VIDEO Ауторски текст Пољопривреда Скупштина

Ко и шта стварно прети српским ораницама?

Да ли су измене Закона о пољопривредном земљишту заиста спасиле српске оранице од претње да ће их странци разграбити? Да ли су права претња по српске оранице заиста странци, физичка лица, држављани држава чланица ЕУ? Да ли су промене Закона о пољопривредном земљишту заиста било шта промениле?

Једноставно је одговорити на сва три питања из поднаслова.

Не. Не. И не.

Измене и допуне Закона о пољопривредном земљишту, које је Народна скупштина усвојила 28. августа, не мењају практично ништа. Оне регулишу само једну ствар: услове под којима физичка лица, држављани држава чланица Европске уније, могу купити приватно пољопривредно земљиште од физичког лица држављанина Републике Србије. И ништа више од тога.

Колико је то битно? Па, таман толико колико је физичких лица из Европске уније уопште заинтересовано да у Србији купи пољопривредно земљиште. А колико су они заиста за то заинтересовани? У својим државама они: имају вишеструко веће субвенције по хектару,

    користе аграрни буџет Европске уније који је вишеструко већи од целог српског буџета,

    раде на земљишту на којем је обављена комасација,

  захваљујући томе, имају укрупњене парцеле, задружно су организовани и удружени, стога им је исплативо да набаве механизацију, како их откупљивач, који има и монопол на прерађивачке капацитете, не би уцењивао ценом услужне обраде,

    раде у уређеном правном систему, у којем се закони не мењају сваки час, али се доследно спроводе.

Свега тога у Србији нема.

Наивно је стога очекивати најезду европских паора на српске оранице, када би и многи домаћи паори своју производњу радо иселили одавде. Лицемерна је стога и тврдња власти како баш новим законским изменама спашава српске оранице од странаца. Реалне претње по српско пољопривредно земљиште долазе са других страна, а њима се законске измене не баве уопште.

И после ових измена, баш као и пре њих, српске оранице:

биће даване у закуп на 30 година правним лицима, страним, али и домаћим, блиским властима, под недефинисаним и растегљивим условима прописаним у Владиној Уредби;

биће кроз стечај преосталих пољопривредних комбината продаване у бесцење, опет правним лицима, страним, али и домаћим, блиским властима;

бизнисмени блиски властима, инострани или домаћи, и даље ће имати на располагању све добро уходане механизме да преко својих компанија дођу до пољопривредног земљишта;

биће изложене самовољи суше и града, јер за наводњавање и заштиту није урађено ништа

наши паори остаће разједињени изложени милости и немилости тајкуна.

Ксенофобија се свесно подгрева, а Споразум о стабилизацији и придруживању се лажно грађанима представља као претња од европских паора, а власт се представља као спасилац, како би се сакриле све праве претње, јер власт и њени партнери стоје иза сваке од њих.

Шта су прави проблеми српске пољопривреде, о којима се у Скупштини не расправља и за које Влада не испоручује ни законска, нити било каква друга решења?

Суша је акутни проблем. Министарство се хвали пројектима наводњавања, тврдећи како ће се веома брзо 15 милиона еура реализовати зајмом од Фонда за развој Абу Дабија. Истина је да је буџетом Републике Србије за те пројекте предвиђено само 68 милиона динара (тек нешто више од пола милиона евра), а да је покрајински парламент тек недавно усвојеним ребалансом буџета предвидео милион евра, и то само за припрему пројектне документације. Наивно је очекивати брзу реализацију пројеката које министар најављује, када у буџету паре за њих нису предвиђене, а очигледно је да ни пројекта документација још није ни започета.

