ОКРУГЛИ СТО ВЕСТИ (1): Да ли је Србија на путу економског колапса

Преносимо вам расправу у оквиру Округлог стола Вести, на којем је учествовао и народни посланик Ненад Божић.

Док од дугова не можемо да дишемо, домаћу привреду систематски уништавамо, а пољопривреднике уцењујемо.

Саговорници Округлог стола “Вести” агроекономиста проф. др Миладин Шеварлић, бивши директор Агенције за приватизацију Бранко Павловић и народни посланик Ненад Божић готово су једногласни у оцени да је у Србији стање далеко горе него што и највећи песимисти могу да замисле.

Просечна српска породица броји три члана, а банкама дугује чак 1.300 евра. Просечна плата за јун је била 375 евра, што илуструје колико је то задужење велико. Док од премијера Александра Вучића свакодневно добијамо уверавања да се економска ситуација у земљи поправља, плата повећава, а страни инвеститори доносе нова радна места, грађани су у све већој беспарици. Број динарских готовинских кредита, који се најчешће користе за храну и плаћање комуналија, порастао је за 70 одсто у прва три месеца ове године. Колико то говори о беди српског друштва? Да ли је Србија на путу економског колапса?

ШЕВАРЛИЋ: Било би добро да нам Миладин Ковачевић, директор Републичког завода за статистику, објасни како се израчунава просечна плата. Дубоко сам уверен да је ситуација много тежа, нарочито када бисте урачунали дозвољени минус на текућим рачунима грађана, него што наш председник Владе то саопштава јавности три пута дневно.

ПАВЛОВИЋ: Три пута када је заузет. Иначе, пет пута се као хоџа појављује, јер мора да држи ту веру. Ако нестане вере, настаће проблем. На просек плате утичу и запослени у банкама, осигуравајућим друштвима и страни невладин сектор с енормним платама. То је мали број људи, и када бисмо њих искључили, видели бисмо да велики број грађана не прима тих 400 евра месечно. Имамо и велики број незапослених, оних са ниским платама и сиву економију.

Али премијер тврди да нам је боље?

ПАВЛОВИЋ: Тамо где вас странац води то није буквално колапс, али вам економију спусти тако ниско, па вам стагнацију планира 30 година унапред. И нема бежања. Од 2012. године Србија је озбиљно повећала јавни дуг, енормно се задужила, а нисмо добили развој. Овај стагнирајући развој је окренут само страном интересу, и тим путем су прошли и други пре нас, а ми ништа нисмо научили.

БОЖИЋ: Сложио бих се са господином Павловићем. Највећи проблем је задуженост. Од 2008. се сваке године задужујемо за по две милијарде евра годишње. Премијер говори о суфициту, а држава мора да врати старе дугове и попуни рупу у буџету. И док задуженост расте, плате падају и обичном човеку ће бити све горе. Биће све задуженији и имаће све веће проблеме да сервисира своје обавезе, баш као и држава.

ПАВЛОВИЋ: Тачно речено. Јавни дуг достиже забрињавајуће размере, јер се не види како би га вратили. А док се грађани задужују, меримо се са земљама у дужничком ропству. Кажемо – видите ли колико су Хрвати задужени? Па зар то није поука да не идемо тим путем? Можемо и да кажемо да наши грађани нису задужени као Американци. Али када незадовољни Американци изађу на улицу, држава ће обрисати јавни дуг, наштампати доларе. А Србија је задужена у страној валути, и ниједним својим потезом не може да угрози оне којима дугује. Докле год се макроекономски концепт не промени, бићемо на опасној стази, на крају које ће неко рећи – сада дуг вреди више него земља у Војводини.

ШЕВАРЛИЋ: Када доведете страног инвеститора који производи каблове за аутомобилску индустрију и дате му све могуће бенефиције: плац, инфраструктуру, 10.000 евра по радном месту, он каблове уместо из фабрика у Јагодини, Новом Саду или Зајечару, увози са ко зна којих тржишта по дампинг ценама.

Глогов колац за ИМТ
Према званичним подацима од 2001. до 2011. у нашу земљу је ушло 33 милијарде инвестиција (директне инвестиције, портфолио, средњорочни и дугорочни кредити), а истовремено смо изгубили 800.000 радних места. Како је то могуће?

