Реформа политичких институција

Желимо ефикасне и праведне политичке институције. Желимо репрезентативну, стабилну и одговорну владу, праведан изборни процес, транспарентан рад политичких странака, контролу новца у изборној кампањи, и медије које све политичке субјекте третирају на подједнак начин. Желимо институције које све политичке субјекте третирају на подједнак начин.

Да бисмо дошли до тога, променићемо следеће законе:

Закон о политичким странкама
Закон о финансирању политичких странака
Закон о јединственом бирачком списку
Закон о државној изборној комисији
Закон о изборном систему
Закон о Народној скупштини
Закон о локалним изборима
Закони о медијима

29. март 2016.

 

Подели са пријатељима:Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0Email this to someone

  1. ono na šta bih ukazao pažnju jeste propist u deli koji se odnosi na Zakon o političkim strankama a na koji niko nije reagovao. Naime, političke stranke u Srbiji su tradicionalno liderske I u njima demokratski principi nisu zaživeli. Unutrašnja organizacija stranaka koja je sa pravom prepuštena samim političkim subjetima mora opstati ali se moraju zakonom utvrditi određeni jasni i obavezujući principi, kao što je izbornost a ne imenovanje, zabrana vaninstitucionalne kontrole, obaveznost izbornih rokova I sl. Ima toga poprilično a ovde samo ilustrativno iznosim. Iskustvo govori da u mnogim strankama se ne sprovode izbori po opštinskim organizacijama u utvrđenim rokovima, voluntarističko postavljanje koordinatora ili poverenika I sl. Takođe, porimera radi, utvrđuje se ne baš demokratski način imenovanja okružnih odbora I omenovanje predsednika istih od strane lidera, I niz drugih autoritarnih I u suštini diktatorskih rešenja koja stranke čine nedemokratskim pa inda nemoguće je očekivati da će I na raznim nivoima lokalne ili državne predstavničke uakonodavne I izvršne vlasti biti demolratične. Potrebna je I nezavisna kontrola funkcionisanja unutrašnjeg života političkih stranka I nesporan system koji imogućuje zaštitu demokrratskih principa I političkih prava članova koji bi se suprotastavili diktaturu lidera I njihovih poltrina. Posebno bi valjalo definisati zakonom procedure za isključenje članova I za zaptitu njihovih prava

  2. Мешовити једнокружни систем би био први избор. Трошкови су мањи, а имамо искуство са цензусом у другом кругу председничких избора…

    1. Мандати из пропорционалног дела избора би требали да припадају странци, а мандати из већинског дела да припадају народним посланицима. На тај начин би избегли екстремизам да све припада само једнима или другима.

    2. Постоји начин да без промене закона и додатних трошкова омогућите гласање Србима који живе ван Србије. Залажите се да датум избора буде за време школског распуста, то је време кад се већина Срба враћа у Србију и може да повећа излазност и легитимност.

    3. Како би могли да изгледају локални избори после децентрализације.
      По угледу на Београд и градске општине треба разрадити вашу идеју да округ буде јединица децентрализације. Како. Да нпр уместо градске скупштине у центру округа постоји окружна скупштина и да остале општине буду окружне општине. Познато је да многе општине остану без посланика у републичкој скупштини али би увек имале посланика у окружној и на тај начин индиректно би се чуо њихов глас. Ово је могуће и побољшало би сваки вид комуникације на релацији општина-град. Општине би имале различите надлежности у зависности од тога које службе могу саме успешно да финансирају, тј без укидање статуса општина.

    4. Једна исправка. Управо завршени поновљени први круг избора показује да је јефтиније платити други круг избора него плаћати лошу власт наредне четири године. Купци гласова ће на тај начин остати без пара и лажна обећања ће постати провидна.

