Ми или они: избори и коалиције

Када бисмо се удружили, а не бисмо једни другима конкурисали, победили бисмо на изборима. Штавише, разједињена опозиција може само да губи. Само ако се ми супротставимо њима, ако се ујединимо против њих, можемо да остваримо успех на изборима. То је готово преовлађујуће схватање. Колико је тачно?

То зависи од две ствари. Једна јесте да ли заиста постоји подела на нас и њих? Ово је, опет, интересно и питање склапања коалиција. У Србији, рецимо, интереси нису поларизовани у мери у којој би то било потребно за избор између нас и њих. Ово би се лако видело ако би се направила идеолошка мапа странака на власти и оних у опозицији. Опозиционе странке су често удаљеније једна од друге него од странака на власти. Идеолошки, дакле, нема поделе на нас и њих. Хетерогеност ставова и вишеструка страначка подељеност предуслови су за познате парадоксе друштвеног избора, Ероуове парадоксе, који су од значаја како за резултате избора тако и за стварање коалиција.

Узмимо (I) поделу на мање или више патриотске странке и (II) поделу на оне које су више улево или удесно када је реч о привредној и социјалној политици. Томе бисмо могли да додамо и трећу поделу, (III) на оне који стабилност и безбедност виде у евроатлантским интеграцијама и оне који су за савез са Русијом. Јасно је да постоје вишеструке могућности да се формирају странке са различитим програмима, а њихов број може да се повећава са бројем идеолошких или политичких избора. Услед чега су могуће различите коалиције у зависности од тога шта се бира и о чему се одлучује. То, опет, отвара могућност да се контролом „дневног реда“ у расправи или у одлучивању обезбеде исходи у складу са интересима онога ко одређује тај дневни ред.
Ово је једна од импликација поменутих парадокса: контролом дневног реда – када се о чему расправља или када се о чему одлучује – може се обезбедити сваки коначни исход и то већинском подршком. Једноставније речено, редоследом избора или одлучивања може се обезбедити већинска подршка за било који коначни исход ако се странке довољно идеолошки разликују.

Уколико, рецимо, власти знају идеолошке карактере опозиционих странака, а знају их јер морају да их знају гласачи, онда могу да утичу на степен уједињености опозиције напросто управљајући јавним и политичким дневним редом. Уколико су довољно извештене, а опозиционе странке се довољно идеолошки разликују, власти могу да обезбеде већинску подршку за сваки политички циљ или средство придобијајући и мењајући коалиционе партнере од теме до теме и од одлуке до одлуке.

Наравно, исто могу, ако знају како, политичким дневним редом да доминирају и опозиционе странке, ако не тамо где се гласа, јер су у мањини, онда бар у јавности, тамо где се расправља. Из чега следи први закључак: странке у опозицији, било појединачно или у коалицији са другима, нису успеле да бар у јавности наметну теме о којима се расправља, мада би тако могле да повећају и утицај на политичке одлуке које се доносе, јер би се одредио предмет следећих избора.

Ово утиче и на склапање коалиција. На то утиче изборни систем, мада не одлучујуће. Узмимо да број представника у скупштини, свеједно на ком нивоу, зависи од броја гласова које поједина странка освоји, дакле изборни систем је пропорционалан. У том случају, склапање коалиција ће уследити после избора (осим ако цензус не утиче на стварање предизборне коалиције). Уколико је изборни систем пристрасан према већим странкама, јасно је да су потребне предизборне коалиције. Уопштено говорећи, ако су странке усредсређене на победу на изборима, стварање коалиција, било пре или после избора, је начин да се увећају изгледи на изборни исход.

Шта, међутим, ако постоји већ поменута идеолошка нехомогеност? У том случају, веће странке или коалиције имају више изгледа да утичу на коначно формирање већине, независно да ли пре или после избора, јер веће странке имају већу, више него пропорционалну, коалициону моћ. Из чега следи други закључак да већа подршка даје веће политичке шансе независно од изборног система. Веће странке лакше налазе коалиционе партнере и они их мање, идеолошки и политички, коштају и пре и после избора, независно од тога како се бира.

