google.com
Ауторски текст Јужна Србија Култура Политика

„Пепељуге“, главу горе!

Сви се радо сетимо бајке из детињства у којој „зла маћеха“ упорно форсира своје „ружне кћери“, а вредну и лепу пасторку крије иза корита, све док на крају петао не закукуриче, а принц коначно открије ону чије стопало најбоље пасује у изгубљеној ципелици.

Тако се десило у бајци но, та метафора – скривања бољих иза корита, у Србији нажалост увелико траје и у реалном животу. У преносном значењу, та појава познатија је под термином – негативна селекција. Непрестано траје склањање најспособнијих у јавним конкурсима и давање на управљање државним добрима нестручним кандидатима. Тенденција раста је нарочито изражена „променама“ после 2012. године. Грађани који бивају одбачени на јавним конкурсима и добију статус „пепељуге“, неретко само одмахну главом и чекају следећу прилику. Не дижу глас, јер забога, „срамота је у Србији (нарочито, јужној) говорити о неуспеху“. Још теже је онима који би желели да то поделе с другима. Таквих има, али за њихове жалбе и доказивање правде, „петлови“ (медији), углавном немају слуха.

Један сам од оних који су неколико пута на својој кожи осетили „негативну селекцију“, или ти методе „зле маћехе“. Навешћу упечатљиви пример када сам се 2013. године, јавио на Конкурс за директора ЈУ Позориште ’’Бора Станковић’’у Врању. Основни услови у конкурсу били су да кандидат има високу школску спрему, односно VII степен стручне спреме (факултет драмских уметности било ког смера, учитељски факултет, филолошки или филозофски факултет); пет година радног искуства и три године рада у култури. С обзиром да сам дипломирао на ФДУ, на групи за менаџмент и продукцију позоришта, радија и културе, са вишегодишњим радним искуством на руководећим и другим пословима у области културе и медија, да живим у округу у којем се налази Јавна установа, сматрао сам се довољно компетентним да се пријавим на расписани конкурс. Својим дотадашњим ауторским пројектима – комедијама у врањском говору које су игране и у том позоришту, већ сам, чинило ми се, довољно допринео афирмацији специфичног културног миљеа овог краја. На страну то, што сам тада био и нестраначка личност, ма колико то смешно звучало…

Градска скупштина је 13. јуна 2013.године, на функцију директора именовала дипломирану учитељицу, дотадашњег в.д. директора – наравно, свеже учлањену у СНС (немам ништа против учитеља, само сматрам да им је место у просвети, а не у култури). Међутим, да иронија буде већа, након избора нисам добио никакав писани документ о томе ко је изабран, и како је текла конкурсна процедура. Сматрао сам да установа, која је од значаја за Пчињски округ па и Републику, не би смела да доводи у питање транспарентност у изборном поступку, а још мање да службеним дописом не обавести кандидате о исходу конкурса. Но, десило се и то. Значи, нема папира – нема ни жалбе иако се зна да такви приговори увек буду одбачени. Догодило се оно за шта се у врањском жаргону каже: „Ем те тепам, ем ти не давам да кукаш“! Ни „петлови“ нису смели да закукуричу. Моји познаници, новинари, када сам им нудио причу нису хтели (неки нису смели) да троше време својих познатих редакција, говорећи: „Знаш, медији више воле скандале него правду. Новине желе да објављују победнике, губитници им нису занимљиви. Да си изабран, имало би смисла, овако…“

Можда јесу били у праву јер углавном, када „вук поједе магарца“, накнадно истеривање правде није превише занимљиво.

Данас, рецимо, постоје допунски „вентили“ за указивање на неправду и незадовољство у виду друштвених мрежа. Ипак, чини ми се да многе „пепељуге“ још увек стидљиво ћуте о својим случајевима. На њихову, али и моју срећу, појавио се покрет Саше Радуловића, који је, сведоци смо, скоро постао странка – која у име свих нас говори: “Доста је било“! То је, уверен сам, једини гласноговорник који, уместо „петлова“, сме и може да подигне глас којим ће пробудити успавану Србију. Странка, која ће доласком на власт стално упозоравати да постоје и неки други потенцијали у многим областима друштвеног и привредног живота; да постоје људи који су своја звања заслужили и потврдили, за разлику од оних који су позиције добили привилегијом. Неко, у чију решеност и настојање да уреди односе у држави морамо веровати сви и они који немају партијске књижице, и они који их тренутно имају у различитим бојама.

Не кажем да сам, повременим статусом „пепељуге“, оштећен у смислу свог потенцијала, креативности, или нечег другог што представља критеријум успешности. Навео сам само свој пример – нетранспарентне одбачености. И то један, од неколико, у последњих десетак година. Ипак, ако се партоктарија прећуткује, чекаоница се лако може претворити у затвор. Зато, „пепељуге“, ако вас има, главу горе! Не пропуштајте прилику да проговорите о партијском запошљавању и поделите своје неправде и искуства, макар у личним коментарима. Што више прозивања „злих маћехи“, мање ће „партијских кћери“ одузимати ваше прилике.

Бранислав Марковић,
члан „Доста је било“, Владичин Хан

Доста је било

Доста је било

Оставите коментар

2 Коментарa на "„Пепељуге“, главу горе!"

Обавести од
avatar
2500
Сортирајте по:   најновији | најстарији
Tanja
Гост
Tanja

Bravo,Branislave.Ima nade za Vladicin Han

Branislav
Гост
Branislav

Hvala, Tanja. Nada je odavno tu, ali i malo smelosti nije na odmet.

wpDiscuz