Улазим ја на Медицински факултет у Нишу тражећи информације о издавању дипломе. У студентској служби даје ми једна канцеларијска радница лист на коме се налазе жиро рачуни са износима (укупно 16270 рсд). На то ја, изузетно културно, питам: “Када ће ми бити готова диплома?”
У том трену, друга канцеларијска радница која није показивала много занимања за моје бивствовање, јер је слагала боје лоптица у Зуми на компјутеру, окрену ми се и слатким, мада „благо“ ироничним осмејком и нимало снисходљивим гласом одговори: „Кад буде“.
Сад се нађох у великој дилеми, да ли је моје присуство учинило да не направи висок резултат свог радног учинка или је просто изнервирало моје довођење у питање пресветлог нам факултета, али се усудих да поставим и додатно питање: „А може ли се процес убрзати?“.
Као из топа, истим умилим гласом и промоћурним оштрим погледом ова храбра жена одговори ми: „Не. Ви сте дипломирали 2014. године, да сте месечно одвајали 2000 динара, већ би имали диплому“.
Након ове опаске, морам признати, спао је мој гард уљудности и рекох да немам намеру с њом расправљати ко има колико да издвоји месечно, али да ми је потребна диплома јер идем у иностранство.
„Ја Вас не држим“, рече шеретски канцеларијска шампионка Зуме и порази ме као просечни ниво омиљене јој канцеларијске разбибриге.
И тако, незапосленом лекару, без динара у џепу, професионална грејачица столице сломи и последњу илузију останка у земљи. Није довољно што нас својом срамном политиком терају да бежимо из земље, већ морамо и да се понижавамо док не побегнемо.
Да ли је Вама доста? Мени јесте.
Причам ти ово иако ти мене ништа не разумеш. Иако све што за сада знаш су радост и безбрижност. Било би лепо да то увек буде тако, али не може.
Не зато што ти то нећеш желети или ће ти то родитељи одузети јер си била несташна, НЕ, никако, већ зато што ти неки други не дају. Неки који и не знају да постојиш, а и ако знају, није их брига. Ни за тебе, ни за другу децу, већ само за себе и своју.
Иако ти на свакога реагујеш осмехом и мамиш исти такав, постоје и они који га не заслужују, али за такве су мама и тата ту. Да те чувају и бране и не дозволе да те ти исти лоши људи отерају у неке туђе земље, међу туђе људе.
Нисмо ми хероји. Далеко смо од тога. Много пута смо и ми грешили, али због наших грешака нису испаштали други. Много пута смо ћутали кад је требало гласно говорити против нечега или некога, али не више.
И зато кад сутра порастеш и будеш свој човек и неко те пита чији/а си, нећеш имати проблем да високо дигнеш главу и кажеш од Пере Петровића који је 2016. године гласно рекао ДОСТА ЈЕ БИЛО!.
Тада ће те гледати као себи равног или ће они спустити главу!
Мајка сам, волела бих помоћи мојој деци, мојим ћеркама, да их частим нпр. понекад у Цлубу 4 или у Жербу колачима, кафом. Да изађем понекад са њима, а да ја платим рачун, а не оне.
Последњих година ме окружују само ружни догађаји – болести, операције и то оне најтеже. Пребродили смо све заједно, верујемо у најбољи исход. Тешко је, претешко се носити са тим. Емотивно, финансијски. Туга, брига и само проблеми. Егзистенција ми је неизвесна!
28.децембра прошле године остајем без посла. Не само ја, већ читав мој колектив скоро. Нас 602 радника ПИКа смо остали без посла. Са бироа примам 13 000 дин.
То није само моја прича, то је прича свих нас. Нас “обичних” људи из радничке класе. Верујем да су се многи препознали у њој, у муци, у немаштини, у проблемима, бригама.
Зато сам отишла на трибину покрета ДОСТА ЈЕ БИЛО! Никада се нисам бавила политиком, нити то знам, али ме је заинтригирао наслов покрета грађана, почела сам да истражујем, читам, слушам и учим. Свидело ми се излагање госп. Радуловића, “купио ме је”. Нема нас ни на једном тв каналу, нема плаката, нема новца, сами смо, искљуциво смо на друштвеним мрежама. Свиделе су ми се његове идеје, његова “тиха” борба, јер знам да Србији не треба вођа. Србији треба систем.
Не треба да напустимо снове, већ треба да верујемо више у себе и у то да већ постоје системи који ће нам омогућити да их остваримо.
Последњи је воз да преузмемо своју судбину у своје руке и да Србија постане пристојна земља пристојних људи. Доста је било.
[/ezcol_1half]Када ми је колега Жарко једном приликом напоменуо за Сашу Радуловића и за удружење, био сам тотални скептик. Свакодневно ми је слао линкове текстова и видео клипова и ја сам све то са пажњом гледао и читао. Од тада се полако та моја почетна неверица губила и све више сам почињао да верујем у идеју и у програм.
За мене је то било нешто сасвим ново, нико овде не обећава куле и градове, силна запослења и партијске привилегије. Прича се заснива на промени система, система који нас је довео до самог дна. То је то, морам се придружити и подржати овог човека и ово удружење.
Једног дана ми је зазвонио телефон, са друге стране се представио неко по имену Дарко и питао ме да ли могу да им помогнем да у Младеновцу поставе штанд за потписивање петиције и да будем са њима присутан…Наравно рекао сам му да нема проблема, а потписивање би обављено.
То су били први моји активни кораци у удружењу, након тога сам конкурисао за место координатора, на којем се и сада налазим.
Следећа потврда да се налазим на правом месту је била упознавање осталих људи у удружењу, колега координатора и чланова. Само сам се у једном тренутку запитао, па где су они били све ово време, па толико њих има исту визију која нас спаја? Сјајно!
Од јануара 2014-те па до данас ми растемо и растемо, и све је више људи који нам се придружује. Преко 80% наших чланова никада није учествовало активно у политици, као ни ја, чиме долазимо до одличних темеља једне чисте политичке опције у Србији.
Зато кажем свима… Људи, ослободите се и кажите гласно једном заувек – Доста је било!
[/ezcol_1half]Поштено радим и трудим се да сваки корак који направим буде исправан. Трудим се да будем добар грађанин,радник,
пријатељ,комшија, друг, муж, отац, син, брат и све ми је теже у овом лудилу да то постигнем.
Прошле године моја кичма није више могла издржати, почетком новембра завршио сам у болници. Уследило су бесконачна чекања за оверу книжице и скупљање гомиле папира.
Прошао сам здравствене установе у којима људи умиру једни поред других. Плаћао сам приватне лекаре и прегледе. Прошао
сам здравствене установе које немају игле и шприцеве, операциону салу која ми је личила на месарску радионицу.
Објекти су у руинирани од старости, а особље нестручно и бахато, свака част изузецима.
Дотакли смо дно и постали смо друштво које више нема самилости и гледа лични опстанак и голи зивот.
Из анестезије ме буди сестра и виче: “Господине, господине?”
Чујем је и ћутим, свестан сам, размишљам. Кад је рекла: “Далиборе?” одазвао сам се. Питала ме је зашто се
нисам одазвао на “господине”… Рекао сам јој да су нас господа довела до самог дна и да нисам господин…
Пробудио сам се као други човек јер сам решио нешто да променим!
Имам 37 година и двоје деце којима зелим будућност у некој другој Србији коју ћу пробати да створим раме уз раме са људима попут мене или ћу их кад одрасту послати у неку другу, бољу земљу.
