Током парламентарних, затим председничких, па на крају управо одржаних локалних избора у Мионици, Пећинцима, Неготину, избора за месне заједнице које такође имамо свеже у памћењу, многе су ствари постале кристално јасне. Једна од њих је зашто поједине друштвене групе пролазе кроз тако тешку тортуру у овој земљи. Да, мислим на пољопривреднике и предузетнике, али мислим и на све остале.
Прикупљање сигурних гласова је сасвим легално средство политичке борбе, уколико се глас не добија претњом, уценом, или поткупљивањем, уколико се дани предизборне тишине не користе за најјаче притиске на бираче, а то су обиласци по кућама који су последњих година прерасли у извлачење људи на биралиште са наредбом да гласају за тренутну власт. Сасвим је легално прикупљати сигурне гласове уколико нема поклањања пакета са основним животним намирницама бирачима, ходања активиста улицом са бирачким списком, аутомобила паркираних испред бирачких места из којих упорним погледом гоничи пребројавају гласачкој кутији приведене жртве. На жалост, свега овога има. И све је ово озбиљно противзаконито. Једино што недостаје је реакција полиције да похапси све то и почисти са улица.
Проблем са пољопривредницима, а донекле и предузетницима, је тај што нити могу да добију отказ, нити ће баш за ситну надокнаду да пристану да олако дају свој глас лошој партији. Већина њих је економски независна, па их је тешко на било шта приморати. Мада ни њима није ни мало лако, они и даље уцењивачима могу да кажу „не“.
Тренутној власти одговарају грађани којима је лако управљати, они који су у тешкој позицији јер су на неки начин егзистенцију везали за владајућу странку. То су запослени у јавном сектору и породице запослених у јавном сектору, сви они који раде тамо где држава даје неке субвенције, па су ту зависност послодавца од субвенција схватили као своју зависност од власти. Такође, ту је и део незапослених који се још нада да за приход може да се снађе преко чланске карте странке на власти и њених коалиционих партнера и на крају они који вапе да добију пакет намирница јер одавно не могу те артикле да купе. Број људи из ових категорија који и даље гласа по својој слободној вољи и процени је на жалост недовољан за промене у друштву, мада се неки опозиционо изјашњавају док седе са родбином и пријатељима на славама и рођенданима. Изборни резултати увек покажу да ни ти неки у великој мери нису били искрени.
Зато су пољопривредници и добрим делом мали предузетници опасност за власт, група у којој постоји ризик од отпора, беса, па чак и и побуне. Сетите се како изгледа кад се побуне адвокати, таксисти, пољопривредници… Мада, те побуне одавно нисмо видели.
Група која је такође делимично независна су пензионери. Али, ускраћени за вештине баратања друштвеним мрежама, они и даље информације добијају од традиционалних медија, а ту им је гарантовано упадање у клопку хорских и организованих хвалоспева владајућој странци. Број пензионера који гласа опозиционо, такође је недовољан за стварне промене.
Право на правовремено и потпуно инофoрмисање, као и право на слободно гласање по свом избору су основна цивилизацијска и људска права која су данас у Србији погажена. Устав та права брани. Дошло је време да неко треба да брани Устав од власти, јер нити смо ваљано информисани, нити је слобода гласања по избору омогућена. Прву слободу нам је одузео утицај власти на медије, а другу утицај власти на запошљавање у јавном сектору и повезаним фирмама.
Трагично је како се држава односи према породицама које живе од предузетништва и пољопривреде. Регулатива се толико множи и компликује да им живот постају инспекције, рокови и папири. Намети расту и по броју и по висини. Промет им пада јер је либерализација увоза урађена мимо здравог разума за многе врсте роба, тржиште постаје монополизовано од стране великих компанија умрежених у картеле о којима се не говори. Државна земља се даје странцима, са којима ни уговор за инвестицију Србија нема. Корупција је окружење у којем домаћи мали привредници морају да опстану. Ту и неки од њих изгубе своју независност. Једном уђеш у корупцијски ланац и постајеш и ти сигуран глас, јер ако нећеш они знају о теби шта си радио прошлог лета… Зато се у Србији све чини да се и предузетници и пољопривредници или поробе, или здробе.
Тобоже ће држава дати помоћ и пољопривредницима и предузетницима, али то чини накарадно – конкурсима. Од увођења за све важног и дуго жељеног и обећаваног реда, сузбијања корупције, администрације и остале компликације нема ништа, до скоро ништа. Давање појединцима доступних парица на конкурсима има мали обухват и слаб утицај на стандард становништва у опште. Ипак, лепо је за сликање за оне медије са хвалоспевним репертоаром свакодневног театра који емитују и штампају за територију читаве земље.
Не, овај текст није позив на очај. Овај текст је позив на отпор.
Небројено пута сам за говорницом Скупштине Војводине скренула пажњу да је подела пара путем конкурса дискриминација оних који конкурс нису приметили, који нису информисани, који не знају да попуне документацију, или нису довољно брзи и вешти у томе, који не баратају рачунарем, не знају ни шта је конкурс, ни где да га нађу… Последњи скандалозни пример је расписивање конкурса Покрајинског секретаријата за пољопривредну механизацију којим се тражи од паора да прикупе документацију и конкуришу у року од 4 дана, а пар папира те документације захтевају време да се прибаве. Дају им, да им не дају. Срамота. Објашњавам да је најбоље да се растерете намета, обезбеде им се исправни сеоски путеве, струја и бунари у атарима, канализација, вода за пиће, смањи папирологија и тешка бирократија, па би тако добили сви. Говорим, власт ћути и тако у круг.
Поводом очигледног противзаконитог вршења притиска на грађане да гласају да би добили или сачували радно место у јавном сектору или већ себе спасили од неке друге муке коју би отпор давању изнуђеног гласа проузроковао, а којим се крше људска права, два пута сам се обратила Омбудсману у Покрајини Војводини. Први пут ми је одузета реч кад сам ову тему отворила на његовој трибини. Добих прекор да злоупотребљавам скуп у политичке сврхе. Не знам само ко злоупотребљава људску муку и сиромаштво у политичке сврхе. Други покушај је било попуњавање омбудсманове анкете о стању људских права у Србији, када сам му написала све ово (Прилог – текст писан Омбудсману). Нема нам људских права са нељудским изборима, заштитниче.
Од борбе за људска права и људске изборе, немам намеру да одустанем. Ипак, за то ми треба још пуно вас који би ту борбу потпомогли, вас које је послужила срећа да се родите храбри и до дана данашњег останете финансијски независни од власти.
Слободни изборни процес, фер политичка утакмица у условима слободе медија и јавног информисања у јавном, а не страначком интересу, су само још један низ ствари које неће моћи да се врате у ову земљу, док са власти ови не оду. Па, паори и предузетници, изгледа да све, па чак и интелектуална елита, добрим делом од вас зависe. Слабо има јаких људи на другим местима. Ко, ако не ви? Када, ако не сада? Добро дошли у Доста је било. Овде вас неке колеге већ чекају.
Светлана Козић, економисткиња
председница Покрајинског одбора
покрета Доста је било
посланица Скупштине Војводине
Преузето са: http://svetlanakozic.com/smisao-unistavanja/
Коментариши