Зашто? Већа странка ће сама бити идеолошка и интересна коалиција. За разлику од исто тако хетерогене опозиције, њу ће држати заједно изгледност да се освоји власт самостално или уз помоћ неке од опозиционих странака. Ове друге, опет, имаће веће изгледе да дођу на власт у коалицији са већом странком него са другим опозиционим странкама. Услед чега, близина власти одржава јединство веће странке, а умањује интерес за стварање коалиције опозиционих странака.

Томе доприноси и чињеница да су веће странке идеолошки хетерогеније од мањих, услед чега су мање опозиционе странке идеолошки ближе већим странкама, јер унутар њих увек постоји фракција са којом су идеолошки блиске. Узмимо, примера ради, коалицију око Српске напредне странке. Лева опозиција ће тамо наћи оне који су јој идеолошки блиски, као што ће и десна. Исто важи и за патриоте а и за оне који су за једну или другу стратешку оријентацију у спољној политици. Тако да ће отворено или прећутно приступање коалицији са владајућом коалицијом носити мали идеолошки трошак, нарочито у поређењу са политичком добити која проистиче из сарадње са владајућом странком.

Стабилност странака на власти наравно зависи од подршке гласача. Она опет зависи од успешности власти у остваривању интереса гласача. Уколико се та успешност смањује или је њена расподела пристрасна, повећавају се изгледи опозиције да придобије подршку међу гласачима, што би требало да утиче и на склоност за формирање опозиционе коалиције. Код тога је најважнија контрола јавном дебатом и повећање утицаја међу опозиционим странкама. Једно иде са другим, бар док су опозиционе странке релативно мале.

Како повећати утицај у јавности? Честа грешка је да се пође од тога за шта се залаже странка на власти, па да се нуди супротно. Ова проистиче из погрешног схватања политичке и сваке друге конкуренције. Ако је, рецимо, владајуће коалиција за учлањење у Европску унију, опозиционе странке не би требало да одустану од тог циља, поготово уколико су изворно биле за то, док је конверзија владајуће странке, као што је и случај са Српском напредном странком, релативно новог датума. Заменити залагање за неки циљ његовом критиком у зависности од тога за шта се залаже коалиција на власти јесте заправо пристајање на стање у којем владајуће странке одређују како своје тако и становиште опозиције. Што је управо стање ствари које би требало да се промени. Потребно је конкурисати странкама на власти и уосталом странкама у опозицији управо у оним областима где би оне да преузму политичка опредељења опозиције – како би се стекла контрола предмета политичке расправе и како би се повећао јавни и политички утицај.

То је друга ствар коју је потребно уочити. Демократија је систем у којем је могуће променити мишљење и подршку, могућа је промена власти. Могуће је и оправдано бити недоследан, што је један од начина да се избегну нежељене последице Ероуових парадокса. Гласачи могу да промене странку коју подржавају уколико она не испуњава циљеве за које је добила подршку. Очигледан пример јесте недостатак привредних резултата. Како је то кључни део програма странака на власти, и стога је непрестано у фокусу јавне расправе или пропаганде, то је тема на којој опозиција може да обезбеди повећани утицај у јавности. И да очекује да гласачи промене мишљење о странци или коалицији за коју ће гласати. Једном када је почела подршка јавности да се мења, лакше ће бити остварити коалицију опозиционих странака.

Није потребно, дакле, одрећи се ничега зато што су владајуће странке, освојивши власт, присвојиле програм странака које су прешле у опозицију. Потребно је позвати на одговорност владу за рђаве привредне и друштвене резултате, као и уосталом у спољнополитичкој политици или у остваривању владавине права. То је начин да се преузме контрола над јавном расправом и да се повећају изгледи да се оформи коалиција унутар опозиције, која онда може да буде алтернатива и за странке у владајућој коалицији или деловима унутар највеће странке.

Од 2012. до данас привредног раста и друштвеног развоја нема, док се политичка јавност бави темама које одвлаче пажњу од ове кључне чињенице и где странке на власти имају идеолошку и предност у формирању коалиција. Неуспешне власти знају да опстају читаву деценију или дуже ако им опозиција дозволи да доминирају јавном и политичком расправом на, рецимо, патриотским или геополитичким темама. Чак и ако смо ми који губимо у већини, а они који су на власти су у мањини.

Владимир Глигоров

Повезани текстови:

Владимир Глигоров – Биографија