Ауторски текст Политика

Политички апсурди или – да ли знате за кога гласате?

У уређеним земљама, грађани по називу политичких партија и елементарном познавању њихових политичких програма могу да одлуче за кога ће гласати. Они који највећи значај придају одлучивању већине фер процесом гласања, бирају странке јаке демократске оријентације. Они који сматрају да је одбрана и развој националног и традиционалног најважнија за будућност њихове земље – бирају десничарске странке, док се грађани усмерени ка идеји да би држава требало да интервенише у очувању доброг живота грађана и да је јавна тј. колективна својина кључ за напредак друштва, на листићу радо заокруже неку социјалистичку опцију тј. партију која нагиње лево.

Они који сматрају да би боље живели уколико би део државе у којем се налазе имао већу слободу одлучивања о својој судбини, тј. веће самофинансирање и надлежности, једноставно гласају за неку од странака којима је аутономија тог краја главни постулат. У нормалним земљама – просто! А, код нас компликовано.

И у Србији су некада постојали трагови овога, па се донекле могло прозрети гласањем за коју партију гласате за какву политику. Тотални бесмисао политичких програма и назива странака узео је маха у последњих петнаестак година и рапидно расте од како је бити по сваку цену на власти постало императив.

Људи мењају странке, па дојучерашњи противници Европе напрасно почињу да верују у Европску унију. Странке се распадају и састављају, па оно што је до јуче за неку групу политичара било незамисливо одједном постаје баш оно што баш по њиховом новом ставу треба да буде наш пут који нам у свом даљем обраћању нацији топло препоручују. Топло, па хладно.

Грађанима који могу самостално да донесу одлуку за кога ће гласати, тј. онима који нису радним местом или неким другим питањем уцењени и приморани да гласају за неког конкретно, преостаје само да меркају пароле и слогане изговорене на телевизији. Политичке програме странака нико више ни не чита. Општи је став да су програми фарса, а ни слогани и остале предизборне поруке нису нека “сигурица”.

Дошли смо до апсурда да свако може у кампањи да обећа било шта и не испуни ништа, јер ни изговорене ни написане речи немају тежину обавезе и одговорности. Овакво стање шири армију људи скоро безнадежних и потпуно одусталих од политике и гласања.

У политичком жаргону, често се спомињу странке с великим коалиционим потенцијалом. Неке партије су од тога себи успешно направиле рекламу, оптужујући друге које немају такав коалициони потенцијал да су тешке за сарадњу и да никада неће вршити власт, па је тобоже глас дат њима бачен глас. Оно што знамо за сигурно, тј. бар до сада смо схватили, је да што је партији већи “коалициони потенцијал”, то јој је мања принципијелност, тј. то лакше одступа од сопствених политика и система вредности зарад тренутних договора.

Временом, од политике оних странака које су стално у коалицијама не остане ништа. Оне се добровољно утопе. С друге стране, принципијелне партије ризикују да остану дуго у опозицији, а то би могло да одложи реализацију бар дела њиховог програма.

Свеукупно гледано, имати јаку и принципијелну опозициону странку је добро за друштво, јер она може да постане узбуњивач и контролор законитости и моралности поступања власти, а то може да чини све док се чује њен глас у скупштинама, тј. док постоји здрав медијски простор у којем може да изнесе критику, алармира јавност на незаконитост неког поступка владе и, уколико је власт због тога заспе блатом, успе кроз исте те медије и да одбрани свој став.

Оваквих нам политичких дијалога у медијима недостаје, признаћете. Вести личе на монодраму. За опозицију места скоро нема. Ускоро ћемо заборавити како изгледа квалитетна политичка емисија.

У Србији, у недостатку поштовања сопствених програма од стране странака и сопствених начела од стране политичара, избори се своде на гласање под морањем или гласање за пароле које лепо звуче. Последњих деценија, гласа се за најгласније. Зато је странку која се дочепа контроле медија изузетно тешко збацити са власти, а то нам се дешава већ по други пут (колико ја памтим, а немам пуно година).