Нема више страха, нема више ћутања и гутања свега што нам сервирају. Неће нас више водити и представљати необразовани, некултурни и себични људи. Нећу више да радим за друге, већ за себе и за своју децу.
Нећу да нам деца одрастају уз “Фарму”, “Парове” и остале глупости. Мислите да све људе можете залудети и обманути телевизијом? На површину је испливао сав отпад овога друштва, а све сто је добро остало је испод.
Да вам нешто кажем, “господо” који сте продали све што сте могли, напунили своје џепове и обезвредили све људско:
Нисмо одустали, само смо предуго чекали! Ако се ја питам, овако више неће моћи! Доста је било!
[/ezcol_1half]Зато што се Саша није вратио у земљу јер није успео на Западу, већ зато што је успео.
Зато што Саша није изашао из Владе јер није могао да краде, већ што крађу није могао да спречи.
Зато што се самофинансирамо не зато да би радили шта год хоћемо, него зато да нико не може да нас спречи да урадимо оно што треба.
Зато изађите на изборе, убаците листић и реците гласно: “Доста је било!”
[/ezcol_1half]Рођен сам у фебруару 1993. године. Као да ми није било довољно то што је била зима, родио сам се баш за време велике инфлације. Млеко је тада костало око 300.000 динара, а струја је скочила за 695%. Родио сам се у земљи послератног стања, у земљи под санкцијама. Ни детињство ми није било баш безбрижно и дивно. Морало је да протекне у протестима, атентатима, револуцијама, бомбардовањима… Сећам се звукова сирене. Са својих шест година научио сам разлику између сирене за вадушни напад и сирене за престанак истог.
Сећам се забринутости мојих родитеља, немаштине, шверца нафте и цигара. Србија је тада била најплодније тло за процват сиве економије, турбо фолка, криминала и политике. Живели смо у тунелу у коме нема ни светлости, ни краја.
Негде успут сам, вероватно породичним васпитањем, стекао знања о поштењу, моралу, о добром и лошем. Нисам могао да бирам где и када ћу бити рођен, као дете нисам могао да се супроставим криминалу, корупцији, лошој власти.
Не желим да одем одавде и зато кажем – доста! Доста је било! Излаз је близу, изађи и гласај. Не дозволи да твоја деца одрастају у земљи у којом сам одрастао и ја.
Излаз је близу. Прати ме.
Кажи и ти – Доста је било!
[/ezcol_1half]Слушам свакодневно пријатеље, познанике, комшије и родбину како се жале, кукају, а ништа не предузимају. Депресивни су, незадовољни животом којим живе и немају решење за своју ситуацију. КАЖУ НЕЋЕ НАМА БИТИ БОЉЕ. НЕЋЕ СЕ ОВДЕ НИКАД НИШТА ПРОМЕНИТИ.
Они други се прилагођавају лошем систему, покушавају да обезбеде себе и мислећи само на себе себично газе по другима. Користе политику као средство до остварења свог циља. Шаљу поруку неодговорности, бахатости, самовоље, корупције, силе, злоупотребе. На челу им пише да су на власти, да су изнад закона и да им нико ништа не може.
БИЋЕ НАМ БОЉЕ! ПРОМЕНИЋЕ СЕ НЕШТО! Мора да се промени! Да ли неко очекује да са 25 година кажем или мислим другачије? Свако појединачно има обавезу према себи и овом друштву да учествује у креирању бољег и праведнијег друштва. Друштва у којем ће се ценити рад, образовање, морал и давно изгубљена етика. Свако појединачно мора јасно и гласно да каже шта му смета. Да осуди. Критикује.
Тренутно живимо под системом разорених вредности и институција које не врше своју функцију јер их је урушила партократија и мешање политике и неодговрних политичара у исте.
Нећу више да будем неми посматрач. Кукавица. Нисам се никада мирио и нећу ни сада да се помирим са тренутном ситуацијом.
Где сте? Поштени? Добри? Протерани. Понижени. Зашто сте неми и невидљиви?
Ако не ми, ко? Ако не сад, кад?
[/ezcol_1half]Учествовали смо у грађанском бунту, чак га и водили. Стекли смо право гласа и гласали против тадашње власти, дајући глас тадашњим перјаницама опозиције.
А тадашња опозиција је била бројна, свако је нудио понешто добро, али не и комплетно. Са нејасним циљевима, а великим паролама. И када су коначно добили шансу, они су нас изневерили. Ухлебили су себе и своје најближе. Неки се и обогатили. А ми смо остали исти.
Оставили су утисак да су сви политичари исти, да обезбеђују само себе. Наша земља је стигла овде где јесте, док нам људи све више одлазе.
После четврт века учествовања у бунту, напокон имам истомишљенике. Сада ћу гласати ЗА.
За то је потребна нова снага. Нови људи, неокаљани. Снажни и упорни да промене ово стање. Наравно, непоколебљиви и истрајни, јер циљ је тако велики, а тако нормалан. Хоћу да уживам у раду и будем срећан што сам ту, а не да сам роб. Постоји опција. То смо сви ми пристојни људи. Зато сам се прикључио Покрету, да помогнем колико умем и могу, јер видим шансу да све променимо.
Доста је било.
[/ezcol_1half]Од када имам право да гласам, а то право имам већ 20 година, тражио сам политичку организацију која у програму има и дели исте вредности са мном.
Тотална транспарентност, слобода медија, укидање штетних уговора и партијског запошљавања, увођење позитивне селекције, децентрализација и владавина права. Оно за шта се највише борим су људска права и индивидуалне слободе.
Први пут за ових 20 година гласачког права излазим слободно на изборе јер не морам да правим компромисе и да гласам за мање зло.
Сигуран сам у успех покрета ДОСТА ЈЕ БИЛО – САША РАДУЛОВИЋ и улазак у републички парламент. То ће нам дати додатну снагу и вољу да још више радимо а гласачима који су сумњали да можемо да успемо биће охрабрење да нам приђу и заједно са нама направимо од Србије боље и лепше место за све.
Кроз рад посланика покрета у републичком парламенту видим могућност да идеје за које се борим лакше дођу до парламента и уђу у законе.
Кажем веома гласно – ДОСТА ЈЕ БИЛО!
Зашто се поново бавим политиком? Ако се не будем бавио ја, бавиће се гори од мене! А онда ће гори од мене одлучивати о мом животу и животу моје породице!
Зар ми није доста? Наравно да ми није доста! Коме може бити доста жеље за бољим сутра. Коме је тога доста, тај одавно није међу нама, њему палимо свеће и молимо се за њега.
Зар нису сви исти? Наравно да нису! А и да јесу, ја се не борим за појединца, већ за систем. Овај систем не ваља и морамо га мењати!
Зар се нисам уморио? Умор! Шта је умор спрам циља. Умор је пролазна слабост коју близина успеха побеђује.
Каква корист од тога? Корист? Да ли постоји већа корист од боље будућности за моје дете?
Да ли верујеш у то да те Саша Радуловић неће изневерити? Не размишљам о томе. Саша није битан, битна је идеја. Саша је за мене потпуно исто што је био и Зоран – човек са визијом. Е, ту визију следим – не човека!
ДА ЛИ СМО ТО УЧИНИЛИ ДО САДА? Нисмо.
Предстојеце изборе морамо искористити да исправимо грешку са посебном одговорношћу. Овог пута немамо права на погрешан избор. У супротном ћемо потонути још дубље и остати без могућности да уведемо ред и створимо услове за нормалан и пристојан живот у земљи, како садашњим тако и будућим генерацијама.