За заштиту од града од домаћих осигуравајућих кућа узима се чак 10% новца који пољопривредници дају за осигурање усева. У те сврхе у 2016. години држава је узела 2,3 милиона евра. За толико је паорима поскупело осигурање, што је поништило ефекте субвенционисања његове куповине. Где је тај новац потрошен не знамо, јер нас Министарство о томе не обавештава, али знамо да је у једном дану град у Тополи направио штету од око 3 милиона евра, а да је недавно Горњи Милановац био прекривен ледом. Заштита од града се тим новцем очигледно није ефикасно финансирала.

Европски новац намењен развоју пољопривреде налази се у ИПАРД фондовима. Србија је пропустила да од 2014. године повуче та средства, јер нисмо оспособили администрацију за њихову дистрибуцију. Неизвесно је хоће ли српска пољопривреда добити и преосталих 176 милиона евра. Децембра прошле године министар је у Скупштини обећао да ће први новац бити додељен у априлу ове године.

Премијерка је током изношења експозеа најавила да ћемо до краја године тек акредитовати недостајућу администрацију, па је јасно да ни од тог новца ускоро нема ништа. Додатно, ИПАРД средства додељиваће се само пољопривредницима који су у стању да своје пројекте суфинансирају, а таквих је мало. Мало је и оних који су административно оспособљени да прођу кроз компликовану процедуру за добијање тих средстава, а наша Влада ништа није урадила на едуковању пољопривредника. Уосталом, није оспособила ни сопствену администрацију, па акредитација касни већ коју годину и средства ће остати неискоришћена по истеку периода за који нам их је Европска унија наменила.

Шта су лекови за српску пољопривреду? Акутна терапија је једноставна:

државну земљу продати домаћим пољопривредницима, уз ограничење максимума који од државе може купити један пољопривредник;

домаће пољопривреднике задружно удружити, стручно едуковати и конкурентски оснажити, како би заједно имали исплативу рачуницу набавке механизације за обраду удруженог земљишног поседа;

што пре завршити акредитацију за ИПАРД фондове и покренути свеопшту кампању оспособљавања домаћих пољопривредника да што брже повуку европски новац;

већ у децембру усвојити драстично већи пољопривредни буџет, на терет свих оних измишљених и паразитских корисника буџета који новац разбацују, како би српска пољопривреда из буџета добила више него што у њега даје, а што сада није случај, и како би добила онолико колико доприноси бруто домаћем производу, односно џи ди пију, како то наш председник воли да назове.

Ако се настави са досадашњом политиком, наше оранице завршиће у рукама домаћих и иностраних компанија и бизнисмена блиских властима. Они ће на бази тих ораница направити прерађивачке погоне. Наши пољопривредници остаће без земље за обраду и преостаће им једино да у тим прерађивачким погонима прихвате ниско квалификована и слабо плаћена радна места. Алтернативно, напустиће село. Вероватно и Србију, у којој ће остати само стари, болесни и немоћни, који ће чекати неког локалног моћника да им удели две до три хиљаде динара.

Зато апелујемо на грађане да се пробуде из апстиненције, јер већ живе у земљи јефтине радне снаге која се израбљује на ниско квалификованим пословима. То није земља у којој ће нам деца лепо и радо живети.

Заиста, доста је било.

Владимир Ђурић
народни посланик Доста је било 

Повезани текстови:

СНС се залаже за давање државне земље странцима
Нама слама, њима жито
СНС подржава продају земље странцима
Саша Радуловић: Измене закона о пољопривредном земљишту још једна шарена лажа СНС
Ко ће помоћи странцима да се домогну земље у Србији?
Шта ако се не спречи отимање земље?

 

Владимир Ђурић

Владимир Ђурић

Оставите коментар

2 Коментарa на "Ко и шта стварно прети српским ораницама?"

avatar
2500
Сортирајте по:   најновији | најстарији
Valter
Гост
Valter

Najbolji poslanik DJB!

Владимир Ђурић
Гост
Vladimir

Није ваљда 🙂 ?
Има ваљда бољих од мене 🙂 ?
Хвала у сваком случају!

wpDiscuz