Интервју Правосуђе Преносимо

Владимир Вучинић: Због притисака сам напустио судство

„Донео сам одлуку у корист неког ко није популаран и постао сам „Мишковићев судија“. Сматрали су да је право председника суда да ме зове, да ми тражи да повучем одлуку и да ме премести у друго одељење суда. Ја сам увек био само судија ове државе.“

Судија Владимир Вучинић, за кога многе колеге кажу да је један од највећих професионалаца, убудуће ће се у судници појављивати као бранилац оптужених.

Vladimir-Vučinić-naslovnaVladimir Vučinić (foto: S. Dojčinović)

Вучинић је судио у неким од најзначајнијих случајева организованог криминала у земљи. Био је део већа које је осудило Дарка Шарића на максималну казну, такозвану „друмску мафију“ осудио је на 131 годину затвора, а привео је крају и суђење Милораду Улемеку Легији и припадницима ЈСО-а због оружане побуне. Након једне своје одлуке Вучинић се, међутим, замерио представницима власти. Вратио је пасош бизнисмену Мирославу Мишковићу који је највећи „трофеј“ владе Александра Вучића у борби против корупције.

Одмах су почели притисци на њега, смена са места председника Специјалног суда, медијски напади, јавне прозивке и дисциплински поступак. Случај Мишковић спојен је са другим предметом и дат другом судији. Након притисака које је трпео две године, Вучинић је на сопствени захтев разрешен са судијске функције и поднео је захтев да приступи адвокатској комори. У интервјуу за Мрежу за истраживање криминала и корупције – КРИК први пут у јавности говори о одлуци која му је променила каријеру, притисцима којима је био изложен, о оствареним претњама да ће бити премештен из Специјалног суда и одлуци да после двадесет година напусти суд.

Разговарали: Бојана Павловић, Стеван Дојчиновић

„Да ли се тако боримо против корупције?“

Проблеми су почели, каже Вучинић, када је добио позив од председника суда Александра Степановића, три дана пошто је донео одлуку да Мишковићу привремено врати пасош. Позвао га је у суботу 7. децембра 2013. увече, захтевајући да хитно дође у Палату правде.

Дошао сам у Палату, свуда су била погашена светла осим у председниковом кабинету. Он је седео у својој канцеларији. Човек који је увек био срдачан према мени, сада је имао хладан израз лица какав дотад нисам видео. Звучао је узнемирен и љут. Питао ме је ’Да ли се тако боримо против корупције?’. Тад ми је саопштио да због одлуке коју сам донео више нисам председник одељења, као и да није очекивао да ћу такву одлуку донети, да је он то сазнао од других, а не од мене. Рекао ми је да ће размислити да ме врати да судим у Палати правде (одакле је Вучинић дошао у Специјални суд) и да је једина шанса за мене да останем то да у понедељак дођем што раније на посао и опозовем одлуку о враћању пасоша. Рекао сам да као судија остајем при својој одлуци. Ту смо се разишли. Да сам тада попустио, вероватно би још већи притисак био на мене приликом доношења пресуде.“

Убрзо је смењен са места председника Посебног одељења Вишег суда под изговором да му је истекао мандат.
Против Степановића је поднео притужбу због притисака на његов рад да није смело да се догоди да на било који начин разговарамо о мојој конкретној одлуци. Сваки утицај на судију је недозвољен. А како није утицај ако вам неко каже да би за Вас било најбоље да опозовете одлуку? Затим и да је једина шанса да останем у ‘специјали’ (Посебном одељењу Вишег суда) да опозовем одлуку.“

Притужба је, међутим, одбијена. Високи савет судства, у којем седи и министар Никола Селаковић, одлучио је да председник суда Степановић на Вучинића није вршио притисак.