Да ли ћемо сутра живети боље него данас зависи искључиво и једино од НАС САМИХ.
Мислим да нова политика коју доноси покрет Доста је било и Саша Радуловић може да нам свима то омогући. Нећу вас убеђивати да гласате за њих. Само ћу вас замолити да изађете на интернет и погледате о чему Саша и остали чланови покрета говоре и какве идеје имају за ову нашу земљу.
Одлука је на вама.
Ја им верујем. А ви?
Боли ме сваки пут када помислим на своје пријатеље који су морали да оду. Знам да је њима тамо много боље него што им је било овде и зато сам срећан, али мени овде није лако без њих. Желим да овде буде довољно добро или чак боље него тамо па да нико више не пожели да оде, а да се врате они који су отишли.
Оно што ме погађа јесте чињеница да многи грађани Србије који су остали не желе да се ситуација овде промени. Неки од њих не виде како би могло бити боље зато што је Србија зароњена дубоко у муљ у ком се не види ништа, а неки други профитирају од тог муља.
Оних који профитирају има много и они не одлазе, а то што ми одлазимо њима сасвим одговара. Србију препуштамо њима.
Можемо да урадимо много ако се пробудимо сви ми који желимо да Србија постане земља у којој се лепо и радо живи и ради.
Нас још увек има више.
Јер ништа нисмо научили за последњих четврт века, на сопственим заблудама и жртвама.
Јер ћемо иначе и даље бити полигон геополитичког поткусуривања.
Јер никад оваког медијског мрака није било.
Јер је неодрживо да мањина која је довела изборни систем до апсурда, траћи животе и будућност свих осталих.
Јер не сме коруптивни капацитет 17% гласача, да отера сву младост из Србије.
Јер ако се ово не реши на изборима, прети ескалација широког незадовољства ван институција, са несагледивим последицама по све нас.
Јер, осим што су у непрекидној кампањи и приводе изборном месту своје фаланге, не раде ништа друго нити помишљају.
Јер се предуго одлажу системска и структурна решења, чиме се ближимо свом понору.
Јер су већ показали ко су и шта су, али и колико су спремни на евро мимикрију и салто мортале, зарад голе власти.
– Пребројаћемо се – рекао је министар.
У току недеље сви ми запослени у управи добили смо на служебену е-адресу ДОБАР упитник да попунимо, (…образовање, где је стечено, када уписано-завршено… послови које обављамо…) да одштампамо, руководилац да овери и потпише, да е-поштом вратимо у базу.
То је био импулс за закључак: ОВО ЈЕ ДРУКЧИЈЕ! Почела сам да пратим сајт привреде, блог министра…
Данас с великом енергијом и вољом доприносим да добијемо прилику да уредимо државу. Да наша деца расута по свету пожеле да се врате кући.
Никад се нисам политички ангажовала. Придружила сам се људима који би да уведу ред. Урушен систем може се мењати само изнутра.
– Изненадила си ме. Шта ћеш ти СА ЊИМА? – пита ме пријатељица, мислећи на људе који су у странкама – политичаре.
Нисам са њима. Ја сам против онога што раде и учинићу све да их онемогућим. ДОСТА ЈЕ БИЛО.
Мора да престане понижавање целог народа.
Мали број људи у своје џепове убацује заједнички новац намењен функционисању целокупне државе.
Нећемо одустати!
Док они који то могу да виде не престану да жмуре, плашећи се да ће им ти исти МАЛИ људи узети хлеб из уста, а можда и кућу над главом.
Док не престане деградација људских вредности кроз (не)културан садржај.
Док не престане вређање људске интелигенције кроз сваку пласирану лаж о томе како све то тако мора.
Не мора, господо. То само вама тако одговара.
Ми поштени на то не пристајемо!
Кажем веома гласно – ДОСТА ЈЕ БИЛО!
Међутим, пре пар месеци, на улици, чула сам разговор двоје младих који су стајали поред мене. Сву кривицу за овакво стање у земљи „свалили“ су на пензионере, који увек гласају за СПС и СНС. Као пензионерка од пре три године, наравно да сам се осетила прозваном, иако нисам никад гласала за поменуте. Замало да се умешам у разговор питањем „А шта је са вама младима, који сте у највећем проценту апстиненти, зашто ви не излазите на изборе? Зашто се правдате најчешћим аргументом да су сви исти и да немате за кога да гласате“. Нисам ништа рекла, а оно што сам хтела да им кажем сада ћу написати.
Прихватите изборе, као изазов. Дајте глас другим и другачијим људима, који ће за вас да воде политику, као поштени, одговорни и стручни људи, који не дају нереална обећања и програме, јер држе до своје јавно изговорене речи, која има тежину. Ја желим да подржим и приступим тим људима. Они су алтернатива. Они су покрет Доста је било – Саша Радуловић.
А шта нам се десило између првих вишестраначких избора до сада: имали смо бомбе над главама, набрекла гробља где клече наше мајке, сестре, жене, изгубили запослење, призвали корупцију као део живота, шунд и кич прогласили забавом, отерали, као штетне, савест и морал из свих сфера живљења, опустошили села, децу протерујемо из куће у бели свет, а још увек сањамо да се пробудимо као успавана лепотица. Неће моћи. То је бајка.
Сем што птице лете, река тече, сунце излази и залази, смењује се дан и ноћ, ништа више није вредно живљења у оваквој земљи, као људско биће. ДОСТА ЈЕ БИЛО. Добили смо анархију (чак и анархија има своју дефиницију која овде не може да се објасни). Е, ПА, ДОСТА ЈЕ БИЛО !!!
,,Када неправда постане закон, отпор постаје дужност!’’ – Томас Џеферсон
На њима се не одлучује о политичкој припадности, већ се одлучује о изласку из политикантског мрака и свеопштег једноумља.
Овде се радја самосвесна српска интелигенција левице,центра и деснице а све са једним и основним циљем – обезбедити здраву,отворену,демократску платформу за будуће фер и коректне парламентарне изборе.
Кућа се не зида од крова,кућа се зида од стабилних темеља и сва надоградња почива на здравим постулатима науке.
Нажалост у Србији данас имамо једно мафијашко-политикантско удружење које као канцерогено ткиво урушава сваки вид здраве свести. Сматрам да је основ свега слободно и демократско друштво где би се стручно-провизорни интелектуални потенцијали ставили у службу државе Србије.
Зато подржавам господина Сашу Радуловића и његову транспарентну политику.
Покушавали смо да се боримо на разне начине учествујући у разним акцијама, од грађанског бунта преко протеста и жеље да дођу неки нови људи који ће некорумпирано и домаћински вратити ову земљу у неке пристојне оквире за живот.
Изневерене су наше наде и очекивања! Врши се атак на интелигенцију политички неострашћеног човека. Преваре и лицемерје на сваком кораку. Редовним и поштеним радом није могуће обезбедити основну егзистенцију. Избори и гласања који су се низали нису доносили обећаване промене! Огромне пароле завршаване су малим или никаквим делима. Све више људи одлази из земље. Желим да живим у својој земљи , да је не продајемо другима и да будемо своји на своме.
Доста је било!
Упознала сам људе у којима видим снагу којом могу да зауставе овај морални и економски суноврат. Зато сам се прикључила покрету јер желим да помогнем својим радом и деловањем да заједнички донесемо промене. Нека буду дела, а не речи.
вредне и поштене људе како се муче.
