЕ СУТРА! Не желим више да се НАДАМ у боље сутра! Желим да СТВАРАМ боље сутра! Доста је било!
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Милош Мостарски, инжењер електротехнике, ИТ предузетник, Нови Сад“ style=“fancy“][ezcol_1half] milos-mostarski [/ezcol_1half]* Зато што све време своје егзистенције око себе слушам и гледам
вредне и поштене људе како се муче.
* Зато што сам млад и не желим да и мој живот прође на исти
начин као што пролази претходној генерацији.
* Зато што сам доста прошао и видео како људи у уређеним
заједницама могу складно да живе.
* Зато што испред зграде већ 5 година немам тротоар (а уредно
плаћам порезе).
* Зато што не желим више да гледам како домаћа индустрија нестаје
и постаје део историје.
* Зато што ме је тренутни премијер у коме сам видео оличење поштења
много разочарао.
* Зато што се овде више вреднују „старлете“ него људи који су
много урадили у науци, спорту и култури.
* Зато што владају најнеспособнији а најбезобразнији!
* Зато што желим да гледам нашу фудбалску репрезентацију на сваком
светском првенству.
* Зато што покушавам да останем овде.
* Зато што верујем у промене.
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Аца Савић, члан покрета „Доста је било”, Крагујевац“ style=“fancy“][ezcol_1half] aca-savic [/ezcol_1half]Деценијама уназад живимо у потпуном глибу тешких догађаја и страховитог пропадања наше земље и нашег народа. Глас обичног човека, који је против таквог стања, није се чуо. Своје мишљење и идеје могли сте изразити само у оквиру политичких странака, под условом да сте подобни и прихватљиви за лидере организација. То ми није одговарало. Упознавши покрет „ДОСТА ЈЕ БИЛО – РЕСТАРТ“, увидео сам да је то организација слободоумних, прогресивних људи који имају идеју, за мене потпуно прихватљиву, и жељу да промене очајно стање код нас. Идеје покрета су крајње једноставне и коректне, и обећавају промену овог катастрофалног партократског система. Ја желим бољу, сигурнију, економски стабилну, лепшу земљу за своју децу. Због тога сам се прикључио покрету. ДОСТА ЈЕ БИЛО!!!
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Ивана Ђорђевић, чланица покрета „Доста је било“, Краљево“ style=“fancy“][ezcol_1half] ivana-djordjevic [/ezcol_1half]Није довољно само гласати!
Време је, да, да, време је… рекла сам себи. Припадам генерацији која је пубертет проживљавала деведесетих, уз експанзију криминала и пад морала. На путу до школе посматрали смо сав тај полусвет у баштама кафића и било нам је мука, да, било нам је мука од земље у којој живимо.Сада наша деца гледају тај полусвет (само се другачије зове) на ТВ-у, у новинама….Опет ми је мука, мука ми је што седим и ништа не радим да то спречим. Увек сам излазила на изборе и гласала, било ми је важно да на тај начин утичем на свој живот. Сада то висе није довољно, једноставно није довољно. Никада се нисам бавила политиком, нити ме је занимало да на тај начин трошим своје слободно време. Када је почело да се говори о изборима, схватила сам да немам за кога да гласам, опет мучнина у стомаку, ни оно мало доприноса кроз свој глас нисам у стању да дâм. Тада сам чула за покрет Доста је било – Саша Радуловић. Сестра ми је предложила да гледам Сашин интервју на локалној телевизији, помислила сам: „Овај човек зна о чему говори“. Ушла сам на њихов сајт и прочитала цео програм, идеје и концепт покрета. Конкретне ствари, конкретне идеје, чланови високо образовани људи, стручњаци у својим областима, људи који нису са садашње политицке сцене, нови људи, млади људи! Преломила сам, учланила сам се у покрет, време је да се уради нешто висе од гласања. Позивам све људе да се покрену, да покушају да промене средину у којој живе, у којој живе њихова деца! Дођите да заједно пробамо једном да урадимо нешто како треба!
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Лука Обрадовић, 20 година, Крагујевац“ style=“fancy“][ezcol_1half] luka-obradovic [/ezcol_1half]Пратим рад господина Саше Радуловића вец дуже време и схватио сам да је он једина светла тачка у увелико опљачканој и измученој Србији! Све речи и констатације су поткрепљене реалним чињеницама. Ако желимо (а надам се да желимо) да нам свима буде боље, да Србија стане на ноге поготово у економском погледу и да живимо пристојно да не морамо да бринемо да ли ћемо сутра моци да ставимо хлеб деци на сто, ја топло препоручујем свим грађанима Србије да гласају за Сашу Радуловића и покрет Доста је било! Не желим да дођем у ситуацију да идем из ове дрзаве за Канаду или неку другу земљу као и многи моји пријатељи и колеге, не желим да се гледам са родитељима преко Скајпа, желим да зивим овде и да не бринем да ли цу сутра моћи да издрзавам једно, два или три детета и да не бринем да ли ће моја деца имати где да раде. Хвала на одвојеном времену за читање овог текста.
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Никола Милинић, апсолвент економије, рођен у Цириху, живи у Београду“ style=“fancy“][ezcol_1half] nikola-milinic [/ezcol_1half]Подржавам Доста је било зато што први пут лидер једне странке иза себе има радно искуство

Подржавам Доста је било зато што је лидер странке показао већ да му је у интересу држава Србија а не министарска фотеља

Подржавам Доста је било зато што разумеју и схватају важност малих и средњих предузећа и тренутног односа државе према њима

Подржавам Доста је било зато што имају јаку вољу да заведу ред и уведу личне карте сваком државном предузећу

Подржавам Доста је било зато што њихов лидер схвата моћ интернета и јавних трибина и тако долази до бирача иако је очигледно забрањен на великој већини телевизија

Подржавам Доста је било зато што води јасну и отворену политику у којој неће више бити партијског запошљавања

Подржавам Доста је било зато што је заиста доста и време је да Србија добије представнике народа који су културни, образовани, пословно способни, научени реду, раду и дисциплини, радећи у великим компанијама што у земљи што у иностранству и на крају, време је дати некоме потпуно новом прилику!

[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Зоран Тодоровић, студент историје, члан покрета „Доста је било“, Смедерево“ style=“fancy“][ezcol_1half] zoran-todorovic [/ezcol_1half]У тренутку када сам започињао своје образовање, родитељи и учитељи су ме саветовали да ћу до успеха доћи само сопственим трудом, залагањима и напором. Но, како је моје образовање одмицало, постајао сам свестан организације друштва у коме живимо, а савети мојих ближњих су се такође мењали. Данас, када сам при крају својих студија и на прагу запослења, ситуација је потпуно другачија. Сада о мом запослењу одлучују везе, неке странке које се постављају као инстанца моћи у овој држави и које би требало да процене да ли ја поседујем одређен ниво знања за свој будући посао. Али моје знање и стручност њима нису битни. Њима је важно да ли ћу се ја повиновати, испунити услов који су ми они поставили, те ако то испуним, онда ће ми се можда и пружити прилика да радим оно што волим или оно што морам. Услови које они постављају су толико страшни да је тешко говорити уопште о томе. Зато сам се одлучио за покрет „Доста је било“, покрет који за мене није странка којом се долази до запослења, већ прилика свим младим људима да проговоре о друштвеним проблемима који се дуго прећуткују, јер ко ако не ми, ко ће проговорити уместо нас? Ако не сада, када ћемо говорити? Желим да будем успешан у свом послу, да радим оно за шта се школујем, али не желим да о томе одлучују неспособни партијски кадрови.
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Соња Павловић, архитекта, чланица покрета „Доста је било”, Нови Београд“ style=“fancy“][ezcol_1half] sonja-pavlovic [/ezcol_1half]Не знам како се то догодило да дозволим лошим људима да већ двадесет пет година крчме мој живот.
Двадесет пет година, ја стрпљиво чекам да ми га врате и дозволе ми да будем активно присутна у свом животу.
То није само 25 година чекања, то је четврт века чекања, то је око 30% једног просечног људског живота.
Превише чекања. Ја немам резервни живот – Доста је било.
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Проф. Иван Кљајић, Музичка продукција, Академија уметности Нови Сад,Члан покрета „Доста је било”, Врачар“ style=“fancy“][ezcol_1half] ivan-kljajic [/ezcol_1half]Шта нама треба?