ШЕВАРЛИЋ: Очигледан је раскорак званичних информација и реалног стања. Док пољопривреда и дијаспора обезбеђују између четвртине и петине укупног друштвеног производа годишње, најмање су апострофирани. У сектору пољопривреде имамо око 3.000 предузећа и предузетника и 628.000 породичних пољопривредних газдинстава, а ситуација је више него катастрофална! На пример, једини у Европи не дајемо пољопривредницима субвенције за дизел гориво, а и у време Милошевића су добијали бонове за бесплатно преузимање 50 литара дизела по хектару. Само за две године владавине Александра Вучића субвенције за пољопривреду су смањене за 1.500 одсто по газдинству. Средства за пољопривреду од 175 милиона евра која смо добили од ЕУ су више него трагична. Толико су добили и Хрвати у предприступном периоду, са упола мање газдинстава. Само 10 милиона мање је Мађарска, релативно мала и сиромашна чланица ЕУ, обезбедила за ову и наредну годину сународницима који живе у Србији да купе земљиште и некретнине.

ШЕВАРЛИЋ: Ситуацију у којој су наши пољопривредници описао бих термином који користе моје колеге, специјалисти за сточарство: уздржни оброк! То је када зазимите стоку, а немате довољно хране, па им дајете сушени лисник, да преживе и презиме. Е, ми смо у тој фази!

БОЖИЋ: То је зато што држава није јасно определила стратегију како хоће да развија привреду. Уместо да се усмери на развој малих и породичних предузећа, она субвенционише стране инвеститоре. Згодно дође када сте на власти, па потпишете меморандум, па се сликате, онда уговор, па се опет сликате, онда дођу избори, па полажете камен темељац. Не може то заувек, али очигледно власт има контролу на медијима каква никада до сада није забележена у Србији, па се све то представља као успех.

БОЖИЋ: Долазим из Крагујевца и тамо се љуте када кажете нешто против Фијата, јер сматрају да он упошљава. А не питају ко то плаћа? Плаћају они који стварно раде и од тога што се ми задужујемо.

ПАВЛОВИЋ: Нико се нигде у свету није развио на страним инвестицијама. Осим у пољопривреди, постоји читав низ области у којима држава не даје субвенције. Међународни монетарни фонд (ММФ) и остали са Запада кажу – држава не треба да се меша у привреду, али може да даје сваку погодност страном инвеститору. Зашто, на пример, дајемо Икеи плац џабе? Каква је то дивна инвестиција, ако смо ми уложили у инфраструктуру, земљиште, дали бесконачни низ погодности? А када дође Икеа, наша дрвнопрерађивачка индустрија ће бити потопљена. Е, таква улагања повећавају незапосленост.

Разлика између политичара и грађана је да грађани не знају, али осећају да нешто не ваља, док они играју шибицу са њима.

ПАВЛОВИЋ: Грађанима кажу – ма, потпуно сте у праву, а онда се замени гарнитура на власти, а концепт остаје исти. Надам се да је ова гарнитура последња која ће моћи успешно да исту причу продаје људима четврти пут.

ШЕВАРЛИЋ: О каквим инвестицијама у сектору пољопривреде да говоримо, ако је ова влада забила глогов колац у ИМТ, последњу фирму економске одрживости предфармерског сектора због заједничког интереса политичког и грађевинског лобија. Локација ИМТ-а има 36 хектара грађевинског плаца са дозволом градње за више од 50 одсто површине и изградњу десетоспратница. Ако се сваки квадрат плати по 1.000 евра, и нека је само 10 одсто за лобисте, израчунајте колико је то новца? А колико су тек добили лобисти који су уништили “Змај”? Наши пољопривредници уместо да нове тракторе набављају по нижој цени, плаћају више за половне, избачене из употребе у земљама ЕУ. Нови министар пољопривреде Бранислав Недимовић је припомагао председнику Владе Вучићу у реализацији уговора са аустријским Гирлингером, који је добио локацију Митрос Срема за само 800.000 евра, а држава га частила субвенцијама од 5.800.000 евра, односно 17.667 евра по радном месту, са све увезеним директором из Аустрије.

