Ауторски текст Косово и Метохија Правосуђе

Референдумска већина

Дура леx, сед леx. Или у преводу, лош закон је ипак закон. Сматрам да би ово био сасвим довољан одговор поводом недавно актуелизоване теме у погледу примене Закона о референдуму и народној иницијативи  у случају промене преамбуле Устава Републике Србије.

Наиме, постоји одређен број грађана, па и правника који сматрају да је за промену преамбуле довољно обезбедити просту већину изашлих бирача на референдуму. И ту нема ништа спорно јер управо то прописују и Устав и Закон о референдуму. Спорно питање се  односи на примену Закона о референдуму који прописује одређене услове неопходне за пуноважност, између осталих и услов да на референдум изађе већина бирача уписаних у бирачки списак.

По противницима института пуноважности референдума, Закон о референдуму не треба примењивати у случају промене уставне преамбуле. Основни аргумент за то је јача правна снага Устава од закона, и то закона који је ступио на снагу пре него што је Устав донет. Овај аргумент се лако обара. Наиме, пуноважност референдума и потребна референдумска већина су два потпуно различита института. Први одређује услове за валидност референдума, а други се бави утврђивањем резултата референдума.

Кад би се само члан 203 Устава који прописује већину изашлих посматрао изоловано,  не би било спора да је за промену преамбуле небитно колико ће грађана изаћи на референдум. Међутим, без закона који регулише референдум није могуће  спровођење референдума. То нам и говори члан 108 Устава. Тај закон, иако донет пре  ступања на снагу сада важећег Устава ипак није промењен у поступку промене Устава. Разлог за то је једноставан. Како је Устав из 2006.године био последица политичког компромиса  странака различите оријентације, очигледно је одлука Уставотворца била да наизглед омекшан Устав ипак остане тврд у погледу промене преамбуле. Иначе би Уставним законом предвидео промену Закона о референдуму.

Стога је правно неодрживо тумачење да члан 203 Устава дерогира члан 24  став 1 Закона о референдуму, јер су и члан 108 и члан 203 и члан 24 Закона о референдуму у потпуној сагласности. Члан 203 се бави институтом утврђивања резултата референдума, док се члан 24 став 1 Закона о референдуму бави институтом валидности референдума којим се члан 203 Устава уопште не бави.

Уколико бисмо упоредили институт референдума у Србији са овим институтом у нпр.Хрватској,  лако бисмо дошли до потврде правилности овог тумачења. Додуше, хрватски Устав се мења по другачијој процедури, али је оно што нас интересује, а то је референдум, прописан је идентично у погледу односа Устава и закона, али зато битно другачије у погледу прављења изузетака у којима не постоји референдумски цензус. Погледајмо и како:

Чланом 142 Устава Републике Хрватске прописано је да се одлука о удруживању Хрватске доноси већином гласова бирача који су приступили на референдум( идентично као и код члана 203 Устава Републике Србије).

Чланом 6 хрватског Закона о референдуму прописано је да се референдумска одлука доноси већином гласова изашлих бирача, уз услов да је на референдум изашла већина бирача уписаних у бирачки списак, уколико за то Уставом није предвиђена другачија већина.

Дакле, и у Србији и у Хрватској, уставима је предвиђена већина изашлих бирача као већина потребна за доношење референдумске одлуке, исто као што је и у Србији и у Хрватској за успех референдума неопходно да на исти изађе већина бирача уписаних у бирачки списак, а пуноважност референдума неспорно спада под поље законске регулативе.

Оно у чему се разликују закони у Хрватској и у Србији је могућност да се у случају удруживања, и то само у том случају, референдум сматра успешним иако на њега не  изађе више од 50% грађана уписаних у бирачки списак. Ова могућност постоји у хрватском закону, али не постоји у  српском закону.  Управо супротно, наш закон оставља могућност да се примени неки други цензус, али само у ситуацији када је виши од овог прописаног законом. А цонтрарио, то значи да је свака мања излазност од оне прописане законом, апсолутно искључена.

Уз све ово треба напоменути да хрватски закон не раздваја институт пуноважности референдума од потребне већине, али зато упућује на уставни текст и друге законе у случају да су у тим актима прописани неки други цензуси излазности. Разлог за ово је једноставан – Хрватска је била свесна да је чека референдум о ЕУ,  а познато је да је приступање ЕУ у Хрватској сматрано врхунским интересом јавног поретка. Зато је постојала воља законодавца да омогући да се референдум сматра успешним чак и уколико на њега не изађе већина уписаних бирача.  Који би то био наш легитимни циљ за одрицање од  свих права која имамо на Косову, пре свих имовинских права?  Чињеница је да  сама по себи преамбула не штити та права, али представља вид бране од њиховог неодговорног одрицања.

Мишљења сам такође да  питање располагања територијом  а у овим околностима  и имовином грађана Србије на Косову, свакако представља далеко значајније питање за сваку државу од удруживања, односно приступања ЕУ. И да управо из тог разлога, у Закону  о референдуму приликом доношења Устава из 2006 године нису вршене интервенције које би се односиле на укидање института пуноважности референдума или прављења изузетка у погледу промене Устава.

Јер да то јесте била интенција уставотворца, члан 203 не би само помињао институт већине, већ би помињао и институт пуноважности, а он га не помиње. Пуноважност референдума је услов свих референдума који се одржавају у Републици Србији поводом било ког питања, па и питања промене Устава.