Треба нама музике и лепоте.
Музике од лепоте и лепоте од музике.
И филма нама треба.
Филма од истине и истине од филма.
И уметности уопште.
Љубави од уметности и уметности од љубави.
И културе нам треба баш много.
Културе од достојанства и достојанства од културе.
Васпитања нам треба увек.
Поштовања од васпитања и васпитања од поштовања.
И знање нам је потребно.
Знања од мудрости и мудрости од знања.
Мржња нам не треба.
Не треба нам мржње ни од чега, ни за шта, ни према коме и ни према чему.
Мржња не рађа лепоту, мржња не рађа ништа.
У мржњи и од мржње страда и вене душа.
Кад страда душа, страда и човек.
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Прим. др Милета Марић, члан покрета “Доста је било”, Звездара, Београд“ style=“fancy“][ezcol_1half] mileta-maric [/ezcol_1half]Због деце, јер желим да живе у систему где се говори матерњим језиком и поштују правила, рад, поштење и знање.
Због својих родитеља, који су ми својим тешким, поштеним и мукотрпним радом на селу омогућили да завршим највише школе.
Због тога што својим радом и поред завршених школа не могу своју децу да пошаљем на летовање, зимовање, да упознају културу и знаменитости света, као деца хохштаплера, политичких превртљиваца и самозваних уметника са дипломом сумњивих факултета.
Због лопова, које не смемо да назовемо тим именом јер су последице аутоматски неминовне и без икакве казне.

Због тога што елита нису учени људи већ неписмењаковићи са купљеном дипломом, старлете и шарлатани.
Због политичког и разноразног шљама који свој „одмор” проводи на егзотичним местима док у њиховим фирмама радимо ми, наша деца, наши пријатељи и познаници, да бисмо буквално могли да преживимо.
Због закона који правник у току истог дана тумачи на три различита начина у зависности од потребе.
Због начина избора и плаћања управних, надзорних одбора и директора, где није потребно знање већ безмало само чланска карта политичке странке.
Због министара који јавно говоре да немају своје мишљење.
Због коферчета, за које смо случајно чули, пуног нашег новца које волшебно нестаје и за то нико не одговара.
Због тога што је у Србији све више гладних, промрзлих који немају новца за храну и грејање, а плаћају струју и порез редовно, док самозвана „елита“ не плаћа рачуне годинама.
Због тога јер и таште политичара могу да имају дипломатски пасош.
Због истих тих који сваке године говоре да ће нам бити боље следеће године.
Због тога што морам узети кредит да платим рачуне, половне гуме, регистрацију и сервис аута старог 15 година
Због тога што по садашњем закону службени аутомобили не морају да буду обележени, па их зато и возе до стрине, тетке… и све о трошку свих нас.
Због тога што не желим више да губим време и гласам за мање зло.
Због тога што ми живот пролази у нади да ће бити боље, а то боље никако да дође.
Због тога се придружи и ти, да уредимо систем и да нам домовина буде као и остале нормалне земље са једнаким шансама за све. Ако то заједно не урадимо, ко ће?! Придружи се и ти, па да кључ успеха не буде и даље бахатост, простаклук и припадност политичкој странци. Придружи се и ти да серија у којој је Шојић министар не буде више наша стварност, већ хумор и подсећање на прошло време!
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Нинослав Дотлић, члан покрета „Доста је било”, Београд, аутор видео клипова“ style=“fancy“][ezcol_1half] ninoslav-dotlic [/ezcol_1half]Две хиљаде треће, на дан убиства премијера Ђинђића помислио сам… овде НИКАД неће бити боље.
Када сам се оженио и када су дошла деца, постало је некако још теже видети будућност за њих.
Сувише дуго нам владају ИСТИ људи, од ратова деведесетих па на овамо. Цео живот, само се смењују, док паметни ћуте и одлазе.
У Србији звона звоне на узбуну већ 25 година. Ако ми нешто не урадимо за нашу децу, нема ко.
Доста Је Било!
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Милош Николић, Умчари“ style=“fancy“][ezcol_1half] milos-nikolic [/ezcol_1half]Ту сам да помогнем, и да заједно креирамо своју будућност у земљи у којој живимо, да транспарентност буде утемељена, да свако поштује закон, а да закон буде једнак за све, а не за појединце, да заједно променимо нашу Србију, да постане земља часних, поштених, вредних људи, а не земља људи који ће је на разне начине урушавати ради своје користи, да буде свима лепо, и да поносно изговоре да су из Срби, а не да се стиде!
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Невена Љујић, предузетница, самохрана мајка, члан покрета “Доста је било – Саша Радуловић”, Краљево“ style=“fancy“][ezcol_1half] nevena-ljujic [/ezcol_1half]Драге маме, доста је било!

Недељно поподне, кишни дан, старије дете већ стигло да пије кафу са мамом, стигло и да пита… а пита као велики. “Мама, зашто се и ми не селимо?”

“Иза сваке успешне жене стоје мали људи и вичу ‘Мама’.” Успех не мерим новцем, радним местом или дипломом. Успех мерим срећом своје деце. Одрасла сам у лошем времену, времену санкција, бомбардовања, туге и беде… Богатија сам данас него тада, за два живота богатија. За иста та два живота, за ту децу сам дужна и одговорна да их васпитам и направим од њих добре људе.

У тренутку када ме моје велико дете пита зашто живимо у земљи у којој владају криминалци, а обичан човек постаје само сиромашнији, схватам да је било ДОСТА! Схватам да имам обавезу да својој деци дам пример одговорног градјанина, неког ко неће дозволити да други одлучују о њиховој судбини. Време је да се пробудим и кажем ДОСТА ЈЕ БИЛО. Нећу да ми деца расту у друштву у којем је једини критеријум лични и материјални интерес, нећу да се стидим земље у којој живимо, нећу да ми деца расту уз “Фарму”, “Парове” и сличне ТВ програме. Нећу да објашњавам деци зашто се не цене рад и труд. Хоћу да се у овој земљи већ једном уведе ред, хоћу да улажем у своју децу знајући да имају перспективу сутра у овој земљи.

Сада, у оваквој земљи поремећених вредности, земљи коју воде медиокритети ја ту перспективу не видим. Хоћу земљу у којој се улаже у школство, нећу земљу у којој родитељи беже од комуналне полиције у покушају да обезбеде деци јефтиније уџбенике.

Време је драге моје маме да се све пробудимо. Сигурна сам да свака од нас жели својој деци здраву околину за одрастање, економски стабилну и друштвено одговорну државу, сигуран посао без обавезне партијске књижице. Позивам вас све да се прикључите јединој реалној опозицији, једином покрету који има конкретан програм. Да мало окренемо ред у Андрићевој… нека паметан проговори, а будала заћути! ДОСТА ЈЕ БИЛО!
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Др Ана Стевановић. професор продукције и културологије, Београд“ style=“fancy“][ezcol_1half] ana-stevanovic [/ezcol_1half]Пре пар година сам била у Данској. У пар наврата сам имала прилике да са Данцима направим паралеле између њиховог савршено уређеног система и начина живота, и овог апсурдног, хаотичног и суманутог у коме ми обитавамо. Рекох им да је корупција у Србији толико раширена, да се готово подразумева. Данци су ме збуњено погледали.
„Али због чега људи морају да додатно плате било кога, поготово тајно, да би било шта завршили? Они код којих одлазе примају плату за свој посао, и нема разлога да узимају нити траже ишта са стране“, одговарали су углас.
Ови одрасли људи, образовани и запослени, нису могли да схвате корупцију, ни зашто постоји, нити због чега је попут корова захватила сваки део нашег друштва. И завидела сам им. Завидела, јер живе у систему који беспрекорно функционише, који мисли на појединца и који је од Данске створио земљу у којој, према званичним статистикама, живе најсрећнији људи. Желим такав систем у Србији и желим да заборавимо шта корупција уопште значи. Зато сам се и прикључила покрету, пратећи сан да Србија постане уређена земља у којој живе радосни људи.
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Александар Јашаревић, члан покрета “Доста је било”, Београд“ style=“fancy“][ezcol_1half] aleksandar-jasarevic [/ezcol_1half]Уморан сам од приче да се за неки посао треба учланити у странку.
Уморан сам од флоскула које диктирају полуписмени људи који су били партијски послушници па се сада налазе на одговорним местима у држави.
Уморан сам од тога што су ти полуписмени абнормално успешни, па смо сви остали који смо муком, трудом и вансеријском вољом завршили, замислите, факултете чији се „докторати“ не пишу за једно поподне, ЈАДНИЦИ који морају да беже из своје земље да би живели пристојно.
Уморан сам што је „ЊИМА“ химна први стих песме београдског синдиката „ДИВЉИНА“ из 2000-те године, након чега се и даље ништа није променило.
Уморан сам од тога што нико не мисли на младе и какву им земљу остављају.
Уморан сам од тога што су људи безвољни и ништа не мењају, што су изгубили у себи искру која каже ово не ваља за мене, за моју породицу, за моје пријатеље, за моју ЗЕМЉУ!
Уморан сам од идеје да морам да напустим земљу у којој сам рођен, где ми је дом, где су ми пријатељи, да бих просперирао и живео пристојно, па макар то било и на северном полу!
ДОСТА ЈЕ БИЛО, вратите ми моју земљу, мој град, моју будућност!!!!
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Игор Гајић, магистар политичких наука, редактор, члан покрета “Доста је било”, Краљево“ style=“fancy“][ezcol_1half] igor-gajic [/ezcol_1half]Ми радимо истински историјски посао
Питали су једном Че Гевару шта је највећа врлина револуционара. Да ли је то храброст или окрутност према непријатељу или мржња према неправди? Не, рекао је Че. Највећа врлина револуционара је – љубав. Моја мотивација да се активирам у покрету “Доста је било” је љубав према мојој земљи и људима у њој. Волим их и поштујем као што волим и поштујем себе. Када некога волиш, осећаш одговорност према њему. Не лажеш га. Говориш му истину и чиниш за њега оно што би учинио за себе. То је начин. А циљ? Мој циљ је да Србија постане боље место за живот. Имам посао који ми је омогућио да се из Немачке, где сам иначе родјен, вратим у Србију и сада овде живим. Почео сам да радим на томе да се од ове лепе, али пропале земље направи успешна земља са срећним људима.
Да се успостави један систем, једно државно уредјење, који су сервис градјана. Управа, министарства, службе, цео државни апарат су ту због људи, због нас. Не обрнуто. На нама је да проценимо да ли државна администрација добро штити наше интересе, како личне тако и колективне. Ако не штити, доведимо оне који то чине. Толико је једноставно. Свако од нас је суверен, носилац друштвеног субјективитета. Као такви поседујемо права и обавезе, гушимо се медјутим у обавезама док на додељивање права и правде чекамо као болесна деца на СМС донације. То је неприхватљиво.
Не прихватам да ми један слој бахатих незналица, простачких уљеза и људи који су лошији од већине у овој земљи, отима садашњост. Јер су већ отели прошлост, а прете да отму и будућност. Код њих 2+2 никада нису 4 него онолико колико они у датом тренутку одреде. То не само да вредја сваки интелект и свачију конституцију као хомо сапиенса, то чини живот неизвесним. А живот у неизвесности није живот, то је таворење, то је ропство. Не прихватам да зависим од расположења и хирова патолошких клептомана и нарциса. Хоцу чисте рацуне, јасна правила која важе за све и да се поштује принцип по којем су 2+2=4. У свакој области. Коцкасто у коцкасто, округло у округло. Бабе нису жабе.
И пошто су ти принципи неумољиви, немам никакву дилему да ћемо ми успети. Јер се ми суочавамо са стварношћу уместо да забијамо главу у песак. Ми не фабрикујемо измишљотине било каквог типа и још мање желимо да било ко у њима живи. Ми се не жалимо на светску заверу, на климатске промене или на злу коб. Не мрзимо воду зато што потапа бушан брод, градимо модеран глисер који ће нас сигурно и брзо носити преко те исте воде. Зато смо самоуверени, непоколебљиви и без страха. Ми смо свесни изузетности овог покрета као шансе да се коначно обави историјски посао уводјења реда у Србију. Они су ти који су у сталној колизији са стварношћу. Зато се пренемажу и натежу, измишљају и хистеришу како би оправдали неоправдиво и убедили у неубедљиво. Они су већ изгубили, само одлажу суочавање са поразом.
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Светлана Вукобратовић, професор енглеског језика, чланица покрета “Доста је било”, Зрењанин“ style=“fancy“][ezcol_1half] svetlana-vukobratovic [/ezcol_1half]Васпитавана сам да само радом и поштењем могу постићи нешто у животу. Видела сам да то није тако, али не зато што то тако не треба да буде, већ зато што су људи којима смо поверили да нас воде то злоупотребили. Једно време сам била очајна и мислила да је немогуће било шта променити, јер ко сам ја да кренем у ту борбу… Никада се нисам бавила политиком и тек сам у људима Доста је било препознала оно што свако ко жели добро, и земљи у којој живимо и себи, мора да подржи. То није ствар политике. То је ствар здравог разума. И ето, са 39 година, први пут сам активни учесник нечег у шта свим срцем и душом верујем…

