Говор Здравство

Стаменковић: Недостаци у Закону о биомедицински потпомогнутој оплодњи

Нови закон о уређењу области биомедицински потпомогнуте оплодње доноси три суштински важне и велике промене. Док су увоз и извоз репродуктивних ћелија, као и могућност да приватна пракса обавља ову делатност до сада били стриктно забрањени, новим законом биће дозвољени. Поред тога, надзор и инспекцијски послови пребацују се са министарства здравља на Управу за биомедицину.

Либерализација увоза и извоза репродуктивних ћелија је за сваку похвалу, али начин на који је она прописана новим законом може се оштро критиковати. Наиме, законодавац је нашао за сходно да у закону пропише само минимум услова који се морају задовољити, тачније услове квалитета и безбедности. За све остало задужен је надлежни министар који ће детаље регулисати подзаконским актом.

Недопустиво је да се једна овако крупна либерализација до сада забрањене делатности у новом закону прописује кроз један једини члан (члан 54.). Недопустиво је да се надлежности Народне скупштине, највишег законодавног тела у земљи, изнова преносе на извршну власт. Иако постоје ситуације у којима је то оправдано (рецимо: прописивање изгледа неког обрасца), код нас се пракса вођења државе уредбама и подзаконским актима запатила преко сваке мере. У овом новом закону, од 73 члана, у чак 20 се министар здравља обавезује да нешто пропише подзаконским актом. На овај начин се бројна контроверзна питања из ове области, уместо да буду решавана под рефлекторима јавности и народних посланика у Скупштини, повлаче иза кулиса, у уске стручне кругове који су заштићени од сваке критике. Чак и након доношења, подзаконски акти нису подједнако доступни јавности као што је то случај с донетим законима. Мада до њих није немогуће доћи, они се скоро по правилу не објављују на интернет презентацијама министарства уз законе чији су саставни део.

И у случају либерализације правних лица који ће од сад моћи да се баве овом делатношћу постоји доста разлога за страх. До сада је то било дозвољено здравственим установама у државној својини и клиникама у приватној својини (друштва с ограниченом одговорношћу). Од сада ће то моћи и предузетничке гинеколошке ординације (такозвани „паушалци“). Овакво решење могло би се у пракси веома закомпликовати. Ми већ деценијама не успевамо да установимо тачан број абортуса у Србији, а управо услед чињенице да њих обављају и ове гинеколошке ординације. Према званичним подацима код нас се годишње обави око 30.000 абортуса. Стручњаци из ове области, пак, тај број процењују на између 100.000 и 200.000. Иако је обавезна да пријави сваку киретажу, приватна пракса код нас то махом не чини из крајње економских разлога: да би задржали статус „паушалца“, добар број њих абортусе обавља на црно. Остаје нејасно зашто предлагач закона (Влада Србије) сматра да се приватна пракса у случају извођења биомедицински потпомогнуте оплодње неће понашати на исти начин као и у случају извођења абортуса?

Истовремено, дозвола за обављање ове делатности, која се по претходном закону морала обнављати на сваких пет година, сада се додељује трајно. При томе се инспекцијски надзор не пооштрава, већ се задржава постојећа обавеза инспекције да редовну контролу врши тек једном у две године.

Министар Лончар је, одговарајући на моје питање о превеликом броју подзаконских аката оправдање покушао да нађе у чињеници да развој у овој области подразумева честе промене, те је стога подзаконским актом лакше и брже прописати промене услова за обављање делатности у складу с тим брзим развојем. Зашто управо тај веома динамичан развој и честе промене услова за обављање делатности нису разумна основа за чешће обнављање дозволе, нарочито у приватној пракси, као и разлог за чешћи редован инспекцијски надзор – није умео да објасни.

Из предложеног законског решења такође није јасно када ће инспекцијска служба уопште почети са радом. Рок за почетак њеног рада уопште није прописан. У образложењима предлога закона предлагач је оштро критиковао чињеницу да здравствена инспекција при Министарству здравља до сада није била у стању обављати надзор у овој области, што и наводи као разлог за формирање уже стручне инспекције при Управи за биомедицину. Међутим, онда у члану 71. предлога закона пропушта да пропише рок за почетак њеног рада, али каже да ће до тог недефинисаног тренутка у будућности надзор вршити здравствена инспекција коју је претходно искритиковао због вишегодишњег нерада.

Другим речима, предлагач сам себи улеће у уста више пута. Мада не сумњам у чисте намере и велику жељу предлагача закона да се новим решењима унапреди рад у овој области, морам да констатујем да постоји велики простор за исправљање дубиозних решења и допуну недоречених одредби.

Остаје нада да ће предлагач закона имати довољно слуха да ове проблеме у законском предлогу елегантно реши усвајањем одређених амандмана народних посланика током расправе која нам предстоји следеће недеље. У супротном, посланичка група „Доста је било“ постараће се да пред народне посланике у што краћем року дођу предлози за измену и допуну овог закона.

Бранка Стаменковић
народна посланица
чланица покрета Доста је било – Нови Београд