* Зато што сам млад и не желим да и мој живот прође на исти
начин као што пролази претходној генерацији.
* Зато што сам доста прошао и видео како људи у уређеним
заједницама могу складно да живе.
* Зато што испред зграде већ 5 година немам тротоар (а уредно
плаћам порезе).
* Зато што не желим више да гледам како домаћа индустрија нестаје
и постаје део историје.
* Зато што ме је тренутни премијер у коме сам видео оличење поштења
много разочарао.
* Зато што се овде више вреднују „старлете“ него људи који су
много урадили у науци, спорту и култури.
* Зато што владају најнеспособнији а најбезобразнији!
* Зато што желим да гледам нашу фудбалску репрезентацију на сваком
светском првенству.
* Зато што покушавам да останем овде.
* Зато што верујем у промене.
Време је, да, да, време је… рекла сам себи. Припадам генерацији која је пубертет проживљавала деведесетих, уз експанзију криминала и пад морала. На путу до школе посматрали смо сав тај полусвет у баштама кафића и било нам је мука, да, било нам је мука од земље у којој живимо.Сада наша деца гледају тај полусвет (само се другачије зове) на ТВ-у, у новинама….Опет ми је мука, мука ми је што седим и ништа не радим да то спречим. Увек сам излазила на изборе и гласала, било ми је важно да на тај начин утичем на свој живот. Сада то висе није довољно, једноставно није довољно. Никада се нисам бавила политиком, нити ме је занимало да на тај начин трошим своје слободно време. Када је почело да се говори о изборима, схватила сам да немам за кога да гласам, опет мучнина у стомаку, ни оно мало доприноса кроз свој глас нисам у стању да дâм. Тада сам чула за покрет Доста је било – Саша Радуловић. Сестра ми је предложила да гледам Сашин интервју на локалној телевизији, помислила сам: „Овај човек зна о чему говори“. Ушла сам на њихов сајт и прочитала цео програм, идеје и концепт покрета. Конкретне ствари, конкретне идеје, чланови високо образовани људи, стручњаци у својим областима, људи који нису са садашње политицке сцене, нови људи, млади људи! Преломила сам, учланила сам се у покрет, време је да се уради нешто висе од гласања. Позивам све људе да се покрену, да покушају да промене средину у којој живе, у којој живе њихова деца! Дођите да заједно пробамо једном да урадимо нешто како треба!
Подржавам Доста је било зато што је лидер странке показао већ да му је у интересу држава Србија а не министарска фотеља
Подржавам Доста је било зато што разумеју и схватају важност малих и средњих предузећа и тренутног односа државе према њима
Подржавам Доста је било зато што имају јаку вољу да заведу ред и уведу личне карте сваком државном предузећу
Подржавам Доста је било зато што њихов лидер схвата моћ интернета и јавних трибина и тако долази до бирача иако је очигледно забрањен на великој већини телевизија
Подржавам Доста је било зато што води јасну и отворену политику у којој неће више бити партијског запошљавања
Подржавам Доста је било зато што је заиста доста и време је да Србија добије представнике народа који су културни, образовани, пословно способни, научени реду, раду и дисциплини, радећи у великим компанијама што у земљи што у иностранству и на крају, време је дати некоме потпуно новом прилику!
Двадесет пет година, ја стрпљиво чекам да ми га врате и дозволе ми да будем активно присутна у свом животу.
То није само 25 година чекања, то је четврт века чекања, то је око 30% једног просечног људског живота.
Превише чекања. Ја немам резервни живот – Доста је било.
Треба нама музике и лепоте.
Музике од лепоте и лепоте од музике.
И филма нама треба.
Филма од истине и истине од филма.
И уметности уопште.
Љубави од уметности и уметности од љубави.
И културе нам треба баш много.
Културе од достојанства и достојанства од културе.
Васпитања нам треба увек.
Поштовања од васпитања и васпитања од поштовања.
И знање нам је потребно.
Знања од мудрости и мудрости од знања.
Мржња нам не треба.
Не треба нам мржње ни од чега, ни за шта, ни према коме и ни према чему.
Мржња не рађа лепоту, мржња не рађа ништа.
У мржњи и од мржње страда и вене душа.
Кад страда душа, страда и човек.
Када сам се оженио и када су дошла деца, постало је некако још теже видети будућност за њих.
Сувише дуго нам владају ИСТИ људи, од ратова деведесетих па на овамо. Цео живот, само се смењују, док паметни ћуте и одлазе.
У Србији звона звоне на узбуну већ 25 година. Ако ми нешто не урадимо за нашу децу, нема ко.
Доста Је Било!
Недељно поподне, кишни дан, старије дете већ стигло да пије кафу са мамом, стигло и да пита… а пита као велики. “Мама, зашто се и ми не селимо?”
“Иза сваке успешне жене стоје мали људи и вичу ‘Мама’.” Успех не мерим новцем, радним местом или дипломом. Успех мерим срећом своје деце. Одрасла сам у лошем времену, времену санкција, бомбардовања, туге и беде… Богатија сам данас него тада, за два живота богатија. За иста та два живота, за ту децу сам дужна и одговорна да их васпитам и направим од њих добре људе.
У тренутку када ме моје велико дете пита зашто живимо у земљи у којој владају криминалци, а обичан човек постаје само сиромашнији, схватам да је било ДОСТА! Схватам да имам обавезу да својој деци дам пример одговорног градјанина, неког ко неће дозволити да други одлучују о њиховој судбини. Време је да се пробудим и кажем ДОСТА ЈЕ БИЛО. Нећу да ми деца расту у друштву у којем је једини критеријум лични и материјални интерес, нећу да се стидим земље у којој живимо, нећу да ми деца расту уз “Фарму”, “Парове” и сличне ТВ програме. Нећу да објашњавам деци зашто се не цене рад и труд. Хоћу да се у овој земљи већ једном уведе ред, хоћу да улажем у своју децу знајући да имају перспективу сутра у овој земљи.
Сада, у оваквој земљи поремећених вредности, земљи коју воде медиокритети ја ту перспективу не видим. Хоћу земљу у којој се улаже у школство, нећу земљу у којој родитељи беже од комуналне полиције у покушају да обезбеде деци јефтиније уџбенике.
Време је драге моје маме да се све пробудимо. Сигурна сам да свака од нас жели својој деци здраву околину за одрастање, економски стабилну и друштвено одговорну државу, сигуран посао без обавезне партијске књижице. Позивам вас све да се прикључите јединој реалној опозицији, једином покрету који има конкретан програм. Да мало окренемо ред у Андрићевој… нека паметан проговори, а будала заћути! ДОСТА ЈЕ БИЛО!
„Али због чега људи морају да додатно плате било кога, поготово тајно, да би било шта завршили? Они код којих одлазе примају плату за свој посао, и нема разлога да узимају нити траже ишта са стране“, одговарали су углас.
Ови одрасли људи, образовани и запослени, нису могли да схвате корупцију, ни зашто постоји, нити због чега је попут корова захватила сваки део нашег друштва. И завидела сам им. Завидела, јер живе у систему који беспрекорно функционише, који мисли на појединца и који је од Данске створио земљу у којој, према званичним статистикама, живе најсрећнији људи. Желим такав систем у Србији и желим да заборавимо шта корупција уопште значи. Зато сам се и прикључила покрету, пратећи сан да Србија постане уређена земља у којој живе радосни људи.
Уморан сам од флоскула које диктирају полуписмени људи који су били партијски послушници па се сада налазе на одговорним местима у држави.
