Ауторски текст Јужна Србија

Народ у техничком мандату

Читаву колекцију новинских чланака који су пре једног века излазили у наставцима (данас бисмо рекли „колумне“), Бранислав Нушић објављивао је под псеудонимом Бен Акиба, јер су се за и његовог живота мењали разни Вучићи и узвучићи, само су нам затвори и полицајци остајали исти. Један од таквих затвора за неподобне режиму искусио је и наш ненадмашни комедиограф и то због једне обичне песме.

corax

У међувремену, псеудоними су се претворили у nick-ове и аватаре, а песме више не читају ни студенти књижевности, камоли полицајци. Једна обична песма данас је далеко од сваке субверзивности, а сам живот у Србији 2016. далеко од сваке песме. Над земљом неизвесне и потамнеле будућности, коју сваке године напусти преко 30000 младих људи до 35 година, извесна је само једна стварност – прагматична сила српске политичке матрице која неумољиво меље ову нашу свакодневицу.

Свака нова власт изборе је добијала прокламацијом прекида досадашњих политичких пракси. У ту врсту реторике спадају најмање три нивоа обмана: ниво обећања, ниво утопистичких предвиђања светле будућности, као и ниво најава бескомпромисног обрачуна са претходним узурпаторима народних пара и општенародних добара.

Костимирани радикалски режим, који је заспао са кокардом, да би се крајем 2008. нагло пробудио са европским звезданим ђерданом на челу, добио је још један мандат за обмањивање на свим нивоима и извођење свог театра апсурда. У стилу искусног редитеља, стасавалог у путујућем циркусу војводе Шешеља, Александар Вучић брише границе између стварности и фикционалности позоришта – не зна се ни кад представа почиње, ни кад се завршава, ни шта заправо значи, ако је из његове метаполитикантске папазјаније уопште могуће екстраховати неки конвенционални смисао. Новом-старом мандатару ни три месеца није довољно да формира Владу, иако су глумци углавном познати и, рекло би се, сасвим потрошени у оном репертоарском смислу.

Вучић је мајстор опсенарства и маестро замајавања. Вучић је бизарни импресарио којем више нису довољне његове потрошене акробате, већ сада и публику (народ) увлачи у своју трагикомедију. Није формирао Владу, нити написао експозе на 2000000 страна, али Вучић ипак не пати од недостатка идеја. Попут лава из Езопове басне, који се уморио од лова и непрекидне јурњаве по џунгли, Вучић ових дана позива своје поданике да сами походе његове одаје, рачунајући да у народу више нема лисица које би прозреле бедне намере олињалог владара. Од свитања до сумрака мандатар у Немањиној 11 изиграва сфингу која је пола Луј IV, а пола баба-Ванга или Милан Тарот. Своју омнипотенцију мандатар демонстрира на лицу места – онај који све зна и све може господар је живота.

Власник милиона судбина које могу бити решене само једним покретом његовог прста. Притиснут сиромаштвом, безакоњем и тегобним животом, очајан народ верује у ову (ваљда) последњу и врховну могућност. Неки признају да им и колена клецају пред непојамном силом мандатаровог престола. Зграда у Немањиној претворена је у најјефтинију циркуску шатру. Зашто мандатар све ово заправо ради? Који је коначни смисао његове бизарне фарсе? Шта су праве намере лава из баснe? Нема их.

Александар Вучић се игра својим пленом. У томе је сав смисао његовог перформанса. Плен је сам пристао на игру и то у потпуности оправдава поступке Владара. На ТВ снимку Владар је озбиљан јер су времена тешка. Плен је још озбиљнији док се исповеда последњи пут.

Након варења формираће Владу.

Режим Александра Вучића је перверзан. Режим Александра Вучића живи од устајалог ваздуха, фиктивног протока времена и непрозирног мрака. Медијски мрак и страх имају нешто заједничко – нарастали су постепено, невидљиво. Као канцер. Једна по једна емисија ван програма, једна по једна критичка нота обешчашћена на насловницама његових блатоида и мрак је месецима, неприметно и лагано падао на наше балканско село. Не бих се сложио са професором Дејаном Јовићем да је у питању “популарни ауторитаризам” – има нечег недопустиво еуфемистичког у тој формулацији. Пре ће бити да је у питању популистичка аутократија. Као дечја игра али са озбиљним последицама – повредама и духовним и физичким. Наслеђе које краљ Иби оставља у аманет будућим генерацијама које више не постоје, јер се или нису родиле или су промениле отаџбину (најобесмишљенија српска реч).

Дијаболична власт се игра, држећи сопствени народ у једној врсти унутрашње окупације. Александар Вучић се игра, зато резултати његове досадашње владавине и нису мерљиви. Није мерљив фиктиван и монтажни учинак његових одлука, а још мање учињена штета са несагледивим последицама.

Његова несувисла и макијавелистичка комбинаторика, која је сама себи сврха, живи од утрошка времена. Нашег, насушног, народног времена, јединог извесног ресурса једне девастиране нације, посустале економски, географски, биолошки и духовно, урушене до непрепознатљивости. Режимски Левијатан храни се временом и логиком одлагања сваке разумне акције, попут огромних (и отровних) риба које таворећи на дну океана до оброка долазе подмуклим вребањем. Време дакле ради за грабљивицу, а непријатељ је ономе који ће бити поједен. Врхунац политичког и биолошког апсурда представља чињеница да за ненародни режим плен представља сопствено јато, чији је опстанак омеђен временом. Време је опасан алат у рукама Александра Вучића. Његов сат се дотерује по нахођењу самог власника.

Као у свим врхунским драмама апсурда тај сат не познаје логику објективне стварности, већ се по диктату неке више силе његове казаљке померају у свим правцима – време прошло је време будуће, како би то поетски формулисао један Бранко Миљковић. Далеко од сваке поетичности, казаљке на сату режима упорно стоје – и то је главно обележје њиховог доживљаја протока времена. Из те и такве дилатације сви актуелни Вучићи и узвучићи извући ће највећу могућу корист. Из тог и таквог закривљења простора и времена један народ у нестајању извућиће највећу могућу штету. И ту ће представи бити крај. Импресарио ће покупити реквизиту, костиме одложити у фундус, распустити бескорисни ансамбл и обући неко ново одело.

Србија Бен Акибе није ни боља ни поштенија након сто година. Напротив. Не само због тога што ни за 100 дана Владар неће формирати Владу. Не само зато што Влада заправо постоји – али као екипа каботена, пеливана и опсенара – већ што се читав један народ држи у „техничком мандату“. Србију Вучића и узвичића памтиће будуће генерације по експанзији породичног насиља, по неслућеним походима масовних убица, по садистичком терору комуналне полиције над осиротелим становништвом, по ноћним хапшењима са оптужбама за технолошки криминал, по легализацији насиља у reality програмима, по општој таблоидизацији друштва, по страначком откупу скоро свих медија, по суровом пустошењу јавног сектора, по континуираном прикривању безочних пљачки и отимачина, по пијачним трговинама дипломама, по багателисању посланичких и одборничких мандата и читавом бизарном регистру сличних заоставштина напредњачког режима. Нека будућа бела књига Вучићеве владавине биће далеко већа и суморнија опсервација друштвене збиље но што је то у свом времену била било која Нушићева колумна и подсећаће више на енциклопедију општег безумља, но на савремену историју једне европске државице на почетку XXI века.

Дејан Петковић
одборник Скупштине Града Ниша
члан покрета “Доста је било”, Ниш

Доста је било

Доста је било

Оставите коментар

Будите први да коментаришете!

Обавести од
avatar
2500
wpDiscuz