Војводина Саобраћај Саопштењe

Кикинда је добила железничку станицу 27 година пре Београда

Кикинда је добила железничку станицу 27 година пре Београда. Пре 160 година, први воз је ушао у њу. Кикинда је била место великог технолошког напретка, јер су технологије употребљене у изградњи инфраструктуре кикиндске станице биле први пут употребљене баш тада и баш ту. Кикинђани су били светски људи. Град је мирисао на дим парњаче и велики напредак.

Отварање железничког чворишта Сегедин – Кикинда – Темишвар било је историјски важан чин.

Од тада до сада све је то постало само историјско. Чина више нема, јер возови овуда скоро да и не пролазе. Након вишедеценијског убеђивања од стране суседа, Мађара и Румуна, изгледа да су и суседи одустали од наговарања српске стране да је баш ово најбољи, најкраћи и најисплативији пут за возове. Тврдоглави, као и увек, централистички настројени и непопустљиви тако да су по томе већ познати, представници свих минулих власти у Србији од тада, па до дана данашњег окретали су пруге и путеве само ка Београду и мало ка Новом Саду. Кикинђани, иако се јесу борили за своју станицу, изгубили су ову битку, али изгледа и читав рат за своја права у саобраћајној мрежи.

На кикиндској железничкој станици скоро да и нема путничког саобраћаја, а железнички се свео на потребе МСК и ту и тамо поверемено још по неког. А, није тачно да није било тражње и потребе. Генерације и генерације су студирале у Суботици, путујући баш шинобусима, јер је тако било јефтиније, а криза је диктирала правила. Попусте на вожњу је имао свако ко покаже индекс. Железница је чувала стандард пуно кикиндских добрих ђака. Шинобус нам је помагао да за свој град створимо економисте, грађевинске и машинске инжењере.

Железница је јако важна нарочито за Војводину, а доминантно се свела на путању Суботица – Нови Сад – Београд. Ово је утицало и на економски развој. Одсекли су нам грану на којој смо седели, како народ каже.

Питамо се да ли ће Кикинђани добити било какву надокнаду за оно што им је отето државним централизмом, одливањем свега ка Београду и мало Новом Саду. Питамо се, имају ли грађани провинције иста права као грађани великих градских центара и зашто њима све, а нама ни пруга.

Доста је било се залаже за суштинску децентрализацију у Србији, такву да се одлуке доносе и јавним новцем располаже у што већој мери што ближе местима у којима људи живе – окрузима и општинама. Главни парадокс централизације новијег датума смо имали кад је Народна Скупштина усвојила последњу верзију Закона о пољопривредном земљишту, тако што су посланици који претежно нису из Баната изгласали закон којим ће доминантно банатска земља да се даје странцима. Како се одлучује, тако ће нам и бити докле год они који доносе одлуке не трпе лоше последице свог одлучивања. Лако је арчити пруге и земљу поред туђих кућа.

Доста је било
Одбор у Кикинди

 

Ознаке