Блог Култура

Равно до дна – 34 године касније

Преносимо текст са Блога Душана Павловића од 13.12.2015. године

Аутор: Душан Павловић

Пре 34 године изашла је по мени најважнија плоча југословенског рокенрола — Азрина Равно до дна. Снимљена је у загребачком Кулушићу 21. октобра 1981, а издата неколико месеци касније за загребачки Југотон. Плоча је била трострука, имала је 44 песме, и коштала тадашњих 330 нових динара.

rock-n-rollFoto: www.sjajnevesti.com

Пре него што објасним заштро сматрам да је ово најважнија плоча, желим да објасним како разумем домаћу рок музику.

Југословенска рок музика је, као и свака друга музика — забава. Она је од почетка до данас у комерцијалној фази. С времена на време, ту фазу може да прекине некомерцијална фаза у којој рок музика постане више од забаве. У Великој Британији се то десило 1976. године с појавом панка. У Америци с појавом реп и хип-хоп музике (процес је трајао мало дуже, од појаве “Rapper’s Delight” 1979. год. до Fear of the Black Planet 1990. године). Код нас се то десило 1979. године са појавом Новог вала. У том Новом валу се, међу многим групама, појавила и Азра. (Прва Азрина плоча изашла је 1980. године.)

По једном схватању нови вал се завршио негде између 1982. (када је Филм издао плочу Зона сумрака ) и 1984. године (када је Бијело дугме издало албум креативног назива Бијело дугме). Након тога, ништа слично се није поновило нити у Југославији, нити државама које су из ње настале, иако многе групе које су настале у Новом валу свирају и данас.

Главна карактеристика тог некомерцијалног, нововалног југословенског рока била је критика и промена пост-титовског, социјалистичког друштвеног система. Сви бендови тог времена критиковали су савремено социјалистичко друштво, његову хипокризију, непотизам, лицемерје, политички монопол комунистичке партије… Подсмевали су се људима који су пристајали на једногласје, колективизам, култ личности, испирање мозга и застрашивање. Као алтернативу Нови вал је нудио индивидуализам, аутономију личности, самосвест и плурализам. (Чак и када је исход било православље који се као облик новог колективизма нудио на плочи Одбрана и последњи дани, оно је опет било производ једног аутономног погледа на свет.)

Песме нововалних бендова биле су лични искази о томе шта ти људи мисле о друштву у коме живе. Биле су искрене. Бендови су живели своје песме.

Плоча Равно до дна била је једна од ретких плоча тога времена која је ту искреност показивала на једном физиолошком нивоу. Тврдим да се ни на једној живој плочи Новог вала не може наћи овако пожртвован и изгарачки приступ рок музици као на Равно до дна. Фуриозно одсвирана од почетка до краја, та плоча вас “држи на ногама”, не дозвољавајући вам да пажњу пресумерите на било шта друго. Плоча је искрена на више нивоа: након снимања није било пеглања, доснимавања, преснимавања, брисања итд. То је било то.

Али најважнији од свега на тој плочи је глас Џонија Штулића — његово упињање на бини огледа се у бунтовном покличу којим своје идеје жели да добаци до што већег броја људи. Начин којим Џони пева овај концерт није глас, него крик. У том крику прелама се истовремено сва снага и беспомоћност младе генерације у борби против пост-титовог социјалистичког друштва.

Никада ни пре, ни после те плоче нисам чуо живу плочу неког југословенског рок бенда на којој би из гласа певача излазила тако снажна енергија и емоција.

Џонијев глас мењао се паралелно са умирањем југословенског рока из нововалне фазе. Када је 1985. године отишао у Холандију и из ње нам послао It Ain’t Like in the Movies At All годину дана касније, то више није био тај глас. Како су излазиле наредне плоче, глас је био све више другачији. Данас га једва препознајемо.

Равно до дна нас је одвео равно до дна. Видели смо како је, и вратили се на површину. Тамо су нас средином осамдесетих чекали спремни Бијело дугме, Плави оркестар, Црвена јабука, Бајага, Денис & Денис, и многи нововални бендови који се више нису могли препознати.

Коментари

Кликни овде да поставиш коментар

  • суптилније:

    Како да не мислим на сиве еминенције, невидљиве убојице ефикасних руку…

    … куцај прије него што уђеш у њену собу, јер тајна су врата подземних вода

    и експлицитније:

    читам недјељни коментар који јасно каже, ко не мисли овако, тај клевеће и лаже

    ауди без калибра и без идеје, уфуравају нам истине црно-бијеле