Сматрали су да је легитимно право председника суда да одлучи да ли ћу ја бити председник посебног одељења, као и да није била претња када ми је рекао да ће ме вратити у Палату правде. То је по њима нормалан разговор, да председник суда зове судију да га пита – ’Шта си урадио, зашто си то урадио, нећеш више бити то и то’. Можда тако треба да се понашају сви председници судова према сваком судији у сваком суду. Можда је то модел понашања који се тражи данас. А ја сам нешто преспавао у међувремену.“

Тада су почеле и саботаже, а неке су могле да угрозе и безбедност судије који је судио највећим криминалцима у Србији.

„Променили су ми кабинет, затим и службено возило након догађаја са председником суда. То се догодило док сам био на годишњем одмору. Уместо сигурног возила, добио сам мање које је могао и бицикл да преврне. Остао сам и без сарадника у тренутку када је требало да напишем образложење две компликоване пресуде.“

„Мишковићев судија“

После разговора са Степановићем почели су и медијски напади. На насловној страни провладиног таблоида „Информер“ Вучинићева одлука названа је невиђеним скандалом, а он означен као искорумпирани судија. У тексту насловљеном „Пара стварно врти где бургија неће“ оптужен је да је Мишковићу пасош вратио „тајно“ и на „герилски“ начин, мимо процедура.

Таблоид је поставио иста питања која ме је питао и председник суда. У ствари, то су више биле констатације да сам радио незаконито и неоубичајено. Донео сам одлуку у корист неког ко није популаран и онда сам постао његов сарадник и ’Мишковићев судија’. Ја сам увек био само судија ове државе.

Писање таблоида нанело је, каже, ненадокнадиву штету његовој породици.
Можете мислити како је када се нешто тако јавно говори о човеку који је супруг и отац. На једној стази док сам се рекреирао, човек који је возио бицикл ми се обратио – рекао је да зна моје име и питао ме колико сам новца узео.

Да се напади неће зауставити схватио је када се „Политика“ придружила таблоиду „Информер“ и објавила да тужилац за организовани криминал није био обавештен о одлуци да врати пасош. На овај начин сугерисано је да је прекршена процедура, иако по закону судија није дужан да о својој одуци обавести тужиоца.

Схватио сам да се то не зауставља, да лавина иде ка мени и да је дошао моменат када сам ја по закону дужан да браним углед суда, не свој углед, већ функције коју обављам – ако га већ други не бране. Нисам ни могао да очекујем због датих околности да би било ко други дао такав деманти. Позвао сам новинарку ’Политике’ и рекао да тужилац по закону није ни требало да буде обавештен.

Ту изјаву „Политици“ као да је једва дочекао председник Вишег суда Степановић и одмах је против Вучинића покренуо дисциплински поступак – јер је у јавности коментарисао суђење у току.

Судија у Србији је рекао да је поступио по закону! То је нанело толико штете правосуђу и угледу правосуђа да би вероватно било боље да то нисам рекао! Још неколико мојих изјава нашло се у тој пријави. Новинар ме је позвао и питао ’Да ли је истина да нисте пустили Мишковића у Рим?’ (други случај када му није одобрио путовање). Рекао сам ’Тачно је, имате добру информацију и не желим да коментаришем’. И та изјава се нашла у пријави.

Одлуку о враћању пасоша јавно је критиковао чак и министар правде Никола Селаковић. Због овог иступа у јавности, Вучинић је тражио да министар буде изузет из Високог савета судства који је одлучивао у дисциплинском поступку против њега.

Ја сам одговарао зато што сам коментарисао своју одлуку, а неко други може, чак и са позиције министра, да коментарише моју одлуку – то је њему дозвољено. Можда је и дозвољено по неким аршинима, али ствара сумњу да ће министар бити пристрастан. На моје изненађење, министра су изузели из поступка.

Председник суда је у својој пријави тражио да Вучинића прогласе одговорним за тежак прекршај и да се разреши са функције јер је за медије коментарисао своју одлуку. Трочлана комисија Високог савета судства одлучила је да Вучинић није починио прекршај, али се на ту одлуку жалио дисциплински тужилац.

На крају је Високи савет судства решио да је Вучинић починио лакши дисциплински прекршај и изречена му је јавна опомена. Вучинић се жалио Управном суду на ову одлуку и чека епилог.