Уморан сам од тога што су ти полуписмени абнормално успешни, па смо сви остали који смо муком, трудом и вансеријском вољом завршили, замислите, факултете чији се „докторати” не пишу за једно поподне, ЈАДНИЦИ који морају да беже из своје земље да би живели пристојно.
Уморан сам што је „ЊИМА” химна први стих песме београдског синдиката „ДИВЉИНА” из 2000-те године, након чега се и даље ништа није променило.
Уморан сам од тога што нико не мисли на младе и какву им земљу остављају.
Уморан сам од тога што су људи безвољни и ништа не мењају, што су изгубили у себи искру која каже ово не ваља за мене, за моју породицу, за моје пријатеље, за моју ЗЕМЉУ!
Уморан сам од идеје да морам да напустим земљу у којој сам рођен, где ми је дом, где су ми пријатељи, да бих просперирао и живео пристојно, па макар то било и на северном полу!
ДОСТА ЈЕ БИЛО, вратите ми моју земљу, мој град, моју будућност!!!!
Питали су једном Че Гевару шта је највећа врлина револуционара. Да ли је то храброст или окрутност према непријатељу или мржња према неправди? Не, рекао је Че. Највећа врлина револуционара је – љубав. Моја мотивација да се активирам у покрету “Доста је било” је љубав према мојој земљи и људима у њој. Волим их и поштујем као што волим и поштујем себе. Када некога волиш, осећаш одговорност према њему. Не лажеш га. Говориш му истину и чиниш за њега оно што би учинио за себе. То је начин. А циљ? Мој циљ је да Србија постане боље место за живот. Имам посао који ми је омогућио да се из Немачке, где сам иначе родјен, вратим у Србију и сада овде живим. Почео сам да радим на томе да се од ове лепе, али пропале земље направи успешна земља са срећним људима.
Да се успостави један систем, једно државно уредјење, који су сервис градјана. Управа, министарства, службе, цео државни апарат су ту због људи, због нас. Не обрнуто. На нама је да проценимо да ли државна администрација добро штити наше интересе, како личне тако и колективне. Ако не штити, доведимо оне који то чине. Толико је једноставно. Свако од нас је суверен, носилац друштвеног субјективитета. Као такви поседујемо права и обавезе, гушимо се медјутим у обавезама док на додељивање права и правде чекамо као болесна деца на СМС донације. То је неприхватљиво.
Не прихватам да ми један слој бахатих незналица, простачких уљеза и људи који су лошији од већине у овој земљи, отима садашњост. Јер су већ отели прошлост, а прете да отму и будућност. Код њих 2+2 никада нису 4 него онолико колико они у датом тренутку одреде. То не само да вредја сваки интелект и свачију конституцију као хомо сапиенса, то чини живот неизвесним. А живот у неизвесности није живот, то је таворење, то је ропство. Не прихватам да зависим од расположења и хирова патолошких клептомана и нарциса. Хоцу чисте рацуне, јасна правила која важе за све и да се поштује принцип по којем су 2+2=4. У свакој области. Коцкасто у коцкасто, округло у округло. Бабе нису жабе.
И пошто су ти принципи неумољиви, немам никакву дилему да ћемо ми успети. Јер се ми суочавамо са стварношћу уместо да забијамо главу у песак. Ми не фабрикујемо измишљотине било каквог типа и још мање желимо да било ко у њима живи. Ми се не жалимо на светску заверу, на климатске промене или на злу коб. Не мрзимо воду зато што потапа бушан брод, градимо модеран глисер који ће нас сигурно и брзо носити преко те исте воде. Зато смо самоуверени, непоколебљиви и без страха. Ми смо свесни изузетности овог покрета као шансе да се коначно обави историјски посао уводјења реда у Србију. Они су ти који су у сталној колизији са стварношћу. Зато се пренемажу и натежу, измишљају и хистеришу како би оправдали неоправдиво и убедили у неубедљиво. Они су већ изгубили, само одлажу суочавање са поразом.
И зато сада говорим гласно Доста је било! То сам ја! То су обични људи којима је доста лажи, крађа, обмана.
Имаш четворо деце, приватни бизнис, одговорност. Шта ће ти још и политика и блато које она собом носи? Какву корист можеш имати јавно иступајући против власти, и бивше и садашње?
Знам али…
– Имам четворо деце и желим да живе, раде и унапређују Србију. Желим да остану овде и да се својим учењем и трудом изборе за своје место у друштву.
– Желим да од посла којим се бавим живим пристојно и поштено, поштујући законе државе у којој живим, и плаћајући порезе који ће помоћи да сви живе боље а не само појединци.
– Желим да одговорност коју ја имам према свом послу и породици осећа и држава према својим грађанима јер ми резервну државу немамо и не треба нам, али желим социјално одговорну државу.
– Не треба ми политика. Не желим да се бавим политиком али ћу се увек борити за правду, морал и систем одговорности за све. Ту идеју сам препознао у програму покрета Доста је било и даћу све од себе да се те идеје и остваре. Нисам политичар већ човек који се бори за уређено и одговорно друштво.
– Моја корист од борбе против “власти” је у томе што ће кроз активизам и подршку циљевима и идејама Покрета доћи до промене система вредности. Тада неће бити важно КО је на власти, већ како ради. Када критика буде пожељна јер је у сврси побољшања а не освете, када нас буду водили способни а не подобни, када вршење власти на свим нивоима буде транспарентно, када престане цензура медија и прогон политичких неистомишљеника.
Када престанете да ме питате какву корист имам и како смем да јавно иступам, знаћу да смо успели у свему што сам навео.
Факултет? Који? Не могу да студирам историју уметности… То је оно што желим, али не могу, превише је скупо отићи од куће… Добро! Онда, права… Речита си, кажу ми, а и никада није касно променити ако не иде, теше ме… Али останеш ту, јер знаш да је све друго скупо!
У међувремену схватиш да делити правду у систему у којем живиш и није тако лако, па се одлучиш за неку хуманију грану и сањаш да ћеш се негде и некада залагати за права радника или права социјалне заштите и осигурања… Али биро каже да си троцифрен број и да се учланиш у странку… Где? Како, када се никада ниси бавио политиком?! Како, кад си уз пут схватио да је борба за власт резервисана за лопове, преваранте, људе који су спремни на све… На цензуре, на правдање минималних личних доходака који су тако понижавајући, на продају свега што је туђе (мислим наше, а заправо није)… Политика је за људе који су неспособни да својим грађанима обезбеде право на рад и право на пристојан живот! Ја се ту не проналазим!!! Родитељи наваљују и ја се учланим… Одлазим на пар састанака са кнедлом у грлу, грудвом у стомаку и враћам се са горким укусом, некако упрљана и наравно, одустанем. Одустанем и од сна да ћу наћи пристојан посао у складу са својом професијом.
Желим да оснујем породицу, селим се у други град, село, враћам се и видим да је било где, у било ком ћошку моје вољене Србије ситуација иста. И тако стигнеш до 38. године живота сањајући исте, неостварене снове… Питаш се да ли отићи сада? Преко? Толико њих је отишло, зашто не бих и ја? И шта ме, уосталом, још увек држи овде?
Напрасно, у том глувом тумарању кроз живот и тражењу утехе на интернету угледам речи „ДОСТА ЈЕ БИЛО“ … Схватиш у истом трену да си пуно изгубио и да је време да се све из корена промени!!! Опет чујем шум, прекид програма… Да, то је попут РЕСТАРТ-а! Пали се лампица и чујем глас човека који улива поверење да ће нам ипак, једног дана бити боље!