И зато сада говорим гласно Доста је било! То сам ја! То су обични људи којима је доста лажи, крађа, обмана.
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Драган Спалевић, предузетник, члан покрета “Доста је било”, Шабац“ style=“fancy“][ezcol_1half] dragan-spalevic [/ezcol_1half]Пријатељи ме често питају за мотив моје подршке покрету Доста је било. Шта је то што је једног вишегодишњег политичког апстинента убедило да се ангажује приступајући једној политичкој организацији још од оснивања?
Имаш четворо деце, приватни бизнис, одговорност. Шта ће ти још и политика и блато које она собом носи? Какву корист можеш имати јавно иступајући против власти, и бивше и садашње?
Знам али…
– Имам четворо деце и желим да живе, раде и унапређују Србију. Желим да остану овде и да се својим учењем и трудом изборе за своје место у друштву.
– Желим да од посла којим се бавим живим пристојно и поштено, поштујући законе државе у којој живим, и плаћајући порезе који ће помоћи да сви живе боље а не само појединци.
– Желим да одговорност коју ја имам према свом послу и породици осећа и држава према својим грађанима јер ми резервну државу немамо и не треба нам, али желим социјално одговорну државу.
– Не треба ми политика. Не желим да се бавим политиком али ћу се увек борити за правду, морал и систем одговорности за све. Ту идеју сам препознао у програму покрета Доста је било и даћу све од себе да се те идеје и остваре. Нисам политичар већ човек који се бори за уређено и одговорно друштво.
– Моја корист од борбе против „власти“ је у томе што ће кроз активизам и подршку циљевима и идејама Покрета доћи до промене система вредности. Тада неће бити важно КО је на власти, већ како ради. Када критика буде пожељна јер је у сврси побољшања а не освете, када нас буду водили способни а не подобни, када вршење власти на свим нивоима буде транспарентно, када престане цензура медија и прогон политичких неистомишљеника.
Када престанете да ме питате какву корист имам и како смем да јавно иступам, знаћу да смо успели у свему што сам навео.
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Ирена Јандрић, чланица покрета „Доста је било“, Крагујевац“ style=“fancy“][ezcol_1half]Irena jandric [/ezcol_1half]Почињем звуцима песме која ми тренутно одзвања у ушима, „Маршала Тита, јуначкога сина…“, која на неки начин осликава моје шарено, прелепо детињство, и затим наступа шум… као у прекиду телевизијског програма, слика се враћа, али тата одлази у рат… Испред мене километарски Дневници и сви њихови додаци… Опет шум, па слика гимназије… Тата ме води да купим прве средњошколске ципеле и последњу уштеђевину даје за њих… У мом срцу грч. Младост, какве год друштвене прилике биле и не даје пуно времена за схватање проблема… Све потешкоће заборављаш, занемарујеш и сањаш светлу будућност.

Факултет? Који? Не могу да студирам историју уметности… То је оно што желим, али не могу, превише је скупо отићи од куће… Добро! Онда, права… Речита си, кажу ми, а и никада није касно променити ако не иде, теше ме… Али останеш ту, јер знаш да је све друго скупо!

У међувремену схватиш да делити правду у систему у којем живиш и није тако лако, па се одлучиш за неку хуманију грану и сањаш да ћеш се негде и некада залагати за права радника или права социјалне заштите и осигурања… Али биро каже да си троцифрен број и да се учланиш у странку… Где? Како, када се никада ниси бавио политиком?! Како, кад си уз пут схватио да је борба за власт резервисана за лопове, преваранте, људе који су спремни на све… На цензуре, на правдање минималних личних доходака који су тако понижавајући, на продају свега што је туђе (мислим наше, а заправо није)… Политика је за људе који су неспособни да својим грађанима обезбеде право на рад и право на пристојан живот! Ја се ту не проналазим!!! Родитељи наваљују и ја се учланим… Одлазим на пар састанака са кнедлом у грлу, грудвом у стомаку и враћам се са горким укусом, некако упрљана и наравно, одустанем. Одустанем и од сна да ћу наћи пристојан посао у складу са својом професијом.

Желим да оснујем породицу, селим се у други град, село, враћам се и видим да је било где, у било ком ћошку моје вољене Србије ситуација иста. И тако стигнеш до 38. године живота сањајући исте, неостварене снове… Питаш се да ли отићи сада? Преко? Толико њих је отишло, зашто не бих и ја? И шта ме, уосталом, још увек држи овде?

Напрасно, у том глувом тумарању кроз живот и тражењу утехе на интернету угледам речи „ДОСТА ЈЕ БИЛО“ … Схватиш у истом трену да си пуно изгубио и да је време да се све из корена промени!!! Опет чујем шум, прекид програма… Да, то је попут РЕСТАРТ-а! Пали се лампица и чујем глас човека који улива поверење да ће нам ипак, једног дана бити боље!
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Милан Поповић, члан покрета Доста је било, Звездара“ style=“fancy“][ezcol_1half] [/ezcol_1half][/su_spoiler] [su_spoiler title=“Ивана Ђорђевић, дипл.политиколог за међународне послове, чланица покрета “Доста је било”, Крагујевац“ style=“fancy“][ezcol_1half]Ivana-djordjevic [/ezcol_1half]Зовем се Ивана Ɖорђевић. Све сам урадила како треба. У основној школи била сам вуковац, у Првој крагујевачкој гимназији одличан ђак, са посебним интересовањем за социологију и филозофију. Матурирала сам на теми „Кантова критика чистог ума”. Пар месеци после тога, постала сам студент Факултета политичких наука у Београду. Дипломирала са највишом оценом на теми „Насиље на Косову у периоду од 1985. до 2000.године”. Вратила сам се у свој родни град Крагујевац, пуна елана, знања и жеље да оно што сам научила несебично подарим граду у коме сам рођена, у којем су моји пријатељи, породица. Почињем да радим као новинарка. На том послу дајем све од себе. Проналазим људе који се разликују, извештавам о њима, њиховим подухватима, ентузијазму, али и о проблемима са којима се сусрећу. Остављам иза себе стотине телевизијских прилога и затварам ту страницу свог живота, јер за мене нема расположивог радног места у кући у којој сам радила хонорарно и повремено примала хонорар. Места је било за неке друге.
Проглашавам себе за системску грешку и одлучујем да се искључим из система. Захваљујући доброј вољи блиских рођака привремено радим у мањој фабрици чарапа. Све слабије пратим вести, трудим се да не мислим, трудим се да заборавим ко сам. Такво стање трајало је годинама.
Имам клинца, предшколца. Радује се поласку у школу. Коначно схватам да и он постаје део Система.
Хоће ли и он урадити све што треба?
Хоће ли бити вредан, паметан?
Хоће ли вапити за знањем као ја некада?
Хоћу ли га гледати како се искључује из Система као што моји родитељи гледају мене?
Хоце ли и он постати системска грешка?
Хоце ли и он испасти глуп због своје памети?
У мислима су ми хиљаде и хиљаде клинаца који се управо овог или следећег пролећа радују поласку у школу. Хоћемо ли дићи руке од њих? Препустити их систему у којем нема система, у којем се не зна шта ко ради и зашто, у којем лопови, фалсификатори и незналице глуме елиту, у којем радници не могу да нахране своју децу, у којем је лечење бесплатно, али само док се не разболиш, у којем си грешка ако урадиш све како треба.
Одлучила сам да НЕ. Не дам да нам деца буду грешка. Не дам да нас уништи корупција. Имали су довољно времена. И више него довољно. Доста је било!
У покрету Доста је било срела сам људе којима верујем и који желе исто као и ја. Укључила сам се јер сам одувек политичко биће. Сматрам да је политика прелепа вештина стварања најбољих услова за остварење најхумањих циљева.
Желим да створимо добро друштво.
Желим да уведемо ред.
Желим да Србија никада више не буде земља у којој је глупо бити паметан и вредан.
Желим да Србија буде земља у којој нема системских грешака.
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Јудит Бартуш, пензионерка, Суботица“ style=“fancy“][ezcol_1half] Judit-Bartos-subotica [/ezcol_1half]Покрет ДЈБ се залаже, као прво, да се уведе РЕД. Да би увели ред, желе да промене СИСТЕМ функционисања државе на свим нивоима.

На делу су показали да могу, на делу су показали да не иду пречицама, и да инсистирају на ономе што су рекли да ће урадити.

По томе су нешто потпуно ново и другачије од свега до сада виђеног. По томе закључујем да покрет чине људи са интегритетом, на високој лествици моралних вредности и одговорности.

Не могу више да гледам наше политичаре који нису ама баш ништа добро урадили у последњих 20 година.

Таман помислим да смо досегли дно, кад нам покажу да постоји и подрум.