Потпуно је друго питање  фактичка могућност измене Закона о рефрендуму или садржина будућег Акта о промени устава. Наравно да није немогуће да се тим путем цензус за пуноважност референдума промени. Али би то представљало нелегитимни напад на јавни поредак и извргавање воље уставотворца.

Коначан и једини правно одржив закључак је да је за пуноважност било ког референдума, а посебно за референдум за промену преамбуле устава, неопходо да на референдум изађе 50% плус један бирач уписан у бирачки списак и да већина од изашлих гласа подржи избацивање преамбуле из Устава. Ова воља уставотворца је јасно уписана у чланове 108 и 203 Устава и Закон о референдуму.

адвокат Војин Биљић

члан Главног одбора ДЈБ

Председник београдског одбора ДЈБ

О аутору

Војин Биљић

Рођен 1977. године у Ужицу где је и завршио гимназију. Дипломирао на Правном факултету Универзитета у Београду 2002. године. Високе специјалистичке студије (2003. године) из права Европске уније (2005. године) Universite Nancy2 завршио је 2003 године.  Исте године уписао и постдипломске студије из права Европске уније на Правном факултету у Београду . Чин резервног потпоручника Војске Србије стекао након завршене 117. Класе слушалаца за резервне официре 2005.године. Исте године је положио  правосудни испит и уписао се у Адвокатску комору Београда, као адвокат. Од 2007. до 2010. године председник Надзорог одбора АК ДМБ Раковица. Од 2005. континуирано држи предавања на стручним скуповима у земљи и иностранству у областима банкарског права, права конкуренције, људских права и права ЕУ.

Оставите коментар

7 Коментарa на "Референдумска већина"

avatar
2500
Сортирајте по:   најновији | најстарији
Ana
Гост
Ana

Kome to nije jasno da se u ratu gube teritorije? I Italija je posle II svetskog rata izgubila Istru i još ponešto pa je neko nije pitao šta želi a šta ne želi da stavi u „preambulu“.

Marko
Гост
Marko

Hajmo se malo spustiti na zemlju, Drugi svetski rat i rat na kosovu ’98-’99 nisu baš tako lako uporedivi. A i pored toga, na kraju drugog svetskog rata Italija je pristala na bezuslovnu kapitulaciju, a na kraju rata ’99 NATO (a time i OVK) je pristao da je Kosovo deo Srbije (Rezolucija 1244).

Ana
Гост
Ana

Moja poenta je bila da pravo i zakoni baš nemaju mnogo veze s onim što se događa „na terenu“. Italijanski narod je kažnjen zato što ga je zajašila jedna budala, kao što su nas svojevremeno zajašili Tito ili Milošević. Naravno, moglo bi se reći da su oni za njega glasali, kao što smo mi za Miloševića (ja nisam, ali NATO ’99 to nije bilo briga). Ja potpuno razumem i podržavam stav DJB o Kosovu, on je državnički i jedini kakav treba da bude, ali da se ja pitam (a ne pitam se), ja bih to presekla i malo „skratila“, jer mi je više dosta toga da mi kao zemlja stagniramo zbog Kosova, a na Kosovu više nemamo nikakve ingerencije. Jednom rečju, jedva čekam da postanemo dve odvojene države, zbog milion razloga, premda ne kažem da se za imovinu i kulturna dobra ne treba boriti. Eto tako ja razmišljam, takođe nisam jedina, pa hajde da se malo čuje i naš glas.

Svedok
Гост
Svedok

Saki rat, nekad pre a nekad kasnije, a ali uvek, se zarsio odakle je I krenuo. Posle svakog rata, zemlja koja je rat izszvali ostala je manja nego sto je bila. I Jo’s nesto, to nije bio rat 1999 godini nego je to bio rat koji je zapoceo 1990 godine a zavrsen 1999 godine potpisanom kapitulaciju u Kumanovu

Mihajlo
Гост
Mihajlo

Čak i da se uzme kao tačna tvrdnja autora da Zakon može da određuje uslove za promenu Ustava, aktuelnu vlast ništa ne sprečava na pre referenduma o promeni Ustava promeni Zakon o referendumu. Prema tome, sve ovo na čemu insistira DJB oko promene Ustava je potpuni promašaj. Prvo, nisu u pravu, a drugo čak i da su u pravu, ukazali su SNS koji je put ka njihovom cilju, a kojeg se ovi možda ne bi ni setili blagovremeno imajući u vidu stručan kadar sa kojim raspolažu. Od DJB očekujem malo više ozbiljnosti, pogotovu kod pravnih stvari.

Sale
Гост
Sale

Mihajlo, vidi se da komentarišeš nešto što ne razumeš. To zaključujem na osnovu tvoje rečenice „tvrdnja autora da Zakon može da određuje uslove za promenu Ustava“. Naime, zakon ne određuje uslove za promenu ustava već za validnost referenduma. Po zakonu referendum nije validan ako na njega ne izađe preko 50% upisanih glasača. A ako referendum nije validan, onda nema ni promene, jer se promena vrši NA REFERENDUMU. Preporučio bih ti da pročitaš članak još jednom, sve je lepo objašnjeno. Naravno da mogu da promene zakon, to nije sporno, ovde se samo komentariše kako sad stoji u zakonu.

Mihajlo
Гост
Mihajlo

Ponavljam, čak i da je tačno takvo tumačenje, sve j to potpuno beznačajno, a insistiranje DJB na tome i raspravljanje sa ostalima je gubljenje vremena i energije. Promeniće zakon i gotovo.

wpDiscuz