Проглашавам себе за системску грешку и одлучујем да се искључим из система. Захваљујући доброј вољи блиских рођака привремено радим у мањој фабрици чарапа. Све слабије пратим вести, трудим се да не мислим, трудим се да заборавим ко сам. Такво стање трајало је годинама.
Имам клинца, предшколца. Радује се поласку у школу. Коначно схватам да и он постаје део Система.
Хоће ли и он урадити све што треба?
Хоће ли бити вредан, паметан?
Хоће ли вапити за знањем као ја некада?
Хоћу ли га гледати како се искључује из Система као што моји родитељи гледају мене?
Хоце ли и он постати системска грешка?
Хоце ли и он испасти глуп због своје памети?
У мислима су ми хиљаде и хиљаде клинаца који се управо овог или следећег пролећа радују поласку у школу. Хоћемо ли дићи руке од њих? Препустити их систему у којем нема система, у којем се не зна шта ко ради и зашто, у којем лопови, фалсификатори и незналице глуме елиту, у којем радници не могу да нахране своју децу, у којем је лечење бесплатно, али само док се не разболиш, у којем си грешка ако урадиш све како треба.
Одлучила сам да НЕ. Не дам да нам деца буду грешка. Не дам да нас уништи корупција. Имали су довољно времена. И више него довољно. Доста је било!
У покрету Доста је било срела сам људе којима верујем и који желе исто као и ја. Укључила сам се јер сам одувек политичко биће. Сматрам да је политика прелепа вештина стварања најбољих услова за остварење најхумањих циљева.
Желим да створимо добро друштво.
Желим да уведемо ред.
Желим да Србија никада више не буде земља у којој је глупо бити паметан и вредан.
Желим да Србија буде земља у којој нема системских грешака.
На делу су показали да могу, на делу су показали да не иду пречицама, и да инсистирају на ономе што су рекли да ће урадити.
По томе су нешто потпуно ново и другачије од свега до сада виђеног. По томе закључујем да покрет чине људи са интегритетом, на високој лествици моралних вредности и одговорности.
Не могу више да гледам наше политичаре који нису ама баш ништа добро урадили у последњих 20 година.
Таман помислим да смо досегли дно, кад нам покажу да постоји и подрум.
Па докле више? ДОСТА ЈЕ БИЛО!
Не знам да одустанем. Знам само да, кад један пут није проходан, покушам да прођем другим.
Покрет „Доста је било“ јесте мој пут ка коначном слому паразитске партократије и стварању бољих услова за живот наших породица. Морамо променити власт, да бисмо поправили своје животе. На преговоре са партократама нећу да бацим више ни дан. Сада постоји начин да их се решим. Он се зове „Доста је било“. Не бацајте године. Иду избори. Свима нам је доста.
Доста ми је неуких са квази образовањем, са плагираним докторатима, са дипломама измишљених факултета.
Драги пријатељи, мислим да држава Србија треба да прима у државну службу само кадрове из српских државних школа и факултета.
Зашто?
• Зато што држава Србија финансира државне школе и факултете
• Зато што државне школе и факултети образују полазнике по програмима који су одобрени од надлежног министарства
• Зато што није сигурно да се у приватним школама и факултетима ради по програмима из претходне тачке
• Зато што из приватних факултета „експресно“ излазе кадрови попут председника или министра полиције који очигледно нису образовани иако имају дипломе
• Зато што по садашњем закону у државну службу могу да ступе и кадрови који су образовани по програмима других држава од којих су неке и непријатељски настројене
Нисам за забрану приватних факултета али сведоци смо да приватни послодавци бирају дипломце државних факултета. Они се опредељују за квалитет кадрова.
Доста је било, ма и превише.
Завршио сам школовање, посао добио после само пар месеци! Без икакве везе. И кад сам напустио тај посао, то сам урадио због бољег посла. Опет без икакве везе. Никада у животу нисам био без посла дуже од три – четири месеца. То је била земља поштења и благостања. Полиција је служила да преведе старе људе преко улице и да повремено јуре неприлагођене попут „Београдског фантома“ у белом поршеу.
Онда су стигли ратови покренути од људи жељних власти и новца. За новац су продавали све. Прво – људске животе, оружје, наркотике, а касније – фирме, радна места, машине растурених фабрика, уништавали су добре фирме како би их обезвредили и купили за мале паре, продавали су страну валуту, продавали су нашу част и поштење. Уништавали су све што је било на њиховом путу до још веће моћи и још више пара. Лажу да су нам плате 600 еур иако ја видим да сам после 30 година рада постао технолошки вишак. Први пут у животу. Моја жена ради кривично одговоран посао у суду за 250 еур, већ 10 година! Моја колегиница је узела кредит од 30.000 еур у швајцарцима. Отплаћује тај дуг већ седам година. Сад је дужна 32.000 еур! Гувернера народне банке то нимало не брине. Гувернерко, народна банка припада народу а не Вама! Ви морате да бринете о привреди и грађанима! Не радите свој посао али сте зато увећали плате Вашим радницима!
Нисам гласао на прошлим изборима ни за кога. Изашао сам али сам поништио листић. Наивно сам мислио да нећу ником датиглас. Каква грешка!
Хоћу да променим ово. Хоћу да отерам оне који ме понижавају. Хоћу промену, напредак, поштење. Изаћи ћу на гласање опет, али овај пут знам за кога ћу да гласам! Морам да се супротставим!
Доста је било! То ме је научио мајстор Љубомир Врачаревић.
Никада свест неће бити унапред упозорена шта ће бити окидач промене.
Сваког од нас вреба тај тренутак када ћемо пожелети да престанемо да будемо део полусвета који живи Новакову радост, који халуцинира да се дави у базену са ватерполистима.
Схватиш да, док си умишљао да си Дивац и поистовећивао се са његовим личним успесима, ниси ни имао живот. Схватиш да њихове медаље и трофеји неће својим бљеском окречити прљаве и мемљиве собичке наше ружне свакодневице. Никада нећеш моћи да водиш довољно испразан живот да би се проституисао на националној фреквенцији, у строго контролисаном социолошком експерименту.
Гледаш макијавелисте како секу траку и отварају паркинг посипан шљунком и запиташ се, којој ће намени бити приведен тај паркинг после прве провале облака? Рвању у блату? Вишевековни рецепт „хлеба и игара“ у осавремењеном, дигитализованом и фотошопираном руху.
И то је тај тренутак када сам се сетио једне старе перфидне лажи. У глави креће да свира и одзвања, да се неуморно понавља џингл са почетка деведесетих: „Градимо Еурополис, Еурополис гради нас“. Није било довољно пристојности оних који нас варају и краду да осмисле нове лажи, само су нашминкали старе.
Читавог живота чекамо некога да дође и избави нас од наше неодговорности, да нас тргне из летаргије и коначно је ту. То смо сви ми , то сам и ја – спреман да коначно преузмем одговорност за своје дугогодишње нечињење. То је био преломни тренутак , када сам решио да се умешам у оно што је до сада био најпрљавији и најмање частан посао за који знам – да уђем у политику.
Зашто?
Зато што то не мора и не сме бити тако, зато што свако личном жртвом и примером треба да усмери друге и мења реалност. Поштење и пристојност ће се неминовно у некој, надам се блиској, будућности вредновати, а моја је одговорност да томе дам свој допринос.
Сада са сигурношћу знам да никада нећу бити Новак од Монте Карла. И када бих могао, не бих ушао под стаклено звоно, где обитавају они за које закони не важе.
Мој је циљ далеко већи, хуманији – желим осмех на лицима своје деце. Желим им детињство које је мени ускраћено, желим им да живе тако да никада не маре за то ко је премијер у њиховој земљи, а да иста буде уређена тако да то не чини разлику.
Престаните да лажете себе и да верујете својим лажима, схватите да живите у временима када ништа нема вредност, али све има своју цену – ваше здравље, приватност… све.
ДОСТА ЈЕ БИЛО.
Доста ми је глупости.
Доста ми је тупости.
Превише је простаклука.
Доста ми је лоповлука.
Доста ми је примитивизма.
Доста ми је паразитизма.
Доста ми је прљавштине.
Доста ми је немаштине.
Доста ми је непоштења.
Доста ми је неповерења.
Доста ми је нерада.
Доста ми је нереда.
Доста ми је срама.
Доста ми је блама.
Доста ми је обећања.
Доста лудом радовања.
Доста ми је оправдања.
Доста празних надања.
Доста ми је гурања.
Доста ми је мувања.
Доста ми је каријеризма.
Доста голог егоизма.
Доста ми је лактања.
Патриотског грактања.
Доста ми је популизма
Доста ми је непотизма.
Доста ми је сређивања.
Доста убеђивања.
Доста ми је плагијата.
Доста лажних патриота.
Доста више празних прича.
Ријалитија и сваког кича.
Истина је сасвим проста
Стварно ми је свега ДОСТА!
Да ли ово значи да треба да укинемо и телефон и интернет, да би поштари имали више посла?
Први и основни услов који је за мене битан јесте начин како се одређена странка финансира. Зашто?! Зато сто чак иако подржавам ставове неке од понуђених партија, како да јој верујем уколико она некоме дугује „услугу” јер онда неће бити независна И кад-тад може доћи до преклапања или сукоба ставова са тим неким коме „дугује”, а онда знамо ко има приоритет. Код нас је ово готово правило, а оно за шта се странке декларативно залажу су, можемо рећи, бајке а бирачи су у већини случајева потпуно обманути јер лопови промовишу борбу против корупције, а лажни дипломци образовање. Значи, услов спровођења програма странке јесте да иста буде независна, финансијски независна од било кога. Иначе, СНС је након оснивања уложила 10 милиона еур. У кампању?! Ко, како, зашто? Основно питање.
Ја сматрам да се ово може постици једино ако је странка финансирана ограниченим прилозима великог броја људи. Тако нико нема директну и нетранспарентну моћ и утицај на потезе и ставове странке.
ДЈБ је испунио овај услов што се једноставно може видети по средствима уложеним у кампању као и транспарентним финансијским извештајима на којима се могу видети донатор, износи, као и извештај о трошковима. Трошкови не превазилазе приходе, а и једни и други су транспарентни.
Други услов, наравно подједнако битан за мене као и први, јесу ставови странке. Ту је беспредметно рећи било шта осим „Иди на сајт , прочитај, ако се слажеш, одлично, ако не, погледај још неки сајт…”
Трећи услов је кредибилитет, како странке тако и лидера. У случају ДЈБ-а, странка није имала још увек прилику да докаже кредибилитет па сам њен морао тражити кроз лидера странке И људе који га окружују. Саша Радуловић је човек који није био у политици, већ се током живота бавио приватним предузетништвом у системима који не праштају незнање, неспособност или лењост што указује на психолошки склоп човека који се не уклапа у архетип просечног српског политичара. Вратио се у Србију и прихватио се учешћа у влади Ивице Дачића из које је изашао након 4 месеца када је видео да не може да спроведе оно сто је обећао себи, председнику владе и бирачима.
Имајући у виду природу власти АВ/ИД, већ овај потез ме је додатно заинтригирао за Сашу Радуловића. Јер, реално, ко још у Србији даје оставку онда када не може да спроведе оно у шта верује. Углавном је уврежени образац понашања „кад већ не могу да променим ништа, зашто да глумим Дон Кихота када могу да обезбедим жену, децу и унучиће, а при том не постоји одговорност.”
Тачно је, не постоји одговорност осим личне, коју данас има јако мало људи. Значи из угодне позиције климоглаваца код Александра Вучића, Радуловић одлучује да направи странку без средстава и супротстави се човеку који је у том тренутку господар Србије. Након оснивања удружења, води кампању без средстава углавном онлајн и уз помоћ малог броја ентузијаста који су видели нешто искрено у свему томе након много, много година.
Поред Саше, додатно уверење да је ово права ствар, мени барем, било је окружење које се састојало од стручних, неупрљаних, вредних, остварених људи као што су Душан Павловић, Александар Стевановић, Јасмина Николић, Татјана Мацура и сви остали, сви они људи који се не виде а које сам упознао током давања свог доприноса опстанку и напретку удружења Доста је било.
Први и једини пут је неко испунио три основна услова која сам тражио у странци како бих могао да јој приступим, помогнем и верујем.
Независност, Програм, Кредибилитет!
Ја не умем да трпим. Никад нисам умела. Ни као дете, ни као девојка. Никада.
И ухватим себе у том трпном стању. Смањила сам се, скупила рамена, спојила сам обрве. Селектујем оно сто чујем. Дилитнем одмах сувишно. Повремено освежим лепо. И ту, у том свету, баш ми је лепо. Дружим се само са својим мислима и тастатуром. И лете ми прсти по њој. И исправим се, и понекад дозволим себи да се обрадујем. На трен. И вратим се у првобитни положај. Сат, два дневно са пробраним пријатељима делује само као епизода у роману. На трен ме одмори од главне радње. Од оног трпљења. Негирала сам то дуго. Говорила себи да је то фаза. Полувреме. А није. Досло је до краја. Одзвонило.
И неки паметни људи ми вец извесно време то говоре. Али мени је било потребно да чујем једног неартикулисаног, непристојног, бахатог малог цовека на „функцији”, како објашњава једну ситуацију.
Не желим да се навикнем на изврнуте вредности, на охолост, примитивизам, одсуство емпатије, на тривијалне појаве, на некултуру, на… трпљење.
Одбијам да будем маса. Да будем гомила. Да будем подобна. Да не будем ја. Одбијам да будем трпни несвршени глагол.
Бирам да будем несавршена у покушају да усавршим себе. За почетак.
А ви?
Увек сам се питао одакле нам толика снага, одакле толика храброст да све ово што живимо ми и преживимо.
Колико вас је као и ја погнуло главу на жуте лопове, прелетачке мајсторе, на црвене фотељаше, на плаве полтроне, на зелене марионете, на приглупе а дипломиране, на згодне а позициониране, на божије а новцем проклете.
Гледам хоризонт данашње Србије и једно велико наранџасто сунце како се уздиже из сивила, и осећам да свануће, и знам да Доста је било, и кажем вам да му треба наша снага да се издигне из тог мора сивила и донесе овој напаћеној Србији трачак наде. Једноставно … РЕСТАРТ
Живот пише романе, дигнемо кредит стављајући на кућу хипотеку,набавимо опрему, почнемо са великим ентузијазмом да радимо… Динкићев кредит… микрокредит за мала и средња предузећа, деловало је привлачно за лаике али доприноси за 5 радника су нас урнисали… Одушевљење,еуфорија, „своја радњица, свој газда“, су полако… како су дани, месеци, године, пролазили… бледели као и коса која је постајала беља, леђа погрбљенија, ноге све теже… Криза, пазар све тањи, намети све већи… боримо се, отпуштамо раднике… радимо производњу, учимо упорно, правимо све сами, бурек развијам, супруг набавка, банка, потом уз мене и сина у производњи, продаји, развозу.