Ако они одговоре негативно, постоји Уставни суд, па Суд за људска права у Стразбуру. Заштитник грађана се у једном извештају осврнуо на мој случај, као и Савет за борбу против корупције. ОЕБС је испратио тај догађај, као и амерички Стејт департмент у званичном извештају – само то да набројимо. Не можемо да кажемо да поступак против мене није био споран. Током те две године сам имао и подршку колега. Говорили су ми ’Добро си урадио’.

Кључна одлука

За одлуку која се показала пресудном у његовој каријери каже да је била законита, рационална и донета у општем интересу.

Мишковић је дуже време био у притвору. На столу сам имао одлуку Уставног суда да је прекомерно у притвору. Постојала је претпоставка невиности – свако је невин док се не докаже кривица – и данас, две године касније, не постоји осуђујућа пресуда у том случају. Да је Мишковићу измакло закључење уговора и пословна добит јер је био у притвору, а тужилац не докаже кривицу – ко то треба да надокнади? Држава. Постојала је гаранција од 12 милиона евра јемства коју сам ја потписао, не знам да ли је ико потписао на више. У том случају нисам видео ниједан разлог да кажем ‘не’ враћању пасоша. Ако ви донесете одлуку о притвору и јемству и закон вам даје могућност да то привремено суспендујете, ја не видим шта је ту било спорно и неуобичајено.

Иронија је да је Вучинић, пре него што је Мишковићу вратио пасош, ухапшеном бизнисмену одредио јемство од 12 милиона евра у кешу – што је било највеће јемство од када постоји Специјални суд. Он каже да је износ обезбеђивао да Мишковић неће побећи.

Ја сам одлучио о висини јемства. Држава терети целу групу за угрубо 35 милиона евра. Одлучио сам да је трећина те суме довољна гаранција. Да сам имао групу која се теретила за три милиона, ја бих тражио милион. Тражио сам да јемство буде исплаћено у кешу јер сам сматрао да је то јача гаранција. Када неког ко се бави бизнисом обавежете на кеш, то је њему мотив да се тај поступак што пре оконча и уколико се одазива на позиве суда, невезано да ли ће бити осуђен или не, њему би то било враћено и он то може поново да стави у промет. Ето, он је отпутовао и вратио се из иностранства, никаквих штетних последица ту није било. Једина штетна последица била је по мене.

Смена

Почетком 2016. Вучинићу се завршила каријера у Специјалном суду. После 10 година суђења организованим криминалним групама, распоређен је назад у Палату правде јер му је, по образложењу суда, истекао мандат.

Не могу да знам шта је прави разлог премештања, могу да нагађам. Кажу да ми је мандат истекао и да је то главни разлог. Знам да постоје судије, нећу их именовати јер није колегијално, којима је мандат истекао исто кад и мени, али њима је продужен. Шта је био разлог да мени не буде? Неки други разлог постоји.

Повратак из Специјалног суда у Палату правде види као несвакидашњи.

Уобичајен је пут кад судија после одређеног броја година, каријере и потврђивања, из Специјалног суда иде или у Апелациони или Касациони суд. Од оснивања 2003. године више од 50 судија прошло је кроз то одељење – и кад имате судије које иду неким неуобичајеним путем, назад у Палату правде, а сви остали иду уобичајено, онда се поставља питање зашто је тако.

Премештај је само убрзао одлуку да напусти судску позицију.

Имам велики отпор према томе што се дешавало јер ниједна судска одлука не сме и не може да на тај начин детерминише нечији професионални пут који је трајао читаво пунолетство. Био је то дуг према мојој каријери. Био сам дужан да кажем не. Ја ћу сад сам да изађем из ове приче, не могу да их на тај начин пустим да ме истисну, да ме отерају, јер нисам ништа лоше урадио, нити незаконито. Борио сам се до краја и кад сам видео да сам добио јавну опомену мислио сам да је то прави моменат да изађем под својим условима.