ПАВЛОВИЋ: Народној банци Србије је, под утицајем ММФ-а, законом забрањено да ради као националне банке на Западу. Могли бисмо све крупне инфраструктурне пројекте (око наводњавања, заштите од поплава…) паметно да радимо тако што би држава у динарима продала обвезнице НБС-а са огромним роком враћања. А где је лукавост Запада? Чим ти то забране, усмере те на банке (а 90 одсто у Србији банака је у страним рукама), и кажу: рационално је да се задужујеш у страној валути, а пошто си ризична земља, камата је већа! Па када банка прода обвезнице у пословима са државом, па пребаци у страну валуту, курс у Србији нагло скочи. А онда дође ММФ и каже – ево вам новац за регулисање курса. ММФ то чини са циљем да би страна, односно његова банка, код које се Србија задужила, остварила добит.

Лажна слика инвестиција
Да ли је Србија интересантна страним улагачима када знамо да је за последњих десет година од дијаспоре стигло 43 милијарде долара, што је 2,5 пута више од директних страних инвестиција?

ШЕВАРЛИЋ: У мандату прошле владе Управа за дијаспору и Србе у региону није имала директора, што речито говори о омаловажавајућем односу према дијаспори, са којом је неопходан и послован однос. Многи од њих би се радо вратили у Србију, али наилазе на низ препрека. Био сам на плантажи јабука нашег гастарбајтера из Неготина који је већ подигнути засад препустио швајцарској фирми, јер не може да се избори са нашом администрацијом.

ПАВЛОВИЋ: Новац који долази из дијаспоре углавном иде на личну потрошњу, куће и симболе престижа, а не стварно упошљавања. Делом, јер смо ми толико овде навикли на безакоње, да чак и правосуђе вара на радно-правним односима, што није никада било. И када неко дође из уређеног система, где је крваво зарадио паре, замислите како изгледа када крене по неку дозволу. Он жели и неки степен сигурности. У Србији је степен сигурности ако се договориш са Вучићем, а тај разговор те толико кошта, да после немаш са чим да инвестираш.

БОЖИЋ: Сложио бих се. Немамо правну државу и то је основ проблема. Страни инвеститори праве дилове са влашћу, па имају повлашћен положај, иако ће они остати у Србији само док имају погодности. С друге стране, наша дијаспора жели да стратешки остане овде, да се неке генерације чак и врате. Али, суочавају се са корупцијом и правном несигурношћу до те мере, да на крају дигну руке.

Дијаспора финансира странце
Дознаке дијаспоре су заправо спас за велики број грађана Србије. У првих пет месеци 2016. године стигла је 1,1 милијарда евра (што је 100 милиона евра мање за исти период прошле године)

ШЕВАРЛИЋ: Тај новац је отишао у општу потрошњу, а одатле иде један део пореза у буџет, а из тог буџета се суфинансирају страни инвеститори. Дакле, наши из дијаспоре, преко пореза на своје дознаке, у Србији суфинансирају стране инвеститоре које наша влада протежира. Да ли ту има партијских или можда чак и личних интереса?

ПАВЛОВИЋ: Када бисте, неким чаробним штапићем, из система исисали све што дође из дијаспоре, али и оно што се врти од дроге, онда бисте имали колапс. Остало би само оно што је у штедњи.

Далеко му лепа кућа
Колико нашу економску политику креира ММФ? И шта они желе од нас, а шта нам власт у Србији говори?

ШЕВАРЛИЋ: Поставили су свог “књиговођу” за министра финансија Душана Вујовића, који не води националну економску политику. Ниједан министар у Влади не може да промени оно што зацрта ММФ. Ако је тако добро препустити све странцима, предлажем председнику Владе да своју толико пута споменуту гарсоњеру од 30-ак квадрата прода странцима, па нек је онда од њих унајми под кирију. Национална срамота ће бити ако продамо највећу агробизнис компанију у Европи, ПКБ. То је највећи уређени посед и највећа млекарска фарма у Европи, за коју се планира багателна цена мања од 90 милиона евра. Истовремено ћемо омогућити Клемесу Тенису, немачком произвођачу меса, да постане највећи латифундиста у Европи и да за 20 фарми добије 60.000 хектара земље. Он у Немачкој нема ниједан хектар.

БОЖИЋ: Власт углавном тражи изговоре у ММФ-у, који је, у ствари, конзервативна финансијска институција. Дакле, они нису консултантска кућа која саветује Владу шта је најбоље за Србију, већ брину искључиво о свом интересу. ММФ није бабарога, али када уђете у њихов систем, правила су врло строга.

