Теодоровић: Проблем институција је ћутање и политика незамерања

Гост емисије „Прави угао“ био је академик Душан Теодоровић, будући председник Сената странке “Доста је било”.

dusan-teodorovic

Чињеница да је Европска унија у процесу евроинтеграција Србије отворила поглавље 25, посвећено науци и истраживању, показује да је ту задовољена некаква форма и чини ми се да смо се извештили да будемо мајстори да задовољимо форму, а да су остали нерешени суштински проблеми науке и високог образовања у нашој земљи, које морамо сами да решимо и да ту не може да нам помогне ни Европска унија, ни Америка, изјавио је данас академик Душан Теодоровић, професор Саобраћајног факултета Универзитета у Београду, председник Одбора за образовање Српске академије наука и уметности (САНУ) и члан Европске академије наука и уметности.

Теодоровић је, гостујући у емисији Прави угао Радио-телевизије Војводине, истакао да се проблемом науке у свету баве високоцитирани научници, у неким земљама и добитници Нобелове награде, а да је наша политика одлучила да за председника Одбора за образовање, науку и информатичко друштво Скупштине Србије постави Муамера Зукорлића, човека „који формално од цивилног образовања у Србији има завршену основну школу“.

„Ја уважавам његово верско образовање, али човек васпитан на догми не може ни у једној земљи света, осим можда у некој исламској држави, да буде на таквом месту. Овде се не ради о шовинизму, него о квалификацијама“, рекао је он и додао да таква места у друштву морамо да понудимо међународно препознатљивим људима из сфере науке и високог образовања.

Говорећи о процесу реформи високошколског образовања, Теодоровић је истакао да високошколске институције у Србији немају снаге да се саме реформишу и да то мора да уради политика, те да ми као друштво, ни политички, ни морално, нисмо били спремни за приватно високо образовање.

„Ми сада годишње уписујемо око 4.000 студената на докторске студије, што значи да ћемо за десет година имати нових 40.000 доктора наука, и то звучи као шала“, указује он. Теодоровић сматра да се цео систем високог образовања урушио и да, поред великог броја поштених и храбрих људи у систему високошколског образовања, људи који су компетентни и компатибилни са светом, истовремено имамо појаве плагијата, намештених резултата, дописивања на радове и свих облика нечасног понашања.

Коментаришући разлику између приватних универзитета у свету, попут Стенфорда или Харварда, и код нас, академик подвлачи да поједини универзитети у свету имају традицију дугу 400 година, а да код нас приватно значи „да је то моје и да могу да радим шта год хоћу, да постављам чланове фамилије на одговорне функције“.

Када је у питању систем акредитације и контролни механизам којим држава може да утиче на високошколске установе, Теодоровић подсећа да је својевремено био потпредседник акредитационе комисије, која је на крају свима дала акредитацију, истиче да смо ми као народ мајстори да задовољимо форму, а да не поправимо ствари. „Формално, сви имају научнике, учионице, камере, рачунаре, опрему, а деца на ПИСА тестовима не пролазе добро, а људи из сфере образовања нису компатибилни са светом“, објашњава он.

Одговорност за насртаје на научну заједницу Теодоровић види делимично код извршне власти, али много више у високошколским институцијама и научној и просветној заједници. „Пре неколика дана ученик је ошамарио професорку и ја нисам чуо да се ико побунио… средње школе у Србији нису престале да раде, а могли су да стану и да кажу да неће недељу дана да раде. То је лажна прича да будемо добри према ученицима… тај ученик који ошамарио професорку је најбољи показатељ урушавања система. Морале су да буду страховите казне за ученика и родитеље, једна показна вежба, а стигли смо у блато“, сматра он.

Академик додаје да је постављањем Зукорлића на место председника скупштинског одбора, такође, ударен шамар академској заједници Србије, те да он има велики проблем са ћутањем академске заједнице и појединаца који треба да се побуне. „Тако није било 90-их година. Проблем високошколских институција у Србији данас је ћутање и политика незамерања“, истиче он и објашњава да неко не испуњава услове да добије звање професора, али да људи опет гласају за њега да се не би замерали. „Зашто смо постали такви људи… немам објашњење због чега се боје да кажу свој професионални став“, каже он и додаје да ту не сме да буде калкулација и да, поред професионалних квалификација, треба да имате морални интегритет и чврстину код образлагања свог става.

Описујући систем високог школства у развијеним држава света, академик каже да тамо функционише такозвани Интегрисани универзитет, у ком влада академска хијерархија, где је ректор надређен декану, декан професорима, да су тамо студијски програми много флексибилнији, те да деца не морају одмах да се опредељују, и да су и резултати зато тамо бољи. „Код нас нобеловац не би могао да добије посао у Србији, код нас су правници преузели тај простор. Главни проблем српских универзитета је то што се код нас постаје професор универзитета у 24. години. Тој особи је гарантован посао без обзира на квалитете“, указује он.

Теодоровић се залаже да се што више младих стручњака пошаље у свет, како би се усавршили и вратили са знањем у Србију. То је можда утопистички, али систем је толико урушен да је ово једини пут. Ко су били француски ђаци, који су препешачили албанске планине, бродовима одвезени у Француску, а онда се вратили у Србију, са моралним интегритетом. Они су давали смер развоју Краљевине Југославије“, указује академик и додаје да морамо, попут Турске или Јужне Кореје, пошаљемо 1.000 људи да докторира на престижним школама. „Млади се упућују тамо не само да науче, него и да науче шта су част и поштење, да је плагијат превара, да виде да је преписивање нечасно. Ви се онда мењате, они онда могу да донесу промену у друштво“, мисли он.

Осврћући се на чињеницу да је овогодишњи добитник награде „Верица Бараћ“, коју Савет за борбу против корупције додељује за индивидуални допринос борби против корупције, као и добитник признања „Витез позива“, коју додељује невладина организација Лига експерата, Теодоровић каже да је провео 40 година у академској заједници и да је оптимиста да ће да буде боље. „Био сам дирнут када сам се мало подробније упознао са животом Верице Бараћ. Та награда обавезује до краја живота. Верица може да се придружи Милунки Савић, Исидори Секулић, Десанки Максимовић, Надежди Петровић, по томе колико је урадила за Србију“, истиче он.

Теодоровић каже како треба много појединаца да би се променило стање у друштву, те да треба свако колико год може да каже шта мисли, да будемо бољи, да за почетак пропуштамо пешаке на прелазу, те да ћемо тако чинећи бити бољи људи. „Боли ме та ћутња, волео бих да смо храбрији и ја хоћу да охрабрим своје колеге… немамо разлога да се бојимо. Ако желимо да променимо ово друштво, ми морамо да говоримо шта мислимо и у каквом друштву желимо да живимо… не смемо да ћутимо“, истиче он и додаје да му смета што многи критикују нешто приватно, али немају спремности да се ангажују и да мењају.

На питање о стању људских права и слободе говора, али и многих других ствари у Србији, Теодоровић каже да је катастрофална ствар што се не решава проблем Савамале и цитира премијера Србије „да су срушене три бараке“, али додаје да је порушено право на заштиту од полиције, „чиме се руши се држава“. „То мора да се расветли. Тужилац мора да каже да се десило то и то. Када премијер каже да су то порушили неки идиоти на власти, значи да има нека сазнања. Па зашто га никоне саслушава,“, пита се он и додаје да треба испитати и транспарентност приватне фондације супруге председника републике Томислава Николића.

Коментаришући говоре министара о улагању у знање, он наводи да је то лепа политичка прича за предизборну кампању, али да прво морала да се реформише управа, да се склоне партијски кадрови и да се поставе компетентни људи, да би он поверовао у то.

На оптужбе да се бави политиком када критикује плагијате или лажне дипломе, Теодоровић одговара како је све политика у земљи у којој је све урушено, те да који год проблем да покушате да осветлите, оптужују вас да сте нечији експонент. Он додаје да је прича о плагијатима питање људског поштења, колико смо поштени да се суочимо са тиме да се потписују научни доприноси који су, у суштини, безвредни. Теодоровић посебно истиче да није члан ни једне странке, па ни покрета „Доста је било“, те да је са групом нестраначких личности, попут Душана Петричића, Коракса, ушао у својеврсно саветодавно тело или савет покрета, где могу да кажу шта мисле. „До краја живота нећу да будем члан ниједне странке“, истиче он и додаје да је изненађен позивом да буде нестраначки кандидат за председника Републике.

Описујући ситуацију у Српској академији наука и уметности, Теодоровић каже да је то скуп појединаца и да ту свако има право на професионални, друштвени и политички ангажман, а да је нормално да људи различито мисле.

Подели са пријатељима:Share on Facebook0Tweet about this on TwitterShare on Google+0Email this to someone

  1. Profa okoštalih (političkih) shvatanja i zagubljenog identiteta, u poslednjoj rečenici ovog teksta – abolira nečinjenje SANU na zaštiti nacionalnog identiteta i integriteta. Primiri tog nečinjenja su brojni, počev od političkog antiustavnog stava samog predsednika ove nekada nacionalne institucije i uzdanice. Štaviše, ovaj politički okoštali profa – deli stavove predsednika SANU, po pitanju anacionalne politike SANU. Danas izmedju SANU i Irineja – nema razlike po ovim stavovima. Razbucani smo po svim tačkama. Čestitke Amerima.

  2. @Milan Драги Милане, проф. Владица Цветковић је део истог система као и проф. Тодоровић, обојица су се окуражили да „причају“ тек када су били изабрани на позиције редовних професора где им више нико ништа н еможе. И проф. Цветковић и проф. Теодоровић су искористили све могуће мане и недостатке система да дођу до тог звања – управо политиком незамерања. Чисто сумњам да би обојица дошли до титула и академије да су се иоле једном озбиљнијом приликом „посвађали“ са својим менторима и шефовима катедре током своје каријере. И да, обојица су прошетали сва звања од асистената приправника – до редовног професоре и то без противкандидата на својим конкурсима. Њих двојица се залажу за политику да студенти докторских студија треба да раде посао асистената (20 часова недељно) и то без икаквих примања.Трн су им у оку асистенти а не корпумпирани другови из академије. Професоре Теодоровићу (и В. Цветковићу) хвала вам на труду да укинете асистенте и да нам“ реформише високо образовање, али ДОСТА ЈЕ БИЛО – ту смо и где јесмо јер сте ви дошли на та места баш тна тај начин који критикујете. Надам се да ће мкометар бити објаљвен али и да ће га проф. Теодоровић прочитати … врло би ми значило!

    1. Одличан коментар. Немам шта да додам. Теодоровић се огласио тек сада када је постао редован професор, дакле, у потпуности сигуран. До тада је ћутао о систему у коме је напредовао.

  3. Dusana Teodorovica za ministra prosvete, Miodraga Zeca za presednika nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, Srbijanku Turajlic za zamenika ministra prosvete.

  4. Odličan intervju.Dobro iscrtana forma i jasano izložena suštin problema nezameranje okolini. E to je problem nezrelih društava.Koja opšte potiskuju a grade saopstvene interese Birokrata ovako misli. Zašto da se zameram Peru, Žiki, Miki, jer ja nisam ovde postavljn za večnost već jedan mandat. Kad to prođa i ja postanem niko i ništa a zajašu posle mene Pero, Žika i Mika onda ja nagrabusih. Ovako je sugurnije vajdim šta može posle mog mandata smestim se u neku kncelarijicu budem savetnik i Bog da te vidi do penzije. E takva filosofija društva unuštava razvoj i pokretanje reformi.

  5. Nije praksa samo da deca nasledjuju svoje roditelje na katedrama visokoškolskih ustanova, već i na nastavnim predmetima srednjoškolskih ustanova i osnovnih škola.Koliko je značajno visokoškolsko obrazovanje, toliko je značajno za vaspitanje i obrazovanje srednjoškolsko obrazovanje i osnovna škola.

  6. Pa kako da ih ohrabrite?Od čega će da žive ako izgube posao?
    Verica Barać, heroina,njen prerani odlazak na onaj svet, veliki je gubitak za srpsko društvo.

  7. – а да код нас приватно значи „да је то моје и да могу да радим шта год хоћу, да постављам чланове фамилије на одговорне функције“.

    Ја сам видео да се тако понашају професори на државним факултетима. Знам за најмање три примера да су се чланови фамилије декана и професора ухлебили код својих родитеља, па чак их и наслеђивали на предметима!

    – Главни проблем српских универзитета је то што се код нас постаје професор универзитета у 24. години. Тој особи је гарантован посао без обзира на квалитете.

    Не знам никога ко је у 24. години постао професор на факултету. У тим годинама могу да буду сарадници у настави и асистенти. До професорског места им је потребно још неколико година, најчешће између десет и двадесет. Уз то, на сваке три године ти људи подлежу реизбору и расписују се поново конкурси за то радно место. То што се на конкурс обично јави само тај који већ ради тамо, и што га по правилу увек изаберу поново, без обзира на резултате, уобичајена је пракса на државним факултетима и последица тога што су поједини утицајни људи на њима приватизовали високо школство. Није тајна да сваки професор има своје људе, своје пулене међу асистентима и сарадницима, а неретко и међу студентима. Уосталом, Теодоровић је годинама део управо таквог система. Окуражио се тек сада да проговори зато што је редовни професор, а редовним професорима је место на факултету сигурно. Асистенту или доценту који жели да укаже на неке проблеме и да се побуни, лако може да се деси да га одбаце пошто му истекне уговор.

    – Боли ме та ћутња, волео бих да смо храбрији и ја хоћу да охрабрим своје колеге… немамо разлога да се бојимо…

    Волео бих да је Теодоровић навео имена и презимена људи који су у 24. години постали професори, рецимо. Зашто ћути?

    1. @Miloš Miloše, niste shvatili najbolje šta je gospodin Teodorović hteo da kaže. Niko nije postao profesor u 24. godini, ali čim neko postane asistent pripravnik njemu ili njoj je garantovano da će jednog dana postati redovni profesor. Izbori i reizbori su farsa, nikada se ne dešava da se izabere neko drugi osim onoga ko je već zaposlen na tom mestu. Bilo je par slučajeva da neko ne bude reizabran na mesto redovnog profesora, a mediji odmah od toga naprave problem nacionalnih razmera i tumače slučaj kao ličnu osvetu nekih kolega kojima se dotični zamerio, mada se u nekim slučajevima radilo o ljudima koji svojim naučnim radom nisu opravdali zvanje redovnog profesora. Ali to su izuzetno retki slučajevi. Na fakultetima je veoma teško doći do nastavnog zvanja, a kada neko dobije zvanje, zauzme ga do penzije. Nema selekcije kadrova. O istom problemu često govori i predsednik komisije za reformu visokog obrazovanja prof. Vladica Cvetković Ukucajte njegovo ime na Google, i pronađte tekstove i intervjue ovog profesora. Videćete da govori o istim problemima kao prof. Teodorović. Nije neuobičajeno da deca naslede roditelje na fakultetima. Koliko god njihova deca bila vredna i pametna, ipak je nepotizam da neko nasledi katedru svog roditelja.

    2. @Milan

      „Bilo je par slučajeva da neko ne bude reizabran na mesto redovnog profesora…“

      Izvini, ali o cemu ti pricas? Ne postoji reizbor za redovnog profesora. Jednom kada te izaberu za redovnog profesora – cao, dovidjenja (nazalost). Ne moze ti vise niko nista, i zato se, obicno, tako i ponasaju.

Затворено за коментаре.