Вучинић од сутра, 15. марта, више није судија и чека одлуку о пријему у адвокатску комору.

Мотивација да постанем адвокат је та да одем у делатност која је више независна, а најсличнија ономе што сам досад радио. Професионални аспект ће и сад доминирати. Али они којима сам судио ме, по закону, не могу ангажовати у истим поступцима.

Незавршена суђења

Када је размештен, Вучинић је иза себе оставио два битна случаја – суђење Дарку Шарићу и припадницима ЈСО-а. Оба су ушла у завршну фазу, а у овом другом је био председник већа. Вучинић наглашава да измена судија лоше утиче на процес.

Шта је са квалитетом поступка? Предмети су врло обимни, чак и да нови судија успе да прочита цео предмет, не може да има осећај као судија који је судио две године. Поступак против ЈСО-а је био на самом крају, али је одлучено да се промени председник већа.

 

Биографија

Владимир Вучинић био је судија 20 година. Почео је 1991. као волонтер у Првом суду, а затим као приправник у Петом општинском суду. За судију је изабран 1995. Десет година провео је у општинском суду као истражни судија и председник већа у кривичним предметима. У Окружни суд долази 2005, а у одељење за организовани криминал 2006. Вучинић је био судија Вишег суда у Београду од његовог оснивања 2010. године, а на месту председника Посебног одељења за организовани криминал био је до јануара 2014.

Водио је истрагу у случају који је у јавности познат као „афера Бодрум“. Затим прву продају „Телекома“, случај изношења новца на Кипар где је један од окривљених био бивши директор Управе царина Михаљ Кертес. Кратко је судио у војном одељењу у процесу против генерала Момчила Перишића. У Посебном одељењу судио је Мишковићу, Шарићу, Легији, групи Дарка Ерцега, Сретену Јоцићу…

Током десет година каријере суђења организованим криминалним групама, враћена му је, каже, само једна пресуда.

Припадници јединице, присећа се Вучинић, нису желели да устану када је први пут ушао у судницу.

„Прозвао сам их и питао да ли имају неких проблема и због чега не устају. Улемек ми је рекао да не устаје јер не поштује систем, а мене лично поштује. Одговорио сам му да ја нисам ту лично, већ да представљам тај систем и питао да ли постоји неки други проблем. Одговорио ми је да не може да спреми одбрану, јер са адвокатом нема непосредан контакт него само преко стакла.“

Вучинић је иницирао измену правилника и омогућио затвореницима директан контакт са браниоцима.

„Руководио сам се правом одбране – да пресуда сутра не би била мањкава, да не могу да кажу да нису могли да спреме одбрану. Наредног рочишта када сам их прозвао, Улемек је устао као војник, за њим Звездан Јовановић, па онда Душко Маричић. Решили смо један проблем.“

У поступку против Дарка Шарића остало је упамћено Вучинићево испитивање првоокривљеног. Једини је члан судског већа који је инсистирао да Шарић одговори о околностима предаје.

„Хтео сам да сазнам мотиве зашто се предао. Интересовало ме је о чему је и с ким преговарао. То је наишло на различито разматрање, не у јавности, него интерно. Многи су се нервирали зашто сам поставио та питања. Чак су тражили и моје изузеће. То је нешто што сам доживео први пут у каријери, да се након завршетка суђења, а два дана пре објављивања пресуде тражи моје изузеће као члана већа! Да је Шарић знао да ће добити казну од 20 година, не верујем да би се предао. Та је пресуда, међутим, још неправоснажна. Чека се одлука Апелационог суда.“

Пренето са сајта Крик-а

Ознаке
ДЈБ Младеновац

ДЈБ Младеновац

Оставите коментар

1 Коментар на "Владимир Вучинић: Због притисака сам напустио судство"