Па докле више? ДОСТА ЈЕ БИЛО!
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Светлана Козић, Дипл. економисткиња, предузетница, координаторка покрета „Доста је било“ за Севернобанатски округ“ style=“fancy“][ezcol_1half]svetlana-kozic[/ezcol_1half]Десет година сам бацила тако што сам, као представница предузетничких удружења, политичарима објашњавала какве услове треба да створе да би се привреда развијала. Јасну политичку вољу власти на било ком нивоу да учини бар нешто у интересу домаћег бизниса имала сам прилику да сретнем само у Министарству привреде, у периоду док је Саша Радуловић био министар.

Не знам да одустанем. Знам само да, кад један пут није проходан, покушам да прођем другим.

Покрет „Доста је било“ јесте мој пут ка коначном слому паразитске партократије и стварању бољих услова за живот наших породица. Морамо променити власт, да бисмо поправили своје животе. На преговоре са партократама нећу да бацим више ни дан. Сада постоји начин да их се решим. Он се зове „Доста је било“. Не бацајте године. Иду избори. Свима нам је доста.
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Новица Илић, члан покрета „Доста је било“, Крушевац“ style=“fancy“][ezcol_1half]novica-ilic[/ezcol_1half]Доста ми је неуких без образовања и њиховог незнања које правдају лапсусима.

Доста ми је неуких са квази образовањем, са плагираним докторатима, са дипломама измишљених факултета.

Драги пријатељи, мислим да држава Србија треба да прима у државну службу само кадрове из српских државних школа и факултета.

Зашто?
• Зато што држава Србија финансира државне школе и факултете
• Зато што државне школе и факултети образују полазнике по програмима који су одобрени од надлежног министарства
• Зато што није сигурно да се у приватним школама и факултетима ради по програмима из претходне тачке
• Зато што из приватних факултета „експресно“ излазе кадрови попут председника или министра полиције који очигледно нису образовани иако имају дипломе
• Зато што по садашњем закону у државну службу могу да ступе и кадрови који су образовани по програмима других држава од којих су неке и непријатељски настројене

Нисам за забрану приватних факултета али сведоци смо да приватни послодавци бирају дипломце државних факултета. Они се опредељују за квалитет кадрова.

Доста је било, ма и превише.
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Ранка Живановић, дипломирана правница, чланица покрета Доста је било, Лозница“ style=“fancy“][ezcol_1half]ranka-zivanovic[/ezcol_1half]Поштар, тај најстрашнији гласник данашњице у Србији, још од Хермеса и Фидипида, који у оној црној торбетини безазлено носи наше судбине и не слутећи да је неком донео последњу кап у препуној чаши жучи, конопац око врата или ледени метак, будући наслов у новинама или црној хроници, читуљу у авансу… Опомену или већ судско извршење од лихварских банака којима нас је држава почастила комфорним каматама од 60 % на годишњем нивоу, озакоњеном зеленаштву, на недозвољен минус који си направио јер ниси имао за редовно одржавање средстава на празном рачуну, за брисање прашине са компјутера, виртуелног рачуна у виртуелној стварности, за закаснелу рату, за неки рачун, за порез, за вакцинацију, за жуту траку коју си нагазио 2 цм испред неке камере, комуналног преступа за који те је „добронамерни“ комшија пријавио, за неко одбијајуће решење или пресуду у којој си мучан тражио неку правду, отказ, решење да си технолошки вишак јер ниси члан партије која је на власти, јер се не дивиш поштењу лоповског директора који те сваки дан краде и малтретира приде. Директора ког гледаш како то ради под сваком влашћу и како се свакој удвори и ушеми а ти, поштењачино глупа и наивна, седи кући и чекај поштара, е, доста је било,зар не мислиш да је доста било?!
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Златко Сучић, IT инжењер, пилот, члан покрета Доста је било, Нови Београд“ style=“fancy“][ezcol_1half]zlatko-sucic[/ezcol_1half]Увек сам се трудио да будем поштен. Не кажем да сам анђео који никада ништа лоше није урадио, никада слагао, и ја сам човек који је изложен искушењима али сам се увек одупирао. Имао сам девет година кад ме комшија дечак наговарао да украдемо чоколаду у самопослузи. „Мало се плашиш али кад изађеш са чоколадом коју ниси платио, она је још слађа“!. Деветогодишњи ја учинио је „кривично дело“, украо чоколаду и ставио је у џеп. Кад сам дошао до касе, иза мене се појавио човек који је радио у самопослузи, за којег нисам знао да ме све време посматрао иза полу-пропусног огледала. Питао ме је шта имам у џепу. „Ништа!“, одговорио сам, страшно узбуђен. Онда ми је он извукао чоколаду и залепио такав шамар да ми је петнаест минута звонило у ушима. Хтео сам да умрем на месту. То ми је била прва и последња крађа у животу. Моји родитељи су ме увек учили поштењу, избегавању конфликта, скоро никад се нисам потукао и чак сам и због тога имао проблема. Кад увиде да не желиш да улазиш у конфликте, деца крену да те малтретирају. Онда сам почео да вежбам аикидо и малтретирања су нагло престала. Научио сам да се одупрем али и тада нисам то никад злоупотребио. Љуба Врачаревић, светски познат аикидо мајстор, научио нас је култури борбе и есенцији аикидоа. Ненасиље! У то време нисмо закључавали станове. Комшије су се посећивале и улазиле једни другима као у своје куће. Није било љубоморе, криминал скоро да није постојао. За дроге смо чули из светских вести. Ратове смо гледали на телевизији.

Завршио сам школовање, посао добио после само пар месеци! Без икакве везе. И кад сам напустио тај посао, то сам урадио због бољег посла. Опет без икакве везе. Никада у животу нисам био без посла дуже од три – четири месеца. То је била земља поштења и благостања. Полиција је служила да преведе старе људе преко улице и да повремено јуре неприлагођене попут „Београдског фантома“ у белом поршеу.

Онда су стигли ратови покренути од људи жељних власти и новца. За новац су продавали све. Прво – људске животе, оружје, наркотике, а касније – фирме, радна места, машине растурених фабрика, уништавали су добре фирме како би их обезвредили и купили за мале паре, продавали су страну валуту, продавали су нашу част и поштење. Уништавали су све што је било на њиховом путу до још веће моћи и још више пара. Лажу да су нам плате 600 еур иако ја видим да сам после 30 година рада постао технолошки вишак. Први пут у животу. Моја жена ради кривично одговоран посао у суду за 250 еур, већ 10 година! Моја колегиница је узела кредит од 30.000 еур у швајцарцима. Отплаћује тај дуг већ седам година. Сад је дужна 32.000 еур! Гувернера народне банке то нимало не брине. Гувернерко, народна банка припада народу а не Вама! Ви морате да бринете о привреди и грађанима! Не радите свој посао али сте зато увећали плате Вашим радницима!

Нисам гласао на прошлим изборима ни за кога. Изашао сам али сам поништио листић. Наивно сам мислио да нећу ником датиглас. Каква грешка!

Хоћу да променим ово. Хоћу да отерам оне који ме понижавају. Хоћу промену, напредак, поштење. Изаћи ћу на гласање опет, али овај пут знам за кога ћу да гласам! Морам да се супротставим!

Доста је било! То ме је научио мајстор Љубомир Врачаревић.
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Чедица Џунић, члан покрета „Доста је било“, Пирот“ style=“fancy“][ezcol_1half]cedica-dzunic[/ezcol_1half]Тренуци моралних,психичких и логичких ломова никада се унапред не могу препознати. Долазе муњевито и бришу све старе заблуде које су биле модел живљења.

Никада свест неће бити унапред упозорена шта ће бити окидач промене.
Сваког од нас вреба тај тренутак када ћемо пожелети да престанемо да будемо део полусвета који живи Новакову радост, који халуцинира да се дави у базену са ватерполистима.

Схватиш да, док си умишљао да си Дивац и поистовећивао се са његовим личним успесима, ниси ни имао живот. Схватиш да њихове медаље и трофеји неће својим бљеском окречити прљаве и мемљиве собичке наше ружне свакодневице. Никада нећеш моћи да водиш довољно испразан живот да би се проституисао на националној фреквенцији, у строго контролисаном социолошком експерименту.

Гледаш макијавелисте како секу траку и отварају паркинг посипан шљунком и запиташ се, којој ће намени бити приведен тај паркинг после прве провале облака? Рвању у блату? Вишевековни рецепт „хлеба и игара“ у осавремењеном, дигитализованом и фотошопираном руху.

И то је тај тренутак када сам се сетио једне старе перфидне лажи. У глави креће да свира и одзвања, да се неуморно понавља џингл са почетка деведесетих: „Градимо Еурополис, Еурополис гради нас“. Није било довољно пристојности оних који нас варају и краду да осмисле нове лажи, само су нашминкали старе.

Читавог живота чекамо некога да дође и избави нас од наше неодговорности, да нас тргне из летаргије и коначно је ту. То смо сви ми , то сам и ја – спреман да коначно преузмем одговорност за своје дугогодишње нечињење. То је био преломни тренутак , када сам решио да се умешам у оно што је до сада био најпрљавији и најмање частан посао за који знам – да уђем у политику.

Зашто?

Зато што то не мора и не сме бити тако, зато што свако личном жртвом и примером треба да усмери друге и мења реалност. Поштење и пристојност ће се неминовно у некој, надам се блиској, будућности вредновати, а моја је одговорност да томе дам свој допринос.

Сада са сигурношћу знам да никада нећу бити Новак од Монте Карла. И када бих могао, не бих ушао под стаклено звоно, где обитавају они за које закони не важе.

Мој је циљ далеко већи, хуманији – желим осмех на лицима своје деце. Желим им детињство које је мени ускраћено, желим им да живе тако да никада не маре за то ко је премијер у њиховој земљи, а да иста буде уређена тако да то не чини разлику.

Престаните да лажете себе и да верујете својим лажима, схватите да живите у временима када ништа нема вредност, али све има своју цену – ваше здравље, приватност… све.
ДОСТА ЈЕ БИЛО.
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Мирјана Маринковић, ванредна професорка Филолошког факултета у Београду, чланица покрета Доста је било“ style=“fancy“][ezcol_1half]Mirjana Marinkovic[/ezcol_1half]ЧЕГА МИ ЈЕ СВЕ ДОСТА

Доста ми је глупости.
Доста ми је тупости.

Превише је простаклука.
Доста ми је лоповлука.

Доста ми је примитивизма.
Доста ми је паразитизма.

Доста ми је прљавштине.
Доста ми је немаштине.

Доста ми је непоштења.
Доста ми је неповерења.

Доста ми је нерада.
Доста ми је нереда.

Доста ми је срама.
Доста ми је блама.

Доста ми је обећања.
Доста лудом радовања.

Доста ми је оправдања.
Доста празних надања.

Доста ми је гурања.
Доста ми је мувања.

Доста ми је каријеризма.
Доста голог егоизма.

Доста ми је лактања.
Патриотског грактања.

Доста ми је популизма
Доста ми је непотизма.

Доста ми је сређивања.
Доста убеђивања.

Доста ми је плагијата.
Доста лажних патриота.

Доста више празних прича.
Ријалитија и сваког кича.

Истина је сасвим проста
Стварно ми је свега ДОСТА!
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Милош Бошковић, дипломирани инжењер рачунарства, члан покрета Доста је било, Ниш“ style=“fancy“][ezcol_1half]MilosBoskovic[/ezcol_1half]Одем једном у Општину да узмем извод из матичне књиге рођених. Док гледам чиновника како хемијском попуњава неку књигу мојим подацима и лупа силне печате, коментаришем: „Надам се да ћете ускоро увести могућност добијања извода онлине, па да могу код куће да га одштампам, без доласка код вас“, а он ми на то одговара: „А шта ћемо ми онда да радимо?“

Да ли ово значи да треба да укинемо и телефон и интернет, да би поштари имали више посла?
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Мирко Бенаћ, члан покрета „Доста је било“, Чукарица, Београд“ style=“fancy“][ezcol_1half]Mirko-Benac-beograd[/ezcol_1half]Зашто гласам за “Доста је било”?

Први и основни услов који је за мене битан јесте начин како се одређена странка финансира. Зашто?! Зато сто чак иако подржавам ставове неке од понуђених партија, како да јој верујем уколико она некоме дугује „услугу” јер онда неће бити независна И кад-тад може доћи до преклапања или сукоба ставова са тим неким коме „дугује”, а онда знамо ко има приоритет. Код нас је ово готово правило, а оно за шта се странке декларативно залажу су, можемо рећи, бајке а бирачи су у већини случајева потпуно обманути јер лопови промовишу борбу против корупције, а лажни дипломци образовање. Значи, услов спровођења програма странке јесте да иста буде независна, финансијски независна од било кога. Иначе, СНС је након оснивања уложила 10 милиона еур. У кампању?! Ко, како, зашто? Основно питање.

Ја сматрам да се ово може постици једино ако је странка финансирана ограниченим прилозима великог броја људи. Тако нико нема директну и нетранспарентну моћ и утицај на потезе и ставове странке.

ДЈБ је испунио овај услов што се једноставно може видети по средствима уложеним у кампању као и транспарентним финансијским извештајима на којима се могу видети донатор, износи, као и извештај о трошковима. Трошкови не превазилазе приходе, а и једни и други су транспарентни.

Други услов, наравно подједнако битан за мене као и први, јесу ставови странке. Ту је беспредметно рећи било шта осим „Иди на сајт , прочитај, ако се слажеш, одлично, ако не, погледај још неки сајт…”
Трећи услов је кредибилитет, како странке тако и лидера. У случају ДЈБ-а, странка није имала још увек прилику да докаже кредибилитет па сам њен морао тражити кроз лидера странке И људе који га окружују. Саша Радуловић је човек који није био у политици, већ се током живота бавио приватним предузетништвом у системима који не праштају незнање, неспособност или лењост што указује на психолошки склоп човека који се не уклапа у архетип просечног српског политичара. Вратио се у Србију и прихватио се учешћа у влади Ивице Дачића из које је изашао након 4 месеца када је видео да не може да спроведе оно сто је обећао себи, председнику владе и бирачима.

Имајући у виду природу власти АВ/ИД, већ овај потез ме је додатно заинтригирао за Сашу Радуловића. Јер, реално, ко још у Србији даје оставку онда када не може да спроведе оно у шта верује. Углавном је уврежени образац понашања „кад већ не могу да променим ништа, зашто да глумим Дон Кихота када могу да обезбедим жену, децу и унучиће, а при том не постоји одговорност.”

Тачно је, не постоји одговорност осим личне, коју данас има јако мало људи. Значи из угодне позиције климоглаваца код Александра Вучића, Радуловић одлучује да направи странку без средстава и супротстави се човеку који је у том тренутку господар Србије. Након оснивања удружења, води кампању без средстава углавном онлајн и уз помоћ малог броја ентузијаста који су видели нешто искрено у свему томе након много, много година.

Поред Саше, додатно уверење да је ово права ствар, мени барем, било је окружење које се састојало од стручних, неупрљаних, вредних, остварених људи као што су Душан Павловић, Александар Стевановић, Јасмина Николић, Татјана Мацура и сви остали, сви они људи који се не виде а које сам упознао током давања свог доприноса опстанку и напретку удружења Доста је било.