Верујем да грађани Србије нису ништа гори од грађана било које европске земље. Они само живе у хаотичном окружењу у којем се анализом политичара све мање разазнаје ко је ко и ко је за шта, а ко није ни за шта. Не препознајући дугорочнију перспективу у власти ни једне партије, део грађана је почео да нагиње правилу “узми им шта тренутно дају јер свакако су сви исти и баш их брига шта ће са народом бити сутра”.

Тако је за сваке наредне изборе у све широј популацији осиромашеног становништва једнократан пакет помоћи, или обећано климаво и несигурно радно место почело да буде замена за дугорочније планове са странкама, па и државом, па и самим собом.

Како би изгледао Дневник да се странке држе својих програма? Да се странке стварно залажу за оно што им пише у називу или политичком програму, све би се пред нашим очима изврнуло наопачке. Замислите Дневник у којем социјалисти и социјалдемократе обилазе раднике Гоше или Јуре бледи и забринути за њихова права заклињући се да ће им, у складу са својим политичким програмом, обезбедити бољи статус макар раскинули коалицију у којој се налазе. Замислите исте те социјалисте и социјалдемократе на улици на протестима војске, полиције, здравствених радника како машу црвеном заставом радничких права. Замислите вести у којима либерали узнемирено наводе примере изборне крађе која обесмишљава читав процес избора представника грађана у скупштински дом.

Замислите аутономаше како у истој тој скупштини изражавају протест због тога што буџет Војводине ни у сну није 7% републичког, или прете раскидом свих коалиција у којима се са садашњом странком на власти налазе због тешког и очигледног концентрисања све моћи, власти и свог новца у Београду, против чега се цео свој век боре.

Замислите социјалисте како урлају на власт због намере да се прода Телеком или ЕПС, истичући да се боре за контролу државе над друштвеним богатством! Знам да не можете ово ни да замислите и да пуно тражим.

Ипак, бар сањајте Србију која је као сав нормалан свет и у којој боје и називи странака говоре и значе бар минимално и тек довољно да у складу са вашим личним погледима на то шта је важно за овај народ можете да одлучите за кога да гласате.

Што више мислим о томе, све ми се више чини да стање на политичкој сцени Србије најближе можемо описати као апсурдно.

Светлана Козић

Светлана Козић

Светлана Козић

Оставите коментар

14 Коментарa на "Политички апсурди или – да ли знате за кога гласате?"

avatar
2500
Сортирајте по:   најновији | најстарији
Sale
Гост
Sale

Svetlana je u pravu, danas više niko ne gleda program. Najbitniji je marketing. Evo recimo, pogledajte prethodne predsedničke izbore. U opoziciji je najviše glasova dobio Saša Janković koji nema apsolutno nikakav program. Građani glasali za njega a pojma nemaju na koji način on misli da vodi državu i kako da rešava probleme. Ne interesuje ih. Dovoljno im je da se pojavi par glumaca i trenera na nekoj reklami, da kažu kako je on kul i eto. Tako se u Srbiji biraju ljudi za najodgovornije pozicije. I posle se pitamo zašto nas vode najgori. Pa upravo zbog toga. Pošteni ljudi neće da se uključe u politiku. Neće da glasaju. Time puštaju najgore da budu na vlasti neograničeno. Da se samo rotiraju u krug. Prvo nas demokrate skroz uništile, sada naprednjaci, pa sad opozicija opet najavljuje povratak demokrata i tako u krug. A program? Šta će ti program ako si vrsni demagog i prodavac magle: https://www.youtube.com/watch?v=we-gzrH0bcg

Svetlana Kozić
Гост
Svetlana Kozić

Tačno tako. Zato je politika i počela da se smatra totalno prljavom rabotom. Ime i program kažu jedno, a stranke rade sasvim po ličnim interesima.

Andrej Sokolov
Гост
Andrej Sokolov

Ne znam koliko imate godina, ali moram da Vas podsetim da je prvo bio SPS sa svojim satelitima koji nas je uništio 3 puta temeljitije od svih drugih.

Svetlana Kozić
Гост
Svetlana Kozić

Prozivaju se u tekstu i socijalisti. Da, puno sam mislila baš na njih dok sam ovo sastavljala.

Ana
Гост
Ana

Andrej vam to, pretpostavljam, kaže zbog ove rečenice: „Totalni besmisao političkih programa i naziva stranaka uzeo je maha u poslednjih petnaestak godina i rapidno raste od kako je biti po svaku cenu na vlasti postalo imperativ.“ Taj besmisao i želja da se po svaku cenu bude na vlasti kod nas traje od drugog svetskog rata pa naovamo. Dakle, daleko od toga da je uzeo maha u poslednjih petnaestak godina.

Andrej Sokolov
Гост
Andrej Sokolov

Moja sugestija je bila upućena Saletu. Svetlana je u svom tekstu pomenula mnogo toga što se odnosi i na Socijaliste. Npr. tzv. veliki koalicioni kapacitet.

Ana
Гост
Ana

U redu, razumem. Meni je to zasmetalo pa sam pomislila da je i vama. U svakom slučaju, ne može se reći da haos na našoj političkoj sceni i sindrom „biti po svaku cenu na vlasti“ traje samo poslednjih petnaest godina, jer to, naprosto, nije tačno. Nekako mi se čini da se tom tvrdnjom amnestira Milošević, ali i oni pre njega, a to nipošto ne bi smelo da se radi jer oni su početak bolesti koja se proteže sve do danas. A ta bolest se sastoji u nerazumevanju demokratije, u odsustvu svesti o pravima građana, o važnosti glasanja, o ulozi države itd., itd.

Svetlana Kozić
Гост
Svetlana Kozić

Da, Ana i Andrej, u pravu ste. Komotno možemo ovom temom da obuhvatimo period duži od 15 godina, ma koliko to bilo strašno priznati. Jednostavno koliko dugo mi u četrdesetim godinama života u nazad pamtimo politička dešavanja, toliko dugo nam je ovakva politička scena. Ni Milošević nije imao dodira sa socijalističkom ideologijom, naravno. To je dokazao mnogim postupcima. Ja lično, kad sam počela da se bavim politikom, dobijala sam često „šamare“ na račun politike Dosta je bilo. Ti šamari su glasili „šta se buniš, tako se oduvek radilo“. Ipak, primećujem jednu promenu. Više mi to ne govore. Znači, shvatili su da argument da je Srbija uvek imala ovakve političke stranke nije nešto čime mogu nas da nateraju da se sa tim pomirimo i odustanemo. Zadovoljna sam, eto bar time.

Betelgeuse
Гост
Betelgeuse

Upravo tako, Sale. Gledam danas „Dobar, loš, zao“ na YT, gost Vasil Hadžimanov. Kaže, „kako mu nije jasno kako ljudi ne vide, kako im nije jasno“ – misleći na one koji glasaju za OVE, a ne za „njegove“ koji su Jankovićevci. Pre toga kaže kako je po njegovom mišljenju Jankovićev pokret JEDINA opozicija.
Vidite, kako Vasil može očekivati od ONIH (glasača SNS-a i prikolica), „da vide i da im je jasno“, kad je on isto tako slep tvrdeći kako je Jankovićev pokret „jedina“ opozicija.
Dakle, čini mi se da bez obzira na stepen obrazovanja, kulture, imamo potpuno iste ljude, istog mentalnog sklopa, koji nisu u stanju da se odmaknu od svojih uskogrudih predrasuda i zavisti. Potpuno je nebitno da li neko odnosi smeće ili je glumac, hirurg, filosof – kad ne želiš onda si u stanju da izmišljaš, klevećeš i ponašaš se kao i oni protiv kojih „se boriš“.

Drugo, da li se takođe nervirate (baš kao i ja), kada čujete kako „eto nema prave opozicije, svi su isti, niko nema programa, nema novih ljudi jer NAMA TREBAJU NOVI ljudi“ – i slične gluposti? Koliko novi treba da budu? Od avgusta ove godine? Kakav program treba da imaju? Ne postoji sveobuhvatniji, moderniji, progresivniji i kompletniji program od programa DJB!
DJB su pre svega NOVA snaga i sa konkretnim programom, koji su drugi polako počeli da prepisuju, što je dobro, ukoliko to zaista žele da sprovedu.
Često ljude upućujem na sajt DJB da pročitaju program, jer zaista nema smisla paušalno i defetistički odbacivati sve, kada je već infomacija na dohvat ruke, makar onima koji znaju koristiti kompjuter.

Pozdrav svim simpatizerima i članovima DJB uz želju da ustrajete i širite našu ideju.

jedan Zika
Гост
jedan Zika

Pozdrav svima.
Sa vecinom sto su svi napisali se slazem, samo bih jos dodao i o novinarima i medijima.
Ako i imam razumevanja za simpatizere i glasace drugih opcija, koji , samo svoju opciju vide kao jedinu, a druge ne postoje, nekako me i novinar cude. Ne secam se kada je poslednji put u nabrajanju opoziciije neko pomenuo nas DJB, a u razgovoru sa drugima samo ako moraju, mada radije izbegavaju.
Mislim da bi mediji i novinari zapostavljali DJB (ne samo DJB) i kada bi prestali biti zavisni, ucenjeni ili pod uticajem nakaradnog sistema. Licno se tako i ponasam, malo ocekujem „sa strane“, nego kao i do sada, ovde razmenimo misljenja a kada smo van nasih soba i kompjutera, tada kako znamo i umemo razgovaramo sa drugima.
jedan Zika pozdravlja sve.

Svetlana Kozić
Гост
Svetlana Kozić

Ostaje nam da se nametnemo kroz ulične akcije. Biće to najveća peške politika ikad vođena. Kako vreme odmiče sve sam sigurnija u to.

Svetlana Kozić
Гост
Svetlana Kozić

Izuzetno je teško kroz šumu oprečnih priča koje galame kroz medije probiti naše poruke koje u medije ne stižu. Zato nam je pomoć ove vrste (upućivanje ljudi da pročitaju naš program) od najvećeg značaja.

Nikola
Гост
Nikola

Program ne igra nikaku ulogu u nasem politickom zivotu. I to nije slucaj sa Srbijom samo to je slucaj sa mnogim balkanskim zemljama cesto se bira ili -ili- ili- djukanovic ili ne, ili Grujevski ili ne ili Vucic ili ne….

SNS sta je iz svakakih stranaka dolaze-Drecun, Ivkovic, Cuckovic, Mihojloviceva, Ljusic su medju sobom razliciti svetovi… Ljudi potpuno razlicitog programa ulaze u stranku. SNS je nominalno neka liberalno koznerativna partija a realno biraci su najvise ekstremne i populisticke desnice, levice radikalne, nacionalne-levice, centra….

I u opoziciji sta ce Jankovicu novi pokret kada je gotovo indentican DS-u. Sta ce zajedno za Srbiju. Sta ce nam i opoziciji 10 socijaldemokratskih partija.

Vrhunac je sto dobija glasove Beli kao covek bez ideologije.

Ovde sve partije su i za sve-svi su za neku socijalnu drzavu, niske poreze, ljudska prava, jako zastitu zivotne sredine…. Na recima.

Svetlana Kozić
Гост
Svetlana Kozić

Da, u pravu ste. Da se građanima nije baš jako smučilo stanje u srpskoj politici, apolitičan političar Beli nikad ne bi dobio toliko glasova.

wpDiscuz