  3. O lokalnim izborima, nešto što ne stoji u vašoj platformi gore a mislim da treba dodati:

    Treba zakonom zabraniti održavanje lokalnih izbora istovremeno sa republičkim i predsedničkim. Bilo kakvih lokalnih izbora, bilo redovnih, ,,opštih“ (kao što će imati sada i kao što smo imali 2012. godine), bilo vanrednih u ponekim opštinama i gradovima (kao npr. 2014.). Održavanje lokalnih izbora zajedno sa nacionalnim bilo kakve vrste obesmišljava te lokalne izbore. U takvim slučajevima je prirodno fokus na nacionalnim, opštim temama i lokalne teme, koje treba da dominiraju lokalnim izborima, budu gurnute u zapećak. Formiraju se stranačke mašinerije koje prevashodno gledaju nacionlane izbore, i vrše pritisak da se na svakom glasačkom listiću zaokruži ista opcija. Vučić je kao što znamo raspisao vanredne parlamentarne izbore da bi prekrio svojim imenom i likom i temama za parlamentarne izbore svoj nesposoban i nestručan i neistaknut kadar na lokalu, kako bi se u svakoj opštini zaokruživalo ime ,,Aleksandar Vučić“ i kako bi tako svojoj stranci doneo bolji rezultat na redovnim lokalnim izborima nego što bi inače bio slučaj. Ovakvu praksu treba zabraniti.

    Takođe, ako odemo malo dalje, ne vidim uopšte potrebu za sinhronizovanim, ,,opštim“ lokalnim izborima. Kada su lokalni izbori, to je zapravo set od nekoliko stotina odvojenih izbora koji se održavaju istovremeno. Tu vidim dva problema: prvo, mobilizaciju stranačkih mašinerija koje se ponašaju slično kao na parlamentarnim izborima, drugo, pošto su to izbori koji se istovremeno održavaju u celoj zemlji, i pošto su svuda onda prisutne kampanje velikih stranaka, tendenciju birača da takve lokalne izbore tretiraju kao ,,surogat“ parlamentarnih izbora, da pošalju poruku trenutnoj nacionalnost vlasti – umesto da se fokusiraju na lokalne teme. Ovo je čest fenomen u mnogim zemljama gde se održavaju opšti lokalni ili regionalni izbori na polovini mandata vlade na nacionalnom nivou. Ne vidim zašto izbori u Beogradu moraju biti u istom terminu kao izbori u Novom Sadu, Ćićevcu ili Crnoj Travi. Ne vidim zašto mandati lokalnih vlasti u različitim mestima moraju da budu vremenski sinhronizovani. Lokalni izbori treba da budu lokalna stvar. Pa ćemo ove godine imati izbore u Subotici, Nišu i Novoj Varoši (i ne sve na isti datum), a sledeće u Kragujevcu, Čačku i Vranju, i tako dalje.

  4. Da dodam još nešto – preferencijalni sistem glasanja, naročito pod nekom vrstom sistema c) gore, ubija dve muve jednim udarcem – s jedne strane, bira se kandidat koji ima široku podršku u glasačkom telu. Sa druge strane, glasači postaju mnogo voljniji da podrže nove, slabije političke opcije koje nude nešto novo – kao što je DJB, recimo (Levica Srbije je drugi sličan primer na ovim izborima). Ono što svi čujemo ovih dana je rezonovanje tipa, ,,glasao bih za XYZ (gde je XYZ često DJB), ali oni neće preći cenzus, baciću glas“. Čak i u dvokružnom sistemu glasači mogu odustati od glasanja za svog omiljenog kandidata plašeći se toga da najprihvatljiviji kandidat neće ući u 2. krug. Ili jednostavno, ne verujući da njihova najpoželjnija opcija uopšte može u 2. krug, jednostavno ne glasaju za nju. Kod gore predloženog preferencijalnog sistema, ne postoji ,,bačen glas“. Glasači mogu da budu sigurni u to da ukoliko njihov 1. izbor ne dobije dovoljno glasova za plasman u sledeći krug brojanja, tj. ostane ,,ispod cenzusa“, da njihov glas neće biti ,,bačen“ već uračunat na način na koji ONI SAMI ODREDE – tako što će odrediti na svom glasačkom listiću ko im je 2., a ko 3., itd. izbor. Pošto postoji samo jedan krug glasanja, motivacija je veća da se izađe na taj dan, a pošto nema bacanja glasova, manji je rizik pri stavljanja nečeg novog i svežeg na 1. mesto. Dakle, sa jedne strane bira se kandidat širokim konzensusom, a sa druge, veća je šansa proboja novih opcija i kandidata te se tako politička scena održava svežom i konkurentnom.