Први и једини пут је неко испунио три основна услова која сам тражио у странци како бих могао да јој приступим, помогнем и верујем.

Независност, Програм, Кредибилитет!
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Тамара Живковић, координаторка покрета Доста је било, Пирот“ style=“fancy“][ezcol_1half]Tamara-Zivkovic-Pirot[/ezcol_1half]Оно што човек може да поднесе, то не може нико. Човек, у ствари, није именица, „човек“ је трпни глаголски облик, још ако је тај човек Србин, или живи у Србији… е, тај глагол постаје несвршен. Трпиш јер си тако васпитан. Јер се то трпљење преноси с колена на колено. Као нешто вредно, као реликвија. Никако да се угаси та традиција. Плодно је ово тле за неговање трпљења.

Ја не умем да трпим. Никад нисам умела. Ни као дете, ни као девојка. Никада.

И ухватим себе у том трпном стању. Смањила сам се, скупила рамена, спојила сам обрве. Селектујем оно сто чујем. Дилитнем одмах сувишно. Повремено освежим лепо. И ту, у том свету, баш ми је лепо. Дружим се само са својим мислима и тастатуром. И лете ми прсти по њој. И исправим се, и понекад дозволим себи да се обрадујем. На трен. И вратим се у првобитни положај. Сат, два дневно са пробраним пријатељима делује само као епизода у роману. На трен ме одмори од главне радње. Од оног трпљења. Негирала сам то дуго. Говорила себи да је то фаза. Полувреме. А није. Досло је до краја. Одзвонило.

И неки паметни људи ми вец извесно време то говоре. Али мени је било потребно да чујем једног неартикулисаног, непристојног, бахатог малог цовека на „функцији“, како објашњава једну ситуацију.
Не желим да се навикнем на изврнуте вредности, на охолост, примитивизам, одсуство емпатије, на тривијалне појаве, на некултуру, на… трпљење.

Одбијам да будем маса. Да будем гомила. Да будем подобна. Да не будем ја. Одбијам да будем трпни несвршени глагол.
Бирам да будем несавршена у покушају да усавршим себе. За почетак.

А ви?
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Бошко Терзић, Нови сад“ style=“fancy“][ezcol_1half]bosko-terzic-novi-sad[/ezcol_1half]Људи су понекад тако чудна бића … тако јака. Челичних нерава, камених лица, срца од леда, па их гледам сваког боговетног дана ових 25 година балканског гротла како ваљају дан за даном, како котрљају ту громаду од наше свакодневнице уз брдо звано Србија.

Увек сам се питао одакле нам толика снага, одакле толика храброст да све ово што живимо ми и преживимо.

Колико вас је као и ја погнуло главу на жуте лопове, прелетачке мајсторе, на црвене фотељаше, на плаве полтроне, на зелене марионете, на приглупе а дипломиране, на згодне а позициониране, на божије а новцем проклете.

Гледам хоризонт данашње Србије и једно велико наранџасто сунце како се уздиже из сивила, и осећам да свануће, и знам да Доста је било, и кажем вам да му треба наша снага да се издигне из тог мора сивила и донесе овој напаћеној Србији трачак наде. Једноставно … РЕСТАРТ
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Весна Мијатовић, чланица покрета “Доста је било”, Земун“ style=“fancy“][ezcol_1half]Vesna Mijatovic Zemun[/ezcol_1half]Имала сам један сан. Дуго. Сазревао је годинама. Подстакнут је био размишљањем како преживети од свог рада, памети, сналажљивости. Знате када вас неко пита – Шта бисте волели да отворите када би имали могућности… ? Пекару, одговарала сам као из топа…

Живот пише романе, дигнемо кредит стављајући на кућу хипотеку,набавимо опрему, почнемо са великим ентузијазмом да радимо… Динкићев кредит… микрокредит за мала и средња предузећа, деловало је привлачно за лаике али доприноси за 5 радника су нас урнисали… Одушевљење,еуфорија, „своја радњица, свој газда“, су полако… како су дани, месеци, године, пролазили… бледели као и коса која је постајала беља, леђа погрбљенија, ноге све теже… Криза, пазар све тањи, намети све већи… боримо се, отпуштамо раднике… радимо производњу, учимо упорно, правимо све сами, бурек развијам, супруг набавка, банка, потом уз мене и сина у производњи, продаји, развозу.

Други син је отишао у иностранство као инг. етф… добио стипендију за докторске студије… иди и не окрећи се… само иди, овде нема живота за поштеног, вредног, а ми… снаћи ћемо се… како, не знам… Дугови се гомилају…

Прочитам неки текст о неком Радуловићу где он прича о својој визији економије, смањењу свих намета, изласку из кризе, увођењу реда, да личимо на Канаду, Данску… не могу да верујем… па да ли постоји неко ко ће то да макар каже… тако је то пријало мојој уморној души… Толико смо се трудили али „опстати“ постаје немогућа мисија, рачун, фирмарина, порези… док деца не пресекоше… затворисмо…

И тако… сада чекам да Радуловић коначно дође на власт, да уведе ред, да смањи порезе, доприносе, да обичан, мали човек има шансу да преживи, да уведе помоћ ако останеш без посла, да има да се прехрани породица. Има много оних који имају своје снове и само чекају повољне услове да почну да их живе… достојанственије него до сада…
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Марко Мићић, графички дизајнер, Лозница“ style=“fancy“][ezcol_1half]Marko Micic Loznica[/ezcol_1half]Људска права и слобода сваког грађанина, увођење реда у државу и одговорност сваког појединца за посао који ради, културни људи који здраво размишљају и свесни су да свима требају реформе, само су неке од ставки које су заокупирале моју пажњу.

Не, он ни у једном случају није једнак осталим политичким партијама, јер дела другачије и сами политички циљеви овог покрета тежња су ка слободи и стварању уређене и културне државе, те се он као такав мора издвојити и за њега могу слободно рећи да је вредан.

Зато ја, посматрајући људе који здраво и слободно мисле и такође посматрајући све слободне људе око себе, долазим до закључка да циљ овог покрета није окупљање и ширење истог, већ земља у којој ће владати ред, у којој ће свако бити одговоран за посао који обавља и свако бити достојан тог посла, култура и слобода мисли без осуде.

Кренућу од себе, одлучан да променим све, јер на крају крајева, сви ћемо некада рећи „Доста је било“.
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Дарко Ћалдовић, предузетник, машински инжењер, Крагујевац“ style=“fancy“][ezcol_1half]Darko Caldovic[/ezcol_1half]Реченица која ме води јесте: „Све што изгубиш можеш вратити, надокнадити, зарадити – једино време не можеш“. Немам ТВ у кући већ 8 година – губљење времена.

Посвећен сам породици, ожењен, отац, радим активно на себи. Дипломирани машински инжењер по струци и занимању, предузетник. Учесник у еколошким акцијама.

Аматерски се бавим електроником, програмирањем, wеб дизајном. Аматерски свирам бас гитару и бубањ. Свирао у ауторском роk бенду. Углавном самоук. Трудим се да подједнако нахраним сва своја интересовања. Волим да помажем људима у иновативним подухватима, волонтирам. Едукујем се и записујем циљеве. Подстанар. Волим животиње.

Гласам за „Доста је било“, јер говоре конкретно и јасно.

Гласам за „Доста је било“ јер нису исти као други.

Гласам за „Доста је било“ јер је Саша Радуловић дао оставку. Био министар пет месеци.

Гласам јер корумпирани људи не дају оставке кад се дочепају неке функције. Корумпирани људи оснивају фирме преко повезаних лица и извлаче новац на све могуће начине на своје рачуне. И надају се да ће то да потраје што дуже.

Гласам за „Доста је било“ јер Радуловићеви сарадници нису били власници печењара и керамичари на најодговорнијим функцијама у држави.

Гласам за „Доста је било“ јер време не могу да надокнадим или вратим уназад, кад је касно за кајање.

Трудим се да и њима помогнем колико могу.
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Иван Богдановић, архитекта, Београд“ style=“fancy“][ezcol_1half]Ivan Bogdanovic[/ezcol_1half]Још као основац сам се са својим суграђанима на протестима ’96. и ‘97. сваке вечери на београдским улицама борио за успостављање пристојних вредности и система у урушеном друштву и држави. Разочаран као и већина двехиљадитих, почео сам да сумњам да ће у Србији икада постојати политичка снага која се може отргнути од дубоке корупције и паразитирања која је утиснута у Србији задњих 60 и више година.

Радуловић је прва политичка фигура која је јавно почела да износи ставове који су се поклапали са мојим и који је уместо општих места давао јасне предлоге и решења који су одрживи за успостављање СИСТЕМА и једнаких шанси за све. Зато сам и ту, да проширим причу да је то у Србији ипак могуће!
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Божидар Ђокић, наставник цртања и сликања, члан покрета Доста је било“ style=“fancy“][ezcol_1half]Bozidar Djokic[/ezcol_1half]Имао сам више „згодних“ прилика да се укључим у рад неке политичке странке.
Учествовао сам у студентском протесту након деветог марта, у студентском протесту 96/97, био сам на улици петог октобра и био сам на студентској пракси у Скупштини Србије у време када је убијен Ђинђић.
Упознао сам тада неке политичаре, и неке будуће и неке сада већ бивше политичаре.
Радећи касније у школи пробао сам да на ствари утичем „одоздо“.
Многи би рекли све пораз до пораза.
А ја се не осећам ни поражено ни разочарано.
Била је то често непријатна али велика животна школа борбе против глупости подметаних „одозго“.
Много сам научио.
Друштво није сасвим као кућа.
Мора се градити и „одоздо“ и „одозго“.
Мора се пристојно и равноправно живети и на „врху“ и на „дну“.
Не може више овако.
Доста је било.
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Милан Поповић, мастер инжењер грађевинарства, 29 година“ style=“fancy“][ezcol_1half] milanpopovic[/ezcol_1half]Хоћу да сви заједно креирамо бољу будућност, утемељимо транспарентност у систем и променимо друштво тако да се без изузетака поштују правила и спроводе закони.
Желим да моје колеге грађевинци и ја градимо у складу са прописима, не зазирући од бахатих квази-инвеститора са капиталом сумњивог порекла, који све око себе „гурају“ у сиву зону и приморавају на рад на ивици закона.
Надам се да ће бити могуће стварати и радити у Србији у којој не царују сналажљивци и кумовске везе, него је главна референца квалитет, резултат и учинак.
Верујем да ће ускоро поштени инвеститори улагати, кредибилне компаније градити и стручни људи се запошљавати путем јавних конкурса, тендера и селекцијом по јасним правилима, уместо тајних уговора, тајкунских договора и буразерских дилова. Волео бих да живим у земљи у којој ће образовани људи учити стране језике и усавршавати се, али не да би бежали одавде трбухом за крухом, већ зато што живе у друштву где се цени и вреднује знање и успех.
Због тога овај пут нећу изостати са биралишта под изговором да су сви исти, и подржаћу неког заиста новог и другачијег од осталих!
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Јован Рикановић, члан покрета “Доста је било”, Крагујевац“ style=“fancy“][ezcol_1half]

[/ezcol_1half] [/su_spoiler] [su_spoiler title=“Ема Поповић, доктор стоматологије, координаторка покрета “Доста је било”, Лозница“ style=“fancy“][ezcol_1half]emapopovic[/ezcol_1half]Желим да човек вреди онолико КОЛИКО ЗНА а не колико „ДА“
Желим да буде важно ШТА ЗНАШ а не КОГА ЗНАШ,
Желим да буде важно КАКАВ СИ а не ЗА КОГА СИ!
Желим будућност какву заслужујем а не таму која нас окружује.
Знам да ће бити тешко али борићу се,
Знам да ће трајати али истрајаћу,
Знам да ће болети али нећу одустати,
Знам и да ће вредети јер – ДОСТА ЈЕ БИЛО!
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Никола Штула, заменик покрајинског координатора покрета „Доста је било“, Суботица“ style=“fancy“][ezcol_1half] [/ezcol_1half]-Ћале, јел’ морамо да идемо на тај разговор?

Питао ме је син оног јутра када је био заказан разговор у Конзулату Мађарске (Суботица), у вези са држављанством, ћеркиним и његовим. По ко зна који пут, побеже ми поглед кроз прозор, у даљину.

Отишли смо.

Они у Конзулат, ја у Покрет.
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Светлана Жикић, координаторка покрета “Доста је било”, Земун“ style=“fancy“][ezcol_1half] [/ezcol_1half]Деведесетих сам ишла на протесте, подржавала ДС, али нипошто нисам хтела да се активирам. Веровала сам да је дошло до промене после 5.октобра и да ће Србија надаље само напредовати. Нажалост, ствари су се извитопериле и реалност је да наша деца овде немају перспективу. Ушла сам у ДЈБ и временом почела да радим на ширењу идеја за које се залажемо. Разлог, схватила сам да је незрело само очекивати да се десе промене и да је потребно да и сами дамо допринос и пробамо да утичемо на стање у друштву.
Истовремено, желим да својој деци дам пример политичког или друштвеног активизма, да они сутра чине исто и боре се за боље и праведније друштво, да се нипошто не мире са стањем где неки мали диктатор малтретира целу нацију или где само повлашћени и блиски власти могу економски лепо да живе. Да могу да искажу себе у друштву које пружа једнаке шансе, без ограничења, а то су махом и принципи и вредности ДЈБ.
[/su_spoiler] [su_spoiler title=“Љиљана Спасовић, Чачак (тренутно живи и ради у Оману)“ style=“fancy“][ezcol_1half] [/ezcol_1half]Мука ми је када видим вредне и поштене људе како се муче, док нерадници, хохштаплери, људи без скрупула и знања цветају. Јер нису они већина, колико год се трудили да ме убеде да смо сви исти.

Мука ми је што моји остарели родитељи после деценија мукотрпног рада за преживљавање зависе од онога што им ћерке пошаљу из иностранства, иако и даље хране бар шест крава и обрађују десет хектара земље, и што се уместо за недељним ручком окупљамо на Скајпу.

Мука ми је када видим да деца моје најбоље другарице из детињства, која ради дванаесточасовне смене у пекари за шта прима минималац, имају поцепане патике баш као и нас две што смо имале одрастајући под санкцијама… а зарекле смо се да ће, када ми одрастемо, наша деца расти у једној другачијој земљи. Не другој – ДРУГАЧИЈОЈ.

И даље верујем да Србија може бити та земља у којој бих ја најрадије живела и да за мене и моје дете не постоји боље место на свету. Али време истиче, како мени да донесем коначну одлуку где ћу одгајати своју породицу, тако и Србији да се тргне и постане уређена држава која почива на законима и институцијама а не на произвољности, самовољи и популистичком пренемагању.

Зато, ако не ми, ко? Ако не сада, када? Последњи воз хватамо…[/su_spoiler] [/su_accordion]

 

Страница покрета „Доста је било“ на којој представљамо чланове и симпатизере, као и све оне који су одлучили да кажу гласно – Доста је било! Реци и ти гласно „Доста је било!“. Пошаљи нам своју фотографију и текст о томе зашто подржаваш покрет на kazemglasno@dostajebilo.rs и посети нас на фејсбуку