Други син је отишао у иностранство као инг. етф… добио стипендију за докторске студије… иди и не окрећи се… само иди, овде нема живота за поштеног, вредног, а ми… снаћи ћемо се… како, не знам… Дугови се гомилају…
Прочитам неки текст о неком Радуловићу где он прича о својој визији економије, смањењу свих намета, изласку из кризе, увођењу реда, да личимо на Канаду, Данску… не могу да верујем… па да ли постоји неко ко ће то да макар каже… тако је то пријало мојој уморној души… Толико смо се трудили али „опстати“ постаје немогућа мисија, рачун, фирмарина, порези… док деца не пресекоше… затворисмо…
И тако… сада чекам да Радуловић коначно дође на власт, да уведе ред, да смањи порезе, доприносе, да обичан, мали човек има шансу да преживи, да уведе помоћ ако останеш без посла, да има да се прехрани породица. Има много оних који имају своје снове и само чекају повољне услове да почну да их живе… достојанственије него до сада…
Не, он ни у једном случају није једнак осталим политичким партијама, јер дела другачије и сами политички циљеви овог покрета тежња су ка слободи и стварању уређене и културне државе, те се он као такав мора издвојити и за њега могу слободно рећи да је вредан.
Зато ја, посматрајући људе који здраво и слободно мисле и такође посматрајући све слободне људе око себе, долазим до закључка да циљ овог покрета није окупљање и ширење истог, већ земља у којој ће владати ред, у којој ће свако бити одговоран за посао који обавља и свако бити достојан тог посла, култура и слобода мисли без осуде.
Кренућу од себе, одлучан да променим све, јер на крају крајева, сви ћемо некада рећи „Доста је било“.
Посвећен сам породици, ожењен, отац, радим активно на себи. Дипломирани машински инжењер по струци и занимању, предузетник. Учесник у еколошким акцијама.
Аматерски се бавим електроником, програмирањем, wеб дизајном. Аматерски свирам бас гитару и бубањ. Свирао у ауторском роk бенду. Углавном самоук. Трудим се да подједнако нахраним сва своја интересовања. Волим да помажем људима у иновативним подухватима, волонтирам. Едукујем се и записујем циљеве. Подстанар. Волим животиње.
Гласам за „Доста је било“, јер говоре конкретно и јасно.
Гласам за „Доста је било“ јер нису исти као други.
Гласам за „Доста је било“ јер је Саша Радуловић дао оставку. Био министар пет месеци.
Гласам јер корумпирани људи не дају оставке кад се дочепају неке функције. Корумпирани људи оснивају фирме преко повезаних лица и извлаче новац на све могуће начине на своје рачуне. И надају се да ће то да потраје што дуже.
Гласам за „Доста је било“ јер Радуловићеви сарадници нису били власници печењара и керамичари на најодговорнијим функцијама у држави.
Гласам за „Доста је било“ јер време не могу да надокнадим или вратим уназад, кад је касно за кајање.
Трудим се да и њима помогнем колико могу.
Радуловић је прва политичка фигура која је јавно почела да износи ставове који су се поклапали са мојим и који је уместо општих места давао јасне предлоге и решења који су одрживи за успостављање СИСТЕМА и једнаких шанси за све. Зато сам и ту, да проширим причу да је то у Србији ипак могуће!
Учествовао сам у студентском протесту након деветог марта, у студентском протесту 96/97, био сам на улици петог октобра и био сам на студентској пракси у Скупштини Србије у време када је убијен Ђинђић.
Упознао сам тада неке политичаре, и неке будуће и неке сада већ бивше политичаре.
Радећи касније у школи пробао сам да на ствари утичем „одоздо“.
Многи би рекли све пораз до пораза.
А ја се не осећам ни поражено ни разочарано.
Била је то често непријатна али велика животна школа борбе против глупости подметаних „одозго“.
Много сам научио.
Друштво није сасвим као кућа.
Мора се градити и „одоздо“ и „одозго“.
Мора се пристојно и равноправно живети и на „врху“ и на „дну“.
Не може више овако.
Доста је било.
Желим да моје колеге грађевинци и ја градимо у складу са прописима, не зазирући од бахатих квази-инвеститора са капиталом сумњивог порекла, који све око себе „гурају“ у сиву зону и приморавају на рад на ивици закона.
Надам се да ће бити могуће стварати и радити у Србији у којој не царују сналажљивци и кумовске везе, него је главна референца квалитет, резултат и учинак.
Верујем да ће ускоро поштени инвеститори улагати, кредибилне компаније градити и стручни људи се запошљавати путем јавних конкурса, тендера и селекцијом по јасним правилима, уместо тајних уговора, тајкунских договора и буразерских дилова. Волео бих да живим у земљи у којој ће образовани људи учити стране језике и усавршавати се, али не да би бежали одавде трбухом за крухом, већ зато што живе у друштву где се цени и вреднује знање и успех.
Због тога овај пут нећу изостати са биралишта под изговором да су сви исти, и подржаћу неког заиста новог и другачијег од осталих!
[/ezcol_1half]
Желим да буде важно ШТА ЗНАШ а не КОГА ЗНАШ,
Желим да буде важно КАКАВ СИ а не ЗА КОГА СИ!
Желим будућност какву заслужујем а не таму која нас окружује.
Знам да ће бити тешко али борићу се,
Знам да ће трајати али истрајаћу,
Знам да ће болети али нећу одустати,
Знам и да ће вредети јер – ДОСТА ЈЕ БИЛО!
Питао ме је син оног јутра када је био заказан разговор у Конзулату Мађарске (Суботица), у вези са држављанством, ћеркиним и његовим. По ко зна који пут, побеже ми поглед кроз прозор, у даљину.
Отишли смо.
Они у Конзулат, ја у Покрет.
Истовремено, желим да својој деци дам пример политичког или друштвеног активизма, да они сутра чине исто и боре се за боље и праведније друштво, да се нипошто не мире са стањем где неки мали диктатор малтретира целу нацију или где само повлашћени и блиски власти могу економски лепо да живе. Да могу да искажу себе у друштву које пружа једнаке шансе, без ограничења, а то су махом и принципи и вредности ДЈБ.
Мука ми је што моји остарели родитељи после деценија мукотрпног рада за преживљавање зависе од онога што им ћерке пошаљу из иностранства, иако и даље хране бар шест крава и обрађују десет хектара земље, и што се уместо за недељним ручком окупљамо на Скајпу.
Мука ми је када видим да деца моје најбоље другарице из детињства, која ради дванаесточасовне смене у пекари за шта прима минималац, имају поцепане патике баш као и нас две што смо имале одрастајући под санкцијама… а зарекле смо се да ће, када ми одрастемо, наша деца расти у једној другачијој земљи. Не другој – ДРУГАЧИЈОЈ.
И даље верујем да Србија може бити та земља у којој бих ја најрадије живела и да за мене и моје дете не постоји боље место на свету. Али време истиче, како мени да донесем коначну одлуку где ћу одгајати своју породицу, тако и Србији да се тргне и постане уређена држава која почива на законима и институцијама а не на произвољности, самовољи и популистичком пренемагању.
Зато, ако не ми, ко? Ако не сада, када? Последњи воз хватамо…