Интервју Људска права

Михајловска: Инклузивно образовање је моја најболнија тема

Преносимо вам интервју народне посланице Љупке Михајловске за Лозничке новости.


ljupka-mihajlovska

Љупка Михајловска, једина посланица са инвалидитетом у Народној скупштини Србије у разговору за ЛН истиче су људска права универзална, да корен сваке дискриминације лежи у систему држве и објашњава зашто је важно истрајати на концепту инклузивног образовања

У Скупштину Србије сте ушли са богатим искуством заговарања  права особа са инвалидитетом и од Вас се очекује да то чините и као посланица. Да ли је то био Ваш главни мотив уласка у политику?

– Људска права су универзална.  Покрет Доста је било се залаже да се поштују права свих грађанки и грађана. Поред тога што сам се током радног искуства највише бавила правима особа са инвалидитетом, радила сам на унапређењу положаја и других осетљивих друштвених група, што ћу наставити и даље да чиним. Мој главни мотив је да се спречи уништавање земље на свим нивоима и обезбеди достојанствен живот свакој особи.

Иако је било најава да ће у Народној скупштини Србије поново бити основана мешовита парламентарна група за питање инвалидности, то се још није догодило. Да јесте, да ли би питање Вашег места у скупштинским клупама било решено на бољи начин?

– У претходном сазиву Народне скупштине формирана је Радна група за оснаживање особа са инвалидитетом у политици, која је део пројекта “Јачање политичког учешћа особа са инвалидитетом у Републици Србији”, а који је финансијски подржала Америчка агенција за међународни развој (УСАИД). Требало би да она настави рад и у овом сазиву, али још увек немам прецизну информацију када ће то бити. Не верујем да би ова Радна група могла директно да утиче на то да добијем једнаке услове као остали посланици. Нажалост, мислим да је ово тело замишљено као још једно формално испуњавање неких обавеза које су наметнуте, а да се суштински не очекују велики резултати. За сада их нема.

Да ли сте распоред седења изван Ваше посланичке групе у последњем реду, који је иначе резервисан за стручне сараднике, доживели као дискриминацију?

– Да. Оно што највише забрињава је чињеница да на седници Административног одбора, који је надлежан за ово питање, нисам добила прилику да објасним због чега је “привремено” решење неприхватљиво. На предлог посланичке групе Доста је било да се ово  питање стави на дневни ред, сви осим представника ПУПС-а и ДС-а су гласали против. Владајућа већина са својим јавним и тајним коалиционим партнерима ускраћује могућност да се чује другачије мишљење, а у овом случају и могућност борбе за основна људска права.

Где су корени дискриминације у нашем друштву према особама са инвалидитетом и како се она може спречити?

– Ако представници највише законодавне власти нису у стању да учине све да спрече дискриминацију и ширење предрасуда, већ их, напротив, подгревају, не може се ништа другачије очекивати ни на другим нивоима. Корен сваког проблема, па и дискриминације, лежи у систему државе. Када је систем насађен наопако, грађани се довијају на различите начине да би опстали у таквом систему. Искривљени државни систем носи са собом искривљене моралне и све друге вредности.

Годинама сте  ангажовани на примени концепта инклузивног образовања на свим нивоима. Докле смо стигли и шта још треба учинити?

– Инклузивно образовање је моја омиљена а уједно и најболнија тема. Од 2009. године учињен је велики напредак у смислу примене концепта инклузивног образовања. То је незаустављив пут и нека се нико не нада да ће било која политика то зауставити. Сва деца имају право на образовање. Не постоји подела на “добру” и “лошу” децу, што често можемо чути од запослених у просвети. Постоје само ученици којима је у различитим животним периодима потребна различита  подршка за квалитетно образовање. Често се заборавља да инклузивно образовање подржава концепт индивидуализације рада и са надареним ученицима, а оно што се и не разматра је чињеница да ученици коју имају одређене тешкоће могу бити надарени. Суштина инклузивног образовања је да се стимулишу индивидуалне способности сваког ученика. Оно што је приоритетно за даљи период је рад на развијању свих неопходних услуга подршке, пре свега за родитеље ученика са тешкоћама у развоју. Паралелно треба радити и на едукацији наставног особља, као и на генералној реформи високог образовања, односно институција које школују за учитељску, наставничку и све професије које су предвиђене за рад са ђацима. Иницијално образовање предметних и разредних наставника је лоше и поред тога што неко то треба гласно да каже, треба што пре учинити нешто да се оно промени. Дакле, наш цео образовни систем, који је део великог државног система, лош је. О томе најбоље сведоче међународни тестови на којима се тестирају функционална знања ученика.

Имате ли савет организацијама ОСИ како да постану видљивије на локалном нивоу?

– Један од предлога је да се умреже са другим локалним организацијама које се баве младима и које раде са другим осетљивим друштвеним групама и да организују периодичне акције које не захтевају много новца. Такође, једна од стратегија је да анимирају представнике локалне самоуправе и локалне медије.

Шта треба да се догоди па да на крају мандата кажете себи “Нисам узалуд била посланица”.

– Чудо, а чуда се дешавају.


Биографија

Љупка Михајловска је директорка Универзитетског центра за студенте са хендикепом Универзитета у Београду, до 2011. била је извршна директорка невладине организације Удружење студената са хендикепом, затим, чланица Стручног тима за реформу високог образовања Републике Србије од 2013. до 2015. године, као и координаторка тематске групе Образовање, васпитање и обука младих током израде Националне стратегије за младе 2015-2025. и Акционог плана 2015-2017.

Основала је невладину организације која се бави промовисањем концепта целоживотног учења – „Подели знање“.  Дипломирала сам на Филолошком факултету Универзитета у Београду 2009. године.

Аутор: З. Вишњић
Извор: Лозничке новости