Autorski tekst Istočna Srbija Ljudska prava

Mostovi među generacijama

„Gradimo mostove među generacijama, na radost svakog deteta“ moto je ovogodišnje dečije nedelje. Lep, zaista lep moto, ali nažalost samo deklarativan. Decom se istinski u našoj zemlji bave samo roditelji i osobe u čijem je to domenu profesije. Dobro, da ne budem prestroga, nađe se tu i poneko udruženje. Dečija nedelja se, inače, obeležava da bi se skrenula pažnja na dečija prava utvrđena Konvencijom o pravima deteta još davne 1989. na zasedanju Generalne skupštine UN. Od tada širom celog sveta Vlade ulažu napor da se obezbede uslovi za decu koja su im Konvencijom propisana. Kod nas je nekako čudan trend. Kriza je. Štedi se, a često mi se čini najviše na deci.

Član 1. ove Konvencije kaže“Imam pravo da budem dete do osamnaeste godine.“ Zapitajte se samo koliko dece živi u socijalno ugroženim porodicama. Umesto da im socijalna pomoć i dečiji dodatak obezbedi uslove za ostvarenje tog prava, ona su prinuđena da prevremeno odrastu deleći brigu o goloj egzistenciji sa svojim roditeljima.

Član 9. koji kaže „Imam pravo da budem sa svojim roditeljima“ povređuje se time što poneki od roditelja gladne dece u trci za hlebom napuštaju dom i odlaze na privremeni rad u inostranstvo, ili rade po nekoliko poslova.Država ne čini ništa da bi ih rasteretila i dozvolila im da sagrade zajedno sa svojom decom „mostove među generacijama“ o kojima ovih dana glasno govore. Postoje i situacije kada se deca zbog neadekvatnih uslova za život uzimaju roditeljima, a potom daju hraniteljskim porodicama. One za to primaju i platu i sve što je deci potrebno.

Osvrnimo se sada na član 11. „Pravo da živim u svojoj zemlji“. Roditelji koji odlaze često sa sobom povedu i decu. Deca vremenom postaju Nemci, Austrijanci, Šveđani… srpskog porekla. Nije ih niko oterao! Nije!? Recimo ako kupimo pribor za školu patike će morati da čekaju, a stare su već pocepane. Primera ima mnogo. Kažite opet „nije ih niko oterao“.

Postoji i član 19. „Pravo da budem zaštićen od nasilja“. Dovoljno je da pomenem jedno ime: Aleksa Janković. On je nažalost samo jedno nezaštićeno dete u nizu. On je nažalost, tragično okončao svoje muke. Odgovornih nema. Verovatno je odgovorna njegova majka što nije „znala“ nikoga u školi, ministarstvima, inspekciji!? Možda je odgovoran on što je bio preosetljiv. Zaboga, pa bio je samo dete!

Opet se podsetimo lajt motiva dečije nedelje “ Gradimo mostove među generacijama, na radost svakog deteta“. Radost!? Da li bolestan može biti radostan? Koliko je bolesne dece u nas? Kako ih lečimo? Pa SMS-ovima. „Zakoni, protokoli, propisi, prioriteti… Postoji valjda neki red!? „- reći će neki. Pretpostavimo da postoji (često je realnost pokazala suprotno). Postoji i član 24. Konvencije o pravima deteta koji kaže „Imam pravo da budem lečen ako sam bolestan“.

Član 28. „Pravo da idem u školu i da se obrazujem“ , jedno je od aktuelnih tema danas. U toku je razmatranje i usvajanje novog Zakona o vaspitanju i obrazovanju u našoj Narodnoj skupštini. U zakonu stoji da je osnovno obrazovanje obavezno i besplatno za sve. Besplatno, ne bi se reklo. Knjige nisu besplatne, užina takođe, pribor i sveske kupuju roditelji sami… Da ne govorimo o inkluziji. Inkluzija je uključivanje dece koja imaju teškoće u razvoju, dece iz osetljivih grupa, nadarene dece u obrazovni sistem. Uključuju se, ali bez obezbeđivanja adekvatnih uslova. Nedostaju rampe, nedostaju senzorne sobe, nedostaju tehnička pomagala, nedostaju stručnjaci, nedostaje volje da se sve to obezbedi.

Dok ne shvatimo da su naš najveći resurs deca nema gradnje mostova. Da bi se gradilo mora stvarno da se voli. Potom da se poštuje. Da se poštuje dete i njegova prava.

Tatijana Stojadinović,

Predsednik OO DJB u Požarevcu

Oznake