Обавести од
avatar
2500
Сортирајте по:   најновији | најстарији
Vladan
Гост
Vladan
Slucaj Miskovic je u najmanju ruku sramota za pravosudni sistem Srbije i najbolji pokazatelj njegove apsolutne nesposobnosti i korumpiranosti. Pomenuti je izraziti predstavnik grupe, nazovi biznismena (tajkuna), koji su nastali pod Milosevicevom vlasti i koji su u tesnoj saradnji prvo sa tom vlascu, a potom i svim ostalim posle nje, bukvalno urnisali privredu Srbije. Sa druge strane, oni i sa njima zdruzeni politicari u poslednjih 25 g su zgrnuli ogromno bogatstvo, koje se sigurno meri u desetinama milijardi $! Spomenimo cisto da se ne zaboravi. Milosevic i njegova odabrana politicko-tajkunska banda su tokom 90-tih iz privrede bivse SR (socijalisticke republike) Srbije i drustvenih firmi, pokupili, tj. pokrali, ogromna devizna sredstva na racunima kako u domacim, tako i stranim bankama, ogromnu kolicinu robe i sirovina sa lagera drustvenih firmi, penzioni fond, veliku kolicinu deviza iz narodnih „slamarica“. To je ucinjeno ponajvise kroz, do tada u svetu nevidjenu, hiperinflaciju, koja u tom obimu nije ikako mogla biti ekonomska posledica, vec samo gola mahinacija odnarodjene vlasti; spregu politicara, krupnih biznismena i direktora drustvenih firmi; „Piramidalne banke“ (Dafina i Jezda); te, pod izgovorom za toboz, premestanjem „na sigurno“, ogromnih deviznih iznosa u posedu drzave i drustvenih firmi na racunima u zemlji i inostranstvu, na racune privatnih lica, najcesce odabranih tajkuna. Putem ovih, a i jos nekih metoda, prema procenama pojedinih nezavisnih ekonomista iz Srbije je tokom 90-tih pokradeno preko 150 milijardi $!!! Prakticno svi tajkuni iz tog vremena su na bazi ovoga, dakle duboko nelegalno, stekli svoj „prvi milion $“, a i mnogo vise!! Cisto istine radi, treba reci da su se delom ovog iznosa finansirali i besmisleni, gubitnicki ratovi Srbije 90-tih… Dalje, tokom 90-tih, tajkuni su dosavsi do vellikih novcanih iznosa na prethodni nacin usli u biznis trgovine. Tj. prigrabili su zastupstvo za Srbiju svih iole poznatijih ino brendova robe siroke potrosnje. Tako je, ne vise od 50-100 tajkunskih firmi, prakticno stavilo pod svoje bar 90% uvoza robe siroke potrosnje. Najveci medju njima, a posebno Miskovic, su imali i parekselans pogodnosti od same drzave, poput placanja carine odlozeno 45 i vise dana pri inflaciji od vise hiljada, pa i miliona % mesecno, kupovine deviza po zvanicnom kursu, dok je ziralni bio 3-5x veci. Za njih nije vazio rezim kontigenata, koji je bio drzavna rampa za sve ostale, rezimu ne bliske uvoznicke firme, kojim je direktno vrseno limitiranje uvoza, a time i (ne)moc konkurencije podobnim tajkunima. Dalje, tajkuni su bili van nadleznosti trzisne, finansijske i ostalih drzavnih inspekcija, pa su mogli robu dalje plasirati kako su hteli, na papire (tj. „na belo“), ili za kesh („na crno“), dok su za inspekcije meta bili svi ostalli van tog kruga privilegovanih… Mislim da je i ekonomski vrlo neupucenom citaocu jasno, koliko je gore navedenim svesno omoguceno neverovatno bogacenje tajkuna sa jedne strane, a sa druge, maksimalno otezano ostalim firmama da uopste legalno rentabilno rade, a kamo li nesto i zarade!! Dakle, tokom 90-tih tajkuni su uspostavili monopol na uvoz robe u Srbiju, dok je maloprodaja bila uglavnom prepustena postojecim drustvenim lancima (C Market, Pekabeta i sl.)… Опширније »
wpDiscuz