Autorski tekst Vojvodina

Oni odlaze…

     Ovih dana režimski mediji objavljuju kako će Vlada Srbije posebnu pažnju posvetiti populacionoj politici. Lepo ih je slušati. Verovatno mnogi i poveruju u ono što čuju. Ljudi uvek traže slamku spasa, pa makar i znali da će se prelomiti čim se uhvate za nju. Dakle, sve je u redu, napredna Vlada, za razliku od onih pre, sigurno će nas spasiti. Za dve, najkasnije tri godine…

    Problem je uvek u onim „nevernim“. Nestrpljivi da osete makar dašak normalnog života, a nespremni da sačekaju te dve-tri godine, oni sve više beže „glavom bez obzira“. Zvanična statistika kaže da svake godine izgubimo čitav jedan manji grad. Svake godine, u poslednjih 5 godina, ostajemo bez oko 35 000 ljudi. Mladih, obrazovanih, radno sposobnih ljudi. Sa decom. Da, išlo se i nekad u „pečalbu“, radilo na „baušteli“, putovalo „trbuhom za kruhom“. Danas i trbuh i kruh odlaze, ruku pod ruku. Odlaze, ali ne da bi zaradili za gipsane lavove ispred šestospratnih kuća u nekom planinskom zaseoku, već da bi pobegli od sve boljeg života u zemlji naprednoj. Svi nas hvale, svi nas vole i pozdravljaju rad naših Vođa i njihovih stradalnika za spas Srbije, ali mi sami nikako da nađemo tu dioptriju kojom se to jasno može videti. Ima i takvih koji to vide, ali kod njih je partijska knjižica najvažnija diploma koju poseduju, a „zema“ i „rođa“ – jedine potrebne akademske titule.

    A gde je tu mesto za nas ostale? Mnogi više ni ne pokušavaju da odgovore na to pitanje. Pakuju se i trude da svojoj deci i sebi pronađu mesto gde postoji mogućnost da na osnovu svojih sposobnosti, truda i znanja postignu makar toliko da ne moraju pod stare dane da prodaju saksije i stari veš iz kuće. Da bi preživeli, ne da bi išli na more. Na more se, logično, ide na kredit. U školu se ide, jer se mora. Na posao se odlazi da ne biste morali da radite (ako ste partijski uhlebljeni) ili da se preživi (ako radite za privatnika). Rad odavno više ne predstavlja zadovoljstvo ili priliku da se napreduje. Ali biće bolje – kada Gandalf, petog dana, u  zoru, dojaše u pomoć sa Rohirimima. Ne znate za to? Svašta… A tolike se bajke pričaju svakog dana po raznim medijima…

    Naravno, nije problem samo u „burazerskoj“ državi i ekonomiji, u obrazovanju srozanom na nivo posleratnog (od pre 70-ak godina, kad je učitelj mogao postati svako sa pravom knjižicom i sa par svedoka da zna da čita i piše ili bar da sluša.), u zdravstvu u kome se deca leče preko SMS-a i u sudstvu u kome je pravda jednaka za sve koji je jednako plate. Problem je u načinu razmišljanja, u ponašanju velike većine nas. Spremniji smo da platimo „šta treba“ ili da pobegnemo, nego da se borimo za sebe i za one koje najviše volimo. „Beganova majka ne plače“, osim noću, krišom… Posle razgovara sa unucima putem Skype-a… Sa unucima koji više ne govore srpski, koji babu i dedu vide preko „live stream“-a, koji će ove godine, možda, doći na letovanje. Par dana… pre odlaska na neko lepše mesto.

     Dokle tako? Možemo li se prebrojati za još koliko odlazaka imamo „fore“? Koliko još godina, dok više i ne budemo imali kome da se vratimo? Ni zašto… Okrenite se oko sebe i prebrojte one koji su ostali. Možda već neko fali. Možda su otišli dok ste čitali ovaj tekst? Jeste li Vi sledeći? Niste? Ostajete? Dokle? Dokle tako?

    Ja kažem – DOSTA JE BILO! Vreme za izbor je odavno prošlo! Još pre one 2-3 godine… I onih 30 pre toga… I onih… Nemamo više vremena za gubljenje! Nemamo više ljudi za gubljenje! Pomozite sebi i pomozite nama da to zaustavimo i preokrenemo, da se izborimo za normalan život u normalnoj zemlji. Mislim da ne tražimo puno od Vas. Samo malo onog našeg ponosa i inata… Malo volje i vatre u grudima… Da pokažemo svi zajedno da smo živi i da nismo stado ili „zombirana“ gomila… Nađite nas da bismo svi zajedno pronašli sebe! Nije nas malo, ali još uvek nas nema dovoljno.

     NE ČEKAJTE! Sutra će možda već biti kasno i za Vaše dete. Sutra će se možda i ono javiti iz Toronta, kasno noću, preko Skype-a.

     A kad smo sami, teško je dočekati zoru…

Zorica Keča
Odbornik DJB Novi Sad

Oznake