    Zbog toga, možda ne bi bilo loše razmisliti o tome da se preferencijalni sistem uvede i kod glasanja za liste koje se biraju proporcionalno u parlament, da glasovi koji ostanu ispod cenzusa (a kojih, kako smo videli, može biti i do 20%) biraju kome će se ,,preliti“.

  5. Većina predloga vam je prilično dobra, i sa većinom se slažem. Međutim, imam 2 primedbe:

    1. Način izbora poslanika za narodnu skupštinu koji se biraju direktno u izbornim jedinicama:

    Mislim da dvokružni sistem nije dobar. Prvo, skup je (i za državu i za kandidate), jer se glasa dvaput. Drugo, može da demotiviše birače i smanjuje izlaznost – neko će preskočiti 1. krug ,,jer se u drugom sve odlučuje“ a neko će odustati od 2. kruga jer nije prošao njegov željeni kandidat – ovo je dinamika koja je mislim jasno viđena na predsedničkim izborima.

    Po mom mišljenju treba koristiti neobavezno preferencijalno glasanje kod direktnog izbora poslanika. Glasači treba da budu u mogućnosti da rangiraju kandidate – 1, 2, 3… itd. Kažem neobavezno, jer će i dalje biti moguće da se na ,,klasičan način“ glasa za samo jednog kandidata (što će biti tumačeno kao da je glasač tog kandidata rangirao na 1. mestu i nije rangirao nikoga drugog), moći da se rangira svaki kandidat od 1 do N (potpuno popunjen glasački listić), a moći će da se rangira broj kandidata po želji (samo 1, 2 ili samo 1, 2, 3, 4 i ako ima recimo 10 kandidata).

    U prvom krugu brojanja, stvari su proste, računaju se samo prvorangirani glasovi, tj. prve preferencije birača, ako neki kandidat ima preko 50% glasova on je izabran. Ukoliko niko nema većinu, kako se ide u drugi (i dalje krugove brojanja), za to postoji više modela:

    a) Kao u dvokružnom glasanju, bez preferencija, idu u 2. krug dva kandidata sa najvećim brojem glasova (što u 1. krugu znači, prvih preferencija)
    b) Eliminiše se jedan kandidat, onaj sa najmanje glasova
    c) Eliminiše se kandidat sa najmanje glasova + svi oni koji imaju % glasova niži od nekog ,,cenzusa“ (recimo 5% ili 10%), pod uslovom da ostanu bar 2 kandidata za sledeći krug (ili 3, ako je u pitanju 1. krug brojanja, a kandidata je bilo više od recimo 5).

    Ja mislim da sistem a) nije dobar, jer može lako da ignoriše stvarne preferencije birača. Recimo da 30% glasača podržava kao 1. izbor Peru, 30% Žiku, a 20% Miru (a svi ostali imaju manje od toga). Međutim, 25% od 30% Perinih smatra da je Mira najbolji 2. izbor, kao i 28% od 30% Žikinih. Ako u 2. krug pustimo samo Peru i Žiku, eliminisali smo kandidata oko kog postoji najveći konsenzus (a to je Mira). Zato mislim da u 1. krugu ne treba suziti izbor na samo 2 kandidata. Ovo takođe pokazuje manjkavosti standardnog dvokružnog sistema glasanja.

    Sistem b) je takođe loš, rekao bih, jer dolazimo u situaciju da glasovi koji su otišli kandidatu sa najmanje glasova odluče izbore, da tas na vagi koji nekog kandidata prebaci preko 50% budu drugi preferencijali glasača koji su kao prvi izbor izabrali neku opskurnu opciju (koja je dobila recimo 0,7% prvih preferencija), što bi dovelo do toga da kandidati mnogo vremena posvećuju simpatizerima marginalnih kandidata umesto širom biračkom telu.

    To nas dovodi do sistema c), sa ,,cenzusom“.