ПАВЛОВИЋ: Ако си на курсу ММФ-а, ни не треба ти читав низ министарстава. ММФ те не саветује како да развијеш земљу, већ како да им вратиш кредит. Никога они нису развили, већ спроводе агенду прављења неоколоније. Пошто је моћан, са ММФ-ом треба причати врло љубазно, али никада не улазити ни у какав аранжман. А шта хоће – пише децидно у меморандуму који смо, нажалост, потписали. Никакве паре од њих не добијемо, јер тај новац са ниским каматама служи само у монетарној сфери. И да би западне банке у пословима са нашом државом могле да извуку велике камате. Када истекне овај аранжман са ММФ-ом – никако не потписивати нови!

Сељаку догорело до ноката
Према попису пољопривреде из 2012. године, 424.000 хектара пољопривредног земљишта се не користи, а то је сваки девети хектар. Зашто је то тако? Шта је упропастило српског сељака? (Како Србија да искористи те ресурсе?)

ШЕВАРЛИЋ: Катастрофа! Првим потпуним пописом пољопривреде после 52 године, утврђено је да смо изгубили милион и по хектара земљишта. Даља распродаја је омча око врата српском агробизнису. Највећу пропаст српски сељак је доживео уништавањем задружног сектора. Током 2011. и у првој половини 2012. нестало је две петине задруга у Србији. Претходна, односно садашња влада, новим законом о задругама је аболирала пљачку од око 400.000 хектара задружног земљишта и све задружне хладњаче, кланице, млекаре, уљаре, па чак и домове културе по селима. То је највећа пљачка задружне имовине у Европи, а вредност се процењује на око 10 милијарди евра.

БОЖИЋ: То што има толико земљишта које се не обрађује, последица је тога што људи очигледно не виде интерес да га раде. Да би имали интерес, потребан је и другачији систем. Аграрни буџет треба да преусмеримо у оснивање задруга. Са више од 300 милиона евра можете да подигнете више од 150 задруга. Наш пољопривредник не може да опстане на тржишту, у којем је на ветрометини, и не зна ни коме ће да прода, све што се скине са поља он продаје, а плаћа му се према процени. Нити има могућност да утиче на цену, нити може да преговора, нити на контролу квалитета. Практично, нема избора. У Холандији и Данској су у највећим млекарама на свету акционари фармери, а не банке и инвестициони фондови.

ШЕВАРЛИЋ: Недавно је познати воћар из Миоковаца, чије цело домаћинство живи од пољопривреде, после бербе шљива и продаје за само девет динара по килограму, моторном тестером посекао 460 стабала шљива у пуној родности. Ето какав је економски положај пољопривредника. Догорело је до ноката!

У Србији нестало 500 села
ШЕВАРЛИЋ: Током транзиције из пољопривреде, задруга и прехрамбене индустрије отпуштено је више од 100.000 радника, што је са члановима њихових домаћинстава око 400.000 гладних уста. У периоду од 2002. до 2012. године, број пољопривредних газдинстава је смањен за 150.000, што је 500 села са по 300 сеоских домаћинстава. За 10 година овакве владавине и минорног аграрног буџета, могли бисмо изгубити још 200.000.

Премијер да мења посао
Да сте на месту премијера, шта бисте прво учинили како бисте опоравили српску економију?

ШЕВАРЛИЋ: Поднео оставку! Прво бих престао да обмањујем народ, и да га замајавам расписивањем избора на сваке две године. Ослонио бих се на сопствене снаге, и рационалније их користио, а пре свега у пољопривреди и енергетици и саобраћају.

ПАВЛОВИЋ: У бар 15-ак области се мора радити синхронизовано и са јасном свешћу где желиш да идеш. Морате имати стратегију, читав низ програма који је прате и контролу реализације. У највећој мери, ти потези би били супротни од онога што се сада ради. Сређивање буџетског дефицита неће донети развој. Свакако бих раздвојио све оно што морам да плаћам у валути од оног што могу у динарима. Не бих дао ништа да ми странци зидају, већ бих развијао своја привредна друштва која ће се тиме бавити. Не постоји једна полуга, нити један потез, нити ишта што може сутра.

БОЖИЋ: Најпре, морамо да променимо стратегију, окренемо се развоју малих и микро предузећа, пољопривредних породичних газдинстава и средњих предузећа. Србија мора да буде правна држава, у којој не може неко да сруши приватан објекат усред Београда. Намети на рад су такође превисоки, и треба их смањити, и тако растеретити послодавце.