Војводина Интервју Људска права

У колицима није лако ни у Народној скупштини

ljupka-mihajlovskaТридесетпетогодишња Македонка, Јабучанка, Панчевка, Београђанка Љупка Михајловска посланица је покрета Доста је било у Народној скупштини Републике Србије. Рођена у Тетову још као мала доселила се са родитељима у Јабуку.

„Од рођења сам се на другачији начин борила са животним изазовима, јер сам рођена без могућности покретања доњих екстремитета. За кретање користим колица, а бити особа у колицима у Србији велики је изазов и потребно је много напора, како физичког тако и психичког, да се превазиђу бројне баријере које друштво намеће. “ – подсећа Љупка.

Ипак бити човек у колицима у Србији велика је борба.

„На пример, у Србији је јавни превоз неприступачан особама које се отежано крећу, па можете само да претпоставите колико то ограничава да извршавате свакодневне обавезе, али и да одете на неко место да се релаксирате или попијете кафу с неким. Неописив је осећај слободе када сам у Лондону, први пут у свом животу, потпуно самостално ушла у градски превоз и изашла из њега. За мене је тај јавни превоз у Србији симбол свих ограничења која имам, понављам још једном, не због тога што за кретање користим колица, већ због тога што транспорт није прилагођен свим корисницима.” – отворено говори Љупка.

Основну школу, специјалну, завршила је у Београду. Радним данима била је одвојена од породице – што је каже тада била пракса у СФРЈ.

„Деца су била одвајана од породица и школовала су се у резиденцијалним установама. Није постојала политичка воља државе да деца с тешкоћама у развоју иду у школу која је најближа, већ су она издвајана у специјалне школе. Касније сам добар део професионалне каријере посветила томе да се ова пракса промени, што је званично и декларативно започело 2009. године, када је Србија усвојила Закон о основама система образовања и васпитања. Закон је довео до промене парадигме у перцепцији деце с тешкоћама и њихових породица. Укинуте су Комисије за категоризацију и разврставање деце са сметњама у развоју, које су трансформисане у Интерресорне комисије. Велика је разлика у концепту рада. Прва је доносила решења по којима су родитељи били обавезни да поступе, а решења су најчешће садржала уптство да се дете упише у специјалну школу, док друга, трансформисана, даје препоруке за додатном подршком која је ученику потребна. И данас постоје бројни изазови у образовању деце с тешкоћама у развоју, али је образовање у знатно већој мери приступачно.” – прича о резултатима своје борбе Љупка.

Уследио је завршетак Гимназије у Панчеву, па Филолошки факултет у Београду – библиотекарство и информатика.

„Током студија, живела сам у студентском дому Мика Митровић на Вождовцу, који је тада био једини дом у ком су живели студенти с неком врстом инвалидитета. Дакле, и овде је постојала сегрегација, против чега смо се ми као студенти, индивидуално и удружени у невладину организацију, борили. То је после дуго година уродило плодом, и данас студенти са инвалидитетом живе и у другим домовима, заједно са својим колегама без хендикепа, у природном вршњачком окружењу. Већ тада сам планирала пресељење у Београд, јер је то град у Србији који једини пружа веће могућности особама с инвалидитетом.”

Иако већ пар година живи у Београду, не крије да је поносна на Војводину, Панчево, Јабуку, где је често јер јој ту породица живи.

„Ту је много људи различитих националности и то доприноси упознавању културе и традиције других народа и неговање мултикултуралности по којој је Војводина позната. Кратко време сам била чланица Националног савета македонске националне заједнице што ми је омогућило да проширим знања о изазовима с којима се суочавају припадници националних заједница у Србији, али и национални савети.”

Током студија Љупка је била и извршна директорка Удружења студената с хендикепом. То је била организација са великим кредибилитетом која је допринела променама на универзитету. Па се стигло и до институционалне подршке.

„Универзитет у Београду је основао Центар за студенте са хендикепом 2008. године и мени је припало задовољство, али уједно и огроман терет, да водим ту организацину јединицу. Било је много изазова и мој задатак је био да балансирам између реланих потреба студената за подршком, доносиоца одлука и невладиних организација. Позиција је била тешка, јер када радите у озбиљној невладиној организацији у којој вас финасирају озбиљни међународни донатори, ви сте навикнути да се ствари брзо догађају, административно гушење је сведено на минимум и о свему што радите морате да извештавате донатора и чланове организације.”

Преласком на Универзитет у Београду суочила се ипак са тромим бирократским апаратом. Било је потребно проћи бројне процедуралне кораке.

„Међутим, оно што је охрабривало је, да када се једном изборите за успостављање квалитетне процедуре и услуге, она касније може само да се унапређује. За разлику од НВО где ви развијете неку услугу и она траје док траје пројекат, а донатор најчешће не финасира исту услугу вечно, већ је циљ да се она имплементира у систем ако је квалитетна, у државној институцији услуга остаје све док за њом постоји потреба. Бар би тако требало да буде.”

Борац какав јесте увек је била заинтересована и за политички живот. Прво је била у ЛДП-у међутим, није прошло много док није схватила да се начелне идеје не спроводе у реалности. Сада је у покрету Доста је било.

„Као и већина активних људи у покрету Доста је било, нисам имала значајно политичко искуство, али сам схватила да се ништа неће променити ако са стране посматрам суноврат Србије чији опоравак чекам од 2000. године. Учланила сам се у покрет, пре свега, због тога што је то једина организација која инсистира на потпуној транспарентности у трошењу јавних финансија, као и на томе да су квалификације кључне за бављење одређеним послом. Током свог радног искуства била сам сведок разних начина на који су се неквалификовани и нестручни људи доводили на веома одговорна радна места и то ми је јако сметало, а понекад угрожавало и сопствени напредак. Желим да се прекине с том праксом и то је главни разлог мог придруживања покрету Доста је било.”

До места посланика, каже, стигла је конкурсом. Са 14. места.

„Сви смо били у неверици. Мој отац посебно. Он прати политичка дешавања још од 80-их и мислио је да је тај конкурс фарса. Када сам га позвала и рекла му која сам на листи ћутао је 10 секунди, а онда рекао „изгледа да они стварно раде оно што причају“. Можда звучи нестварно, али већина посланика у Народној скупштини Републике Србије из покрета Доста је било се упознала током предизборне кампање, а неки и након избора.“

Овом покрету и посланицима често у јавности замерају аматеризам у политици.

„Ако аматеризам значи ослобађање од једноличног поступања и присуство сопственог мишљења, имати радно искуство и остварене резултате у раду пре уласка у Парламент, ако је аматеризам преузети сопствену одговорност за посао који сте се латили, онда ми поносно кажемо јесмо аматери. Прија ми енергија која постоји у ДЈБ. Сви смо професионално остварени у различитим областима и размењујемо своја знања и искуства. Удружила нас је једна ствар, а то је да изградимо уређен систем државе Србије. Срећна сам што сам део таквог тима.” – на крије народна посланица.

Ипак са дискриминацијом се сусрела у Скупштини Републике Србије.

„Сала за пленарна заседања није приступачна корисницима колицима. Пре мене, у саставу Парламента била је једна особа која је корисница колица. Тада је инсталирана гласачка јединица на врху сале у реду који није предвиђен за седење. Када смо ушли у салу мени је речено да је то моје место. То и не би било толико проблематично да остале чланове посланичког клуба нису сместили на другу страну сале. Нисам желела да будем одвојена од њих те сам се преместила у горњи ред изнад својих колега, али сам била онемогућена да гласам. Довијали смо се тако што је колега, у реду испред мене, убацивао моју картицу. Упутили смо и допис Администартивном одбору да се реши та ситуација. Скупштина је заседала 3 пута до сада, али ово питање још увек није решено. “ – подсећа Љупка Михајловска.

За Љупку је јасно да је то још један пример непоштавања антидискриминационих закона које је Република Србија усвојила. Бориће се да и то исправи. Размишља и шта после мандата, јер политика није све. А мандат не траје вечно.

„Моје доскорашње радно место на Универзитету у Београду је тренутно у фази мировања јер желим да се посветим новим пословним изазовима. Трудим се да сваки посао обављам савесно и предано и сматрам да у овом тренутку не бих могла оба да обављам добро. Тако да сам тренутно посвећена раду у Скупштини и покрету Доста је било. Област која мене највише занима и у којој могу да дам највећи допринос јесте област људских права и фокус ће бити на томе. Међутим, помно ћу пратити све друштвене теме. Још увек немам јасну визију колико дуго себе видим у политичком ангажману, али свакако је крајњи циљ да спречимо даље пропадање земље и унапредимо систем. Дугорочно посматрано волела бих да ми се пружи прилика да радим у некој међународној организацији, у Србији или иностранству.”

Извор: 013 инфо

ДЈБ Млади

Коментари

Кликни овде да поставиш коментар