    Nakon svakog kruga, glasovi od 2. ranga i na dole za eliminisane kandidate ispadaju iz igre. Glasovi 1. ranga za eliminisane kandidate se preraspoređuju ,,preživelim“ kandidatima prema prvoj sledećoj i dalje aktivnoj preferenciji. Recimo da su Žika i Pera ispali u 1. krugu. Ako je neko glasao samo za njih, ti glasovi se više ne broje nizašta. Ako je neko stavio Žiku na 1. mesto, a na 2. mesto Miru, kao je prošla u 2. krug, njegov glas sada ide Miri. Ako je stavio Peru na 1. mesto a Žiku na 2., a na 3. Lazu (koji je prošao u 2. krug), njegov glas ide Lazi. I tako dalje, u svakom krugu.

    Kada se prerasporede glasovi, ide sledeći krug brojanja, pa se opet gleda ima li neko više od 50%. Ako ima, izabran je, ako nema, ide sledeći krug.

    Sistem eliminacije može da bude drugačiji od kruga do kruga: recimo, u 1. krugu sistem c), sa uslovom da ukoliko ima više od 5 kandidata, bar 3 moraju proći dalje (ovde može da se doda neki izuzetak, npr. da mogu prva 2 samo ukoliko su zajedno osvojili više od 90% glasova), u 2. krugu opet sistem c), ali bez ovih dodataka koji važe u 1. krugu, a u svakom sledećem krugu sisem b) (eliminiše se samo kandidat sa najmanjim brojem glasova) – jer ako do tih sledećih krugova dođe, broj kandidata biće sigurno smanjen na jednocifren broj verovatno ispod 5, tako da su svi kandidati sa ekstremno malom podrškom već elimnisani i nemaju presudan uticaj pojedinačno.

    Ovakav sistem glasanja daje mogućnost da se jednim činom fizičkog glasanja, o istom trošku faktički izvede više krugova glasanja i izabere kandidat koji ima najširu podršku u svojoj izbornoj jedinici.

    2. Sistem izbora lokalnih odbornika:

    Ako već predajete svu izvršnu vlast gradonačelniku (što podržavam!), ne vidim svrhu izbora odbornika proporcionalnim sistemom. Na lokalu (naročito u manjim sredinama) treba težiti ,,departizaciji“ lokalne politike, staviti fokus na ljude a ne na stranke. Proporcionalni sistem na lokalu održava premoć stranaka. Treba podeliti svaku opštinu i grad na izborne jedinice (van velikih gradova, ne vidim zašto bi ih bilo više od recimo 12), i u svakoj birati po jednog odbornika (opet, preferencijalnim sistemom glasanja, kao i poslanike u izbornim jedinicama). Kao što je važno da svaki deo zemlje ima ,,svog poslanika“ koji je izabrao i koji će ga zastupati u parlamentu, tako je bitno i da svaki deo grada ili opštine ima ,,svog odbornika“ koji će zastupati njihov kraj, ulicu, selo, itd. Ne vidim potrebu za proporcionalnim sistemom, niti korist od toga da neko ko ima 5% glasova u Aranđelovcu bude zastupljen u lokalnoj skupštini. Izuzetak mogu biti veliki gradovi, poput Beograda, gde 5% ili 10% nije mali broj ljudi, te bi se tu mogao dodati neki deo lokalne skupštine koji bi se mogao birati proporcionalno.

    Takođe mislim da predsednike opština isto treba birati po preferencijalnom sistemu, radi uštede troškova. Mislim dalje da bi bilo korisno da jedno vreme predsednik republike i gradonačelnici budu birani po klasičnom dvokružnom sistemu, a predsednici opština, poslanici i odbornici po preferencijalnom, i to sa nešto drugačijim sistemima eliminacije iz kruga u krug za svake od tih tri. Na taj način bi mogli da se uporede efekti raznih pristupa, te da se nakon 3 ili 4 izborna ciklusa odluči za jedinstven preferencijalni sistem (ili da se skroz ukine ako se biračima ne dopada) i da se odluči da li da se i predsednički i gradonačelnički izbori takođe prebace na preferencijalni sistem.

  6. Dragi moji, nije dovoljno samo promeniti zakone. Moja ideja se zasniva iskljucivo na praksi moderne drzave i prava, a mislim da bi pravno najcistiji mehanizam bio veoma slican onome sto vi predlazete. Naime, vi predlazete tehnicku vladu koja bi pripremila izbore, a ja predlazem Ustavotvornu skupstinu, koju bi cinili predstavnici svih politickih partija, interesnih grupa, strukovnih udruzenja, …, i koja bi imala zadatak da najpre donese nov Ustav, kojim bi se definisalo sta cini drzavu Srbiju, oblik vladavine, izborni sistem, te osnove sudske, zakonodavne i izvrsne vlasti, i kojim bi se definisala ustavna prava gradjana i licne slobode, i posebno bi bilo vazno odrediti pojam privatne svojine, jer tu nije napravljen otklon od komunistickog sistema. Ustavotvorna skupstina bi trajala tri do pet godina, za koje vreme bi, naravno, izvrsnu vlast vrsila tehnicka vlada, sastavljena od dokazanih strucnjaka. Ministarstva bi imala da pripreme sistemske zakone, a zavrsetkom rada Ustavotvorne skupstine bi se proglasio prestanak vazenja svih dotadasnjih propisa. U smislu politickog sistema i organizacije drzavnih organa, mislim da bi se Parlament morao ustrojiti tako da ima onoliko poslanika koliko ima opstina u Srbiji, a poslanici bi bili birani na direktnim izborima u svojoj opstini. Opcija bi bio dvodomni parlament, u kome bi jedno od tela cinili predstavnici politickih partijia, ako se bas hoce udovoljiti politickim strankama. Ipak, mislim da je bolja varijanta jednodomni parlament, jer je direktniji uticaj biraca na politicki zivot zemlje, a bilo koje telo koje bi omogucilo partijsko mesetarenje kao do sada, bi samo smetalo. Takodje, mislim da bi trebalo ucvrstiti princip sekularnosti drzave, i strogu odvojenost drzave i crkve, te da bi crkvama trebalo uvesti poreze na imovinu i prihode, jer propagiraju nesto sto ne postoji, a pri tom enormno zaradjuju. U smislu unutrasnje politike, najvaznije stavke bi bile ocuvanje stanovnistva, razvoj nauke i tehnike, te sistema odbrane. U smislu spoljne politike nesvrstanost svake vrste. Kako resiti problem viska zaposlenih u drzavnoj administraciji? Lako! Svakom od onih drzavnih sluzbenika koji prihvate program bi se ponudilo seosko domacinstvo uz granicu s Kosovom, ili u nekom drugom pasivnom kraju u kome stanovnistvo i poljoprivreda odumiru, uz neku novcanu pomoc od npr. 5.000 evra godisnje, i uz zadatak da to domacinstvo postavi na noge, a u svom selu da propagira i da se bori za jacanje infrastrukture i nove tehnologije u poljoprivredi. Ukoliko u roku od pet godina u tome ne uspe, ili odbije ovakvu ponudu, drzavni sluzbenik ce dobiti otkaz. U pogledu privrede, mislim da bi insistiranje na poljoprivredi i turizmu resilo nekoliko vaznih pitanja za zemlju, i tu bi se korist visestruko odrazila na zdravlje stanovnistva, proizvodnju zdrave hrane, resavanje ekoloskih problema (ako bi se odustalo od bazicne, prljave industrije), a uz ove dve delatnosti bi primat morao biti na proizvodnji energije iz obnovljivih izvora. Za takve projekte cak vise nije potrebno ni previse novca, a u Srbiji sada ima nesto manje od hiljadu lokacija koje su predvidjene za izgradnju malih hidrocentrala ili bioenergana. Toliko od mene ukratko. Ako vam se nesto od ovoga dopadne, rado cu ucestvovati u razradi i plasiranju takvih politickih ideja koje su zasnovane na razumu, nauci i promisljanju buducnosti.

    1. Цензус сигурно прелазимо, само је питање колико ћемо бити изнад.

  7. „обавезати председницу Скупштине“ – Закон ће да прописује да на месту председника Скупштине мора да буде женско? ;)

    Наравно, јасно ми је да је упитанју грешка, осим тога немам никакве замерке на